Krstajina ruska salata - Pluća, Los Cojones i dril...
Autor: Boris Jovanović
subota 24.03.2018.
12:15
Izvor: Sportske.net
Sve ostalo je samo bačeno vreme i metafizika. Ono što smo videli protiv Maroka je bačeno vreme da se dokazuju aksiomi, niti možemo da igramo napadački, niti možemo da pobeđujemo klasom. Da li gledamo kao i obično sebe kroz iskrivljeno ogledalo?
Beta/Branislav Božić/Ds
Povezane vesti
Bacili smo 90 minuta.
To je utisak posle prespavane noći jer ovaj Krstajićev eksperiment nije izveden u kontrolisanim uslovima i nije imao svrhu, jednostavno, novi selektor nije nov, nema šta da se upoznaje sa igračima, bio je član stručnog štaba, i dobro zna koliko pojedini igrači mogu.
Normalno je da ima svoje ideje koje nije mogao da progura jer je Muslinova bila poslednja. To je ok, međutim, ovde su premise pogrešne, stajaću iza toga, kao i ispred onih reči pre početka kvalifikacija, stići ćemo u Rusiju, ne jer smo dobri, već jer su protivnici slabiji.
Ne treba pričati u rukavicama o reprezentaciji, pošto to unjkanje i čekanje da se sve završi i onda bedno kritikovanje posledice umesto uzroka, bez ikakve težine i razumevanja situacije ostavljam piskaralima, to je modus operandi srpskog fudbala decenijama.
Zbog čega eksperiment nije bio kontrolisan?
Prvo, Maroko ni iz aviona ne liči ni na jednu selekciju sa kojom ćemo igrati. To naravno nije prosta analogija, niti zanimljiva geografija smorenih osnovaca, ono čuveno da Hrvati glume Srbe i obrnuto. Nismo ni nalik jedni drugima, prvo je Hrvati imaju fudbalsku školu i kakvoću rezultata, mi samo iluziju dok lutamo po zgarištu mitske fudbalske Jugoslavije.
U onome u čemu smo mnogo bolji, basketu, Jure Zdovc je pred finale Srbije i Slovenije javno rekao ono što je svakom dovoljno razboritom jasno, ne postoji više jugoslovenska škola bilo čega, ljudi ovo je novi vek, svako je izabrao put i posebnost pristupa stvarima.
Dakle, ne radi se o sličnosti među narodima, već stilu igre. Maroko je fizički inferiorna ekipa koja ume da igra fudbal, ali bi se pred jakim presingom ili bilo kakvom varijantom srednje kvalitetnog mesarskog tima raspala, uostalom, to ćete već videti.
Drugo, daleko su od defanzivnog kvaliteta Kostarike i pogotovo Švajcarske, onakav gol našim protivnicima na Mundijalu ne možete da date. Pošto je bilo mnogo potcenjivanja Švajcaraca od strane dežurnih neznalica, radi se o timu koji igra veoma tvrdo, sposoban je da ne primi gol od recimo Francuske, da ne govorim da su slabije rivale u kvalifikacijama pobeđivali uglavnom sa slatkih 1:0. Ako idemo da se nadigravamo sa njima, odmah ću vam reći, proći ćemo baš loše.
Treće, hajde da ne pričamo o drugima, da se vodimo u srpskom fudbalu omiljeno devizom "idemo po protivnika", odnosno "neka oni razmišljaju o nama".
Problem je što je to voluntarizam amatera, Srbija ne može da igra napadački fudbal i to sam objasnio milion puta, niti imamo kvalitet za tako nešto, niti je na tome rađeno od kada se Siniša Mihajlović pokupio pre dva ciklusa. Mi smo davali golove dok je Tadić imao sezonu života, ozbiljni timovi ne zavise od jednog igrača, to su opšta mesta koja mi kao da preskočimo, dok pokušavamo da stvorimo metafiziku od fudbala.
Nisam do kraja uspeo da shvatim Krstajićev pokušaj sa Živkovićem, tačno je da mu se u ekipi Benfike pravi mesto na toj poziciji, uz naznaku, da Benfika to može da trpi, Srbija ne može.
Takođe, između Tadića i Ljajića, jedan je previše, mi pre svega moramo da se branimo i da igramo na nizak rezultat, u suprotnom razgledaćemo baltičke obale i neko će imati sreće da zameni dres sa Nejmarom.
