Kada ćemo igrati fudbal bolje od Hrvata?

  • Autor: Boris Jovanović

  • 12. jul 2018.

  • 17:10

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Najlakše je reći "nikada", samo to nije lek za ozbiljnu pošast koja ovih dana hara Srbijom. Zbog čega smo toliko isti da se ne podnosimo, ali oni su bolji u onome što najviše boli? I zbog čega svi mudrijaši padaju na osnovnom pitanju, šta nam nedostaje? I zbog čega je presuda već pala i šta nam ostaje...

Kada ćemo igrati fudbal bolje od Hrvata?
Foto: EPA-EFE/PETER POWELL
"Ovo smo mogli biti mi...", "Eh, da je Krstajić..."

Nismo.

Ni u kom slučaju, ma, ni da je Gandalf sedeo na klupi.

I nećemo, makar nadživeli orlove, bilo bele, bilo one što ih Šaćiri i Džaka gaje ručnom tehnikom.

"Ali, zar, zar fudbal ne nudi drugu šansu", zapitaće se prošle večeri, brkati teča zgrožen uspehom onih tamo, preko zida.

Nama je matematika veći neprijatelj od Hrvata, ne samo jer ne umemo da brojimo propuštene prilike. Da je samo to, lako bi bilo, žive ljudi i bez razlomaka, uvek ćeš razlikovati osminu od četvrtine bureka.

Ali gledajući sinoć na proslavi rođenja ćerke jednog sjajnog mladog čoveka, ljude koji se rvu sa matematikom i psihologijom o istom trošku, navijajući da i Hrvati, i Englezi ispadnu, jasno je, naši su zlotvori brojniji, uključuju i interdisciplinarni naučni pristup kao oružje.

Hrvatska navijaci

Bez zajebavanja, zbog čega Hrvati bolje igraju fudbal od nas?

Jesu li talentovaniji?

Ne, istu sortu sadimo, da su toliko blizu Srednje Evrope koliko bi voleli da budu, izgubili bi sinoć od one grupe voljnih i netalentovanih Engleza, slomila bi ih svest o tome da su mnogo bolji.

Kult?

Nemojte me zasmejavati, pisao sam vam o tome da su krckali bajku iz 1998. kao gastos švajcarsku penziju, godinama, tek malo da se pohvališ pred sirotinjom lavićem na ogradi, ali nikako da budeš raskošan kao Luj "Sunce". Uostalom, ona egzistencijalno i duhovno ugrožena rulja po tamošnjim stadionima, pogotovo južnije i tužnije, urla iste parole poput naših brendiranih idiota, navijajući protiv svojih.

Zajedništvo tima?

Nikako, jedini lepak koji svaki tim drži na okupu je uspeh, kako rekoh, pobednici se vole i čuvaju jedni drugima leđa, nema to veze sa timskim duhom.  Da onaj  hrvatski zet koji je pobegao sa noža u Islamu Latinskom nije branio penale kao hobotnica, do sada bi sami sebe prikucavali na Golgoti.

Savez?

Ovo je tek za smejanje, u pitanju je pozorište lutaka gospona od Međugorja. Kažu prijatelji, nekada je taj trgovački putnik prodavao one podmetače za otežale zadnjice i bolna leđa samoupravljača pred Dinamovim stadionom.

mamic


Zvali su ga "Glava", sad pretpostavljam da su u pitanju mere, a ne sadržaj, jer bi u suprotnom dobio nadimak "Mozak" ili "Tesla" ili po onima što su izmislili kravatu, Hrvatima u službi francuskog dvora, ili tako nešto.

"Legenda vodi fudbal", zavapiće kraljevi lakih rešenja u srpskim medijima. U životu posle fudbala, Davor Šuker nije nikakva legenda u bilo čemu, o tome će recimo, njegovi nekadašnji saigrači poput Zvonimira Bobana, bolje od mene, ne bih da ulazim u te priče.

Na kraju krajeva, u Srbiji imate Savu Miloševića koji se više razume u fudbal od bilo koga u hrvatskom savezu, uz to je mnogo elokventniji, pa opet, tu ste, osuđeni da navijate za hrvatske protivnike i našeg sudiju.

Liga?

Bez briga, milosti Gospinom jednom je pobedila Rijeka, Hajduk ne postoji, kod Dinama je nož i pogača, niti ko gleda, malo koga zanima, isto kao kod nas.

Obećao sam sebi, ali prosto ne mogu, neuke ta grozna reč neobično razdražuje, video sam kod Suzane Trninić u emisiji. Jednostavno nisu u nekoj mentalnoj slikovnici sposobni da povežu dve ili tri premise i stignu do zaključka. Drugim rečima, nezamislivo je da u rezultat moraš da uložiš nešto više od puke volje, zbog toga su vredne neznalice najveća pretnja svake ideje.

Jeste, to je sistem.

Srbija zastava

Mislim, dakako, na mlađe kategorije, dok mi stvaramo rezultate, Hrvati stvaraju igrače. Mi izvozimo sirovinu, njihov proizvod je gotov, ili barem u završnoj fazi. Jeste, potrebno mu je da se uporedi sa drugom robom u prodavnici, da se dotera, ali to su fini radovi, majstorska obrada. Kod nas jednostavno uđeš u zabran, pljuneš u šake, ukradeš manjem klubu drvo i preprodaš ga na taljigama nekom nakupcu.

Moram opet o liku čiji igrači ne