Nepristojni ljudi

  • Autor: Boris Jovanović

  • 29. april 2013.

  • 14:11

  • Izvor:

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Sport se u Srbiji pretvorio u volju za moć, pobeda više nije svrha već sredstvo, a jačina leleka zavisi jedino od toga koliko ste udaljeni od trpeze. Cela priča nema veze sa kulisama, odnosno tribinama, niske strasti su na drugom mestu...

Nepristojni ljudi
Ako ste čitali Ničea, sve nas goni volja da budemo gospodari slabijima od sebe. Čak i u služenju jačem opstaje uživanje u trenutku u kome ćemo biti u njegovoj poziciji. Sve što oseća na zemlji traži ispunjenje tog cilja i ne bira način da se u njemu ostvari.

Ta volja za moć u srpskom sportu je preslikana u šizofrenoj situaciji u kojoj pobede nisu svrha, već sredstvo. Mera uživanja u trijumfu je srazmerna patnji protivnika, ne veliča pobednika već unižava onog što ostaje u prašini.

Kako to izgleda videćete u izjavama posle mečeva, poraženi će osporiti rezultat jer u Srbiji niko ne gubi zbog sopstvene nesavršenosti, pobednik će veći deo šampanjca iskoristiti da polije protivnika po glavi.

Sve srpske igre ostavljaju gorak utisak na ljude koji sport razlikuju od urlanja ošišane gomile što bruka roditelje i peva o stvarima o kojima nema pojma. Teren se pretvara u ulicu, ponašanje aktera opravdava tenzijom, ne onom veštačkom koju stvara javnost u večitoj želji da prikrije siromaštvo predstave, već jednom drugom vrstom straha.

U pitanju je panika da će vam se nebo srušiti na glavu ako izgubite. Naše bitke odavno su prestale da ishodište dobijaju u rezultatu, one su nešto drugo, crvena marama za mahanje pred očima druge strane.

Finalni turnir Jadranske lige ili bitka za titulu u onoj jadnoj fudbalskoj tvorevini što je sebi nadenula epitet „super“, samo su manifestacija prostakluka i to na svim stranama.

Ne pričam o tribinama, one su od istog materijala kao i Srbija sama, teren je u pitanju. Zatrovana optužbama, kafanskim vokabularom, insinuacijama svake vrste, potenciranjem trna u tuđem oku kraj balvana u sopstvenom, ta džungla će ostati neprohodna decenijama.

Srpski sport je, ma šta vi o tome mislili, u biti nepristojan. Zastrašujuće je što je taj obrazac ponašanja opšte prihvaćen i relativizovan je kroz večiti tinjajući sukob oko toga ko će biti bliže gospodarevoj trpezi.

Onaj što dograbi veće parče pečenja je u pravu, ima moralni autoritet da propisuje pravila i važno vrti prstom. Normalno, stvari nisu okamenjene, gazde se menjaju zajedno sa navikama bacanja mrvica.

Ali, i druga strana, zakinuta za zalogaj, ima svoju teoriju zbog čega joj je stomak manje popunjen, čisto da prekrati vreme dok čeka na red u ovom smenjivanju naklonosti na dvoru.

Taj hor koga bi se i magistrala postidela uvek ima publiku, onu koja sebi pridaje veći značaj nego što ga ima, one koji, mada toga nesvesni, predstavljaju kulise za vodvilj, da ne kažem laku zabavu.

Ako se povedemo time da su u očima gomile pobednici uvek u pravu, i da oni uspostavljaju model ponašanja u budućnosti, jasno je da će oni svaki upitnik proglasiti za zaveru.

Poraženi su uglavnom licemeri, njihova kritika stvarnosti završiće se onog trenutka kada im realnost bude više odgovarala nego prvom komšiji. Čovek, ili skup pojedinaca okupljenih oko neke ideje ili zastave, sklon je da svoj položaj u svakom sistemu procenjuje u odnosu na najbližu okolinu. Pokraj tuđe propasti, sopstvena neizvesnost lakše pada.

Nevolja sa takvim pobedama je što u žabokrečini poprimaju miris, nagrize ih močvara, brzo postanu nejestive, znate šta jedna cvrljiva jabuka napravi u korpi.

Svi smo u tome, i oni što bi želeli, da, ma kako utopistički zvučalo, sport bude oaza pristojnosti u ovoj pustinji, i oni drugi, što utapaju frustraciju i traže instant zadovoljstvo.

Kanta baš neprijatno miriše ma kako se pravili da ne primećujemo…

                                                               https://twitter.com/Boris_sportske
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari