Ko jaše iza poraza?

  • Autor: Boris Jovanović

  • 24. mart 2013.

  • 13:49

  • Izvor:

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Možda su srpski neuspesi u pojavnim oblicima različiti, no hajde da obratimo pažnju na ono što se vuče iza njihovih skuta. Kad bes i očaj pređu u mamurluk šta klija u ruševinama?

Uminuo bol? Bes prešao u rezigniranost? Je li pala zakletva nad ruševinama nacionalnog ponosa da reprezentacija ispada iz prve lige fudbalskih prioriteta, makar do nebitnog revanša u septembru?

Da li je taj beogradski čin rivalstva baš beznačajan? Korifeji nacionalne misli će zaključiti da je samo pobeda nad komšijom imperativ, ostalo kako ti volja, ili kako možeš...

Prelistao sam tekstove, vratio sam se na "Ledeno doba" duboko mariborsko zamrzavanje. U večnoj hladnoći ostali su Pižon, Vidić, kumovi Stanković i Pantelić, Jorgačević koga smo prikucali za krst... Na santama leda još plutaju Tole Karadžić, deo igrača, poslušni novinari, ozlojeđena pera sa na brzinu spakovanim torbama starih zabluda i nerealnih nada.

"Ice age" je prigodni istorijat fabrike traktorskih guma u Belorusiji koji može da se pročita i na godišnjici kabineta, proslavi Dana žena u kolhozu, skupu penzionisanih žandara koji evociraju uspomene na vreme kad su studenti bili nenaoružani. Ako je verovati ruskim piscima nove generacije, čitav sovjetski sistem držanja govora zasnivao se na jednom napisanom tekstu u kome su se menjala imena fabrika i zaslužnih. Druge stvari su bile okamenjene, pa se tako štedelo vreme i trud.

"Da postoji zemlja magaraca, i da igraju fudbal, i njima bi dosadilo da izvlače pouke iz brodoloma", napisao sam uz poplavu komentara da nije u redu nazivati nas magarcima.

Nismo magarci, već na kraju tog teksta sam dodao da "burito" makar vrti u krug, stiče kondiciju za razliku od nas šti smo podigli ruke u znak predaje.

Na "Ledeno doba" dodaću ovaj post festum, nekoliko stvari koje su legitimni naslednici svakog srpskog poraza. Ova družina ide za neuspehom, vuče ga za skute, to su oni Njegoševi velikaši što razdeliše carstvo.

1. Krivac - Zagrebački arhitekta poraza Siniša Mihajlović nije najveći već jedini uzrok, prosto, svima je tako lakše. Seciranje poraza je mentalni napor na koji niko nije spreman, pisao sam već o narodu koji uvek posegne za šarenom slamkom i to pokretom sa najmanje cimanja. Teorija jednog krivca je primamljiva, osim što je lakše prikupiti drva za lomaču, eliminacijom apsolutno odgovornog greje se nada da će već sutra krenuti. Srbi uvek očekuju dramatičan obrt nabolje.

2. Zamena roditelja - Tata je Tomislav Karadžić, nema tu nikakve mistike, odlučuje on, saradnici su tu da popune družinu okruglog stola. Interesantno je da će devet od deset razočaranih insistirati da se promeni onaj u čelu, ali da nameštaj ostane isti. "Dosta je Tole", "Vreme je da odeš", čuju se zahtevi ili vapaji izmučene javnosti dok predsednik odgovara za sve, osim za rezultat. Ranije sam pisao da je sistem FSS takav da bi Karadžić mogao jedino samog sebe da smeni. Kada pogledate taj mehanizam, ne postoji ozbiljna opozicija. Sistem privilegija, sitan ćar delegata, spojeni sudovi su rampa promene. Kandidati optimisti bi na nekoj vanrednoj skupštini prošli kao Savo onomad protiv Đurića.