Muslin je probao sa logično-konzervativnih 3-5-2, problem je u trećem štoperu, onom od koga bi trebalo da krene distribucija lopte, Ivanović i Tošić kao Kentauri u situaciji u kojoj igramo disciplinovano i defanzivno deluju kao sasvim pristojan par. Sada dok se kamenjem zalećemo na Maksimovića, moram da vas podsetim, branite se igrom, ne štoperom, odnosno pojedinačno, pa su njegove greške tepsija bureka koji treba razdeliti na sve što je pogrešno odrađeno pre penala, odnosno gola. Naša navika da vidimo samo pojavni oblik jasno znači cipelarenje jednog čoveka, nije to samo fudbal, u svemu je tako, ali Krstajić je na sreću bio u toj priči, njegova koža je puna sličnih ožiljaka, to će ga, ako ništa drugo, naterati da se vrati osnovama.
U onome što je sigurno, imamo kičmu u Matiću, Milivojeviću i Sergeju koji će verovatno igrati ofanzivnije, imamo levo rešenje u Kolarovu kome treba otvoriti prostor kako se ne bi sudarao sa Kostićem, desno je već problem, Basta je bolji u tih famoznih 3-5-2, nego kada igra u liniji. Živković bi recimo kao spoljni igrač, uz nametnutu disciplinu mogao da pokrije taj deo, a na tom mestu selektor može da koristi Gaćinovića, ako se ne varam, Veljko Paunović je to demonstrirao u praksi.
I na kraju napad. Osim Mitrovića i Prijovića koji su isti tip igrača i ne možeš ih upariti, mi nemamo nikoga da nam da drugačiju dimenziju pred protivničkim golom. Igranje sa jednim napadačem je conditio sine qua non, sebi možemo da priuštimo samo jednog "fantazistu", nevolja je što Ljajić gubi vreme u Torinu na klupi, Tadić je van forme.
Lepo je imati visoko mišljenje u sebi, ali ovo bi jedino moglo da funkcioniše kao tim radnika, ratnička ekipa koja će uspeti da pretuče većinu rivala i da čeka prekid, kontru ili proboj boka i centaršut kako bi dala gol.
To je naš jedini put, za to su potrebna pluća, los cojones i precizan plan, odnosno dril kako bi se maskirale slabosti kroz automatizam u odbrani.
A za šta u životu nisu?
To je utisak posle prespavane noći jer ovaj Krstajićev eksperiment nije izveden u kontrolisanim uslovima i nije imao svrhu, jednostavno, novi selektor nije nov, nema šta da se upoznaje sa igračima, bio je član stručnog štaba, i dobro zna koliko pojedini igrači mogu.
Normalno je da ima svoje ideje koje nije mogao da progura jer je Muslinova bila poslednja. To je ok, međutim, ovde su premise pogrešne, stajaću iza toga, kao i ispred onih reči pre početka kvalifikacija, stići ćemo u Rusiju, ne jer smo dobri, već jer su protivnici slabiji.
Ne treba pričati u rukavicama o reprezentaciji, pošto to unjkanje i čekanje da se sve završi i onda bedno kritikovanje posledice umesto uzroka, bez ikakve težine i razumevanja situacije ostavljam piskaralima, to je modus operandi srpskog fudbala decenijama.
Zbog čega eksperiment nije bio kontrolisan?
Prvo, Maroko ni iz aviona ne liči ni na jednu selekciju sa kojom ćemo igrati. To naravno nije prosta analogija, niti zanimljiva geografija smorenih osnovaca, ono čuveno da Hrvati glume Srbe i obrnuto. Nismo ni nalik jedni drugima, prvo je Hrvati imaju fudbalsku školu i kakvoću rezultata, mi samo iluziju dok lutamo po zgarištu mitske fudbalske Jugoslavije.
U onome u čemu smo mnogo bolji, basketu, Jure Zdovc je pred finale Srbije i Slovenije javno rekao ono što je svakom dovoljno razboritom jasno, ne postoji više jugoslovenska škola bilo čega, ljudi ovo je novi vek, svako je izabrao put i posebnost pristupa stvarima.
Dakle, ne radi se o sličnosti među narodima, već stilu igre. Maroko je fizički inferiorna ekipa koja ume da igra fudbal, ali bi se pred jakim presingom ili bilo kakvom varijantom srednje kvalitetnog mesarskog tima raspala, uostalom, to ćete već videti.
Drugo, daleko su od defanzivnog kvaliteta Kostarike i pogotovo Švajcarske, onakav gol našim protivnicima na Mundijalu ne možete da date. Pošto je bilo mnogo potcenjivanja Švajcaraca od strane dežurnih neznalica, radi se o timu koji igra veoma tvrdo, sposoban je da ne primi gol od recimo Francuske, da ne govorim da su slabije rivale u kvalifikacijama pobeđivali uglavnom sa slatkih 1:0. Ako idemo da se nadigravamo sa njima, odmah ću vam reći, proći ćemo baš loše.
Treće, hajde da ne pričamo o drugima, da se vodimo u srpskom fudbalu omiljeno devizom "idemo po protivnika", odnosno "neka oni razmišljaju o nama".
Problem je što je to voluntarizam amatera, Srbija ne može da igra napadački fudbal i to sam objasnio milion puta, niti imamo kvalitet za tako nešto, niti je na tome rađeno od kada se Siniša Mihajlović pokupio pre dva ciklusa. Mi smo davali golove dok je Tadić imao sezonu života, ozbiljni timovi ne zavise od jednog igrača, to su opšta mesta koja mi kao da preskočimo, dok pokušavamo da stvorimo metafiziku od fudbala.
Nisam do kraja uspeo da shvatim Krstajićev pokušaj sa Živkovićem, tačno je da mu se u ekipi Benfike pravi mesto na toj poziciji, uz naznaku, da Benfika to može da trpi, Srbija ne može.
Takođe, između Tadića i Ljajića, jedan je previše, mi pre svega moramo da se branimo i da igramo na nizak rezultat, u suprotnom razgledaćemo baltičke obale i neko će imati sreće da zameni dres sa Nejmarom.
Muslin je probao sa logično-konzervativnih 3-5-2, problem je u trećem štoperu, onom od koga bi trebalo da krene distribucija lopte, Ivanović i Tošić kao Kentauri u situaciji u kojoj igramo disciplinovano i defanzivno deluju kao sasvim pristojan par. Sada dok se kamenjem zalećemo na Maksimovića, moram da vas podsetim, branite se igrom, ne štoperom, odnosno pojedinačno, pa su njegove greške tepsija bureka koji treba razdeliti na sve što je pogrešno odrađeno pre penala, odnosno gola. Naša navika da vidimo samo pojavni oblik jasno znači cipelarenje jednog čoveka, nije to samo fudbal, u svemu je tako, ali Krstajić je na sreću bio u toj priči, njegova koža je puna sličnih ožiljaka, to će ga, ako ništa drugo, naterati da se vrati osnovama.
U onome što je sigurno, imamo kičmu u Matiću, Milivojeviću i Sergeju koji će verovatno igrati ofanzivnije, imamo levo rešenje u Kolarovu kome treba otvoriti prostor kako se ne bi sudarao sa Kostićem, desno je već problem, Basta je bolji u tih famoznih 3-5-2, nego kada igra u liniji. Živković bi recimo kao spoljni igrač, uz nametnutu disciplinu mogao da pokrije taj deo, a na tom mestu selektor može da koristi Gaćinovića, ako se ne varam, Veljko Paunović je to demonstrirao u praksi.
I na kraju napad. Osim Mitrovića i Prijovića koji su isti tip igrača i ne možeš ih upariti, mi nemamo nikoga da nam da drugačiju dimenziju pred protivničkim golom. Igranje sa jednim napadačem je conditio sine qua non, sebi možemo da priuštimo samo jednog "fantazistu", nevolja je što Ljajić gubi vreme u Torinu na klupi, Tadić je van forme.
Lepo je imati visoko mišljenje u sebi, ali ovo bi jedino moglo da funkcioniše kao tim radnika, ratnička ekipa koja će uspeti da pretuče većinu rivala i da čeka prekid, kontru ili proboj boka i centaršut kako bi dala gol.
To je naš jedini put, za to su potrebna pluća, los cojones i precizan plan, odnosno dril kako bi se maskirale slabosti kroz automatizam u odbrani.
A za šta u životu nisu?