Miša Tumbas - Kad voliš iskreno, poput deteta...

Reći nešto o Miši Tumbasu je teško, bez osmeha, čak i sada.

Jer prosto, svako ko je rastao uz Partizan, zna Mišu. Ne kao urbanu legendu, to će napisati netalentovana piskarala, ne, Miša je bio stvaran, maneken teškog života ali i iskrene ljubavi za klub.

Jer vidite, ljudi prolaze, igrači, uprave, korumpirane, loše, bolje, nikakve i svi žive od Partizana. Iskreno, ne volim kada se igrači previše zaklinju, busaju u grudi, ta se granica u Srbiji prečesto prelazi. Jer, sportisti igraju za novac, to im je posao.

Miša je živeo za Partizan, kao nezaobilazni, ekscentrični dekor tribina, ali onih na kojima se ne mrzi, već podržava tim. I sa te strane, makar mu se neka nedotupavna budala smejala, Tumbas je ostao savršen primer da se može voleti bez koristi.

Partizan ima više frakcija među navijačima i "navijačima" nego komunisti posle Titove smrti. Samo, tamo gde je privilegija, tu nema iskrene podrške.

Uvek sam vam ponavljao da strast košta, razumeli ili ne, Miša je plaćao srcem, zdravljem, načinom života, ali nikada ništa nije stavio ispred kluba za koji je navijao.

Prolazile su decenije, imao je glas kao Demosten, da nadjača valove što udaraju o hridi. Nije bio doduše veliki govornik, ali sam je mogao da osnuje navijačku grupu i nadglasa ostale. Samo nije, Mišu je nemoguće kategorizovati, on je Partizan. Akter legendi, poput dozivanja Omerovića koje bi moglo da bude deo klupske himne i stranica svakog almanaha.

Svi su odlazili, prolazili, vraćali se i odustajali, Miša je ostajao na vetrometini, osuđen na pomoć drugih. I bilo ih je, iskrenih, pristojnih ljudi, dobronamernih prema Miši Tumbasu. Njega je život baš izbičevao, ali poznajem i klanjam se onima, koji su mu pomagali da rane makar zacele.

Sad ćeš se odmoriti Mišo, za nas neće biti isto, ali makar će tvoje mesto za gledanje tekmi biti bolje.

Bez obzira za koga navijate, nedostajaće Miša - Navijač koji je voleo iskreno, poput deteta.