3. Licitiranje suzama - Ko će više tugovati nije olimpijska disciplina, inače imali bi se srpski političari sa kim slikati dok zveckaju ključevima tuđeg stana. Slažem se, naricanje je veština, šteta što babe koje profesionalno tuguju po grobljima nisu zainteresovane za fudbal. Svađa oko toga kome poraz teže pada iziskuje toliko energije koja bi da je usmerena u napor da se poraz izbegne možda i promenila tok bitke za "Maksimir". Trebalo bi možda razmisliti o deljenju akcija za lelek nad porazom, većinski vlasnik ima pravo da rida najviše.

4. Zaboravljeni asovi
- Ko šta očekuje od mrvica sa trpeze jasno definišu reakcije nakon meča. Oni što se nadaju kakvoj milosti i radnoj knjižici u savezu ističu umerenost kao vrlinu i pozivaju na dizanje glave i pogled u budućnost. Žestoki kritičari su po pravilu van "mainstreama", svesni da su vrata trpezarije za njih zatvorena. Jed slobodno kulja, jeftina osveta, ali bolje i takva zadovoljština nego bezglasno skapavanje.

5. Podgrejana pita
- Najbolji su oni kojih nema, što je sasvim prirodna reakcija povređene duše, stvari postaju vrednije kada izađu iz vidokruga. Srbija naime kasni čitav jedan ciklus, na fudbalskom lenjiru to je više od par zareza. Smena generacija morala je da bude izvršena u leto 2010. kada smo se ovenčani slavom malog dobitka, sa parolom da je bitno učestvovati jer, Hrvati eto nisu, vratili iz Južne Afrike, pocepani, posvađani, sa Nemačkom za reverom i neizbežnim "mogli smo" na usnama. Valjda vam je jasno da je umesto Gane Suarezovu ruku trebalo da proguta Srbija? Bolelo bi, ali manji ožiljak ostaje u četvrtfinalu nego kad ideš kući u prvom mogućem terminu. Mi smo sa naherenim brodom i potopljenim potpalubljem nastavili dalje kao da se ništa nije desilo. Sve dok se u Mariboru nismo sudarili sa santom.

6. Pozitivna nula - Resetovanje kao zahtev, odnosno novi početak je krik većine, dok mamurluk još upravlja emocijama. Partizanski pristup uvek zvuči primamljivo, na dnu bunara ne možeš dalje da padaš, popni se na jedan kamen već si bliže čistom vazduhu. Kako bih vam objasnio? Vazduh nije čist, to je manjkavost pozitivne nule. Reprezentacija neće biti bolja dok neko ne ukine ruglo od lige, očisti tribine od budala, spreči trgovinu robljem, pošalje amatere da se takmiče sa sličnima sebi ,makar postojalo profesionalnih pet klubova. Da se ne nastavljam, dok se ne pomere bivši igrači - aka socijalni slučajevi koji rade sa decom, dok se ne pocepaju sovjetski udžbenici po kojima doajeni predaju fudbal, priroda će biti kontaminirana. Koliko vas je za to? Svi? Neće biti, većina bi odabrala sopstveni interes.

7. Javnost - Svako ko pomisli da u pećini u kojoj su funkcionalno nepismeni ubedljiva većina reči mogu da promene nešto je ili romantik ili je u drugačijem stanju svesti koje je bez stimulacije nemoguće dostići. Siniša Mihajlović je iskren, njega kritike ne zanimaju, delom jer ne veruje u integritet onih koji nišane u njegovu nesavršenost. Drugo parče neukusnog kolača je što ne postoji ozbiljan stav, ako ne računate "pet je do 12", "poslednji je čas", "učimo iz grešaka", "izdali ste narod koji veruje u vas", "oduzmimo im državljanstvo", "srpski inat", "šačica huligana", "fudbalski poslenici". Znate, pokoja baterijska lampa neće rasterati mrak.

Toliko i strpite se do septembra, ako ništa drugo, makar možemo glasnije da zviždimo hrvatskoj himni nego oni našoj. A i oni neće aplaudirati kad se začuje "Bože pravde" tako da, računam, već smo pobedili.

                                                    https://twitter.com/Boris_sportske

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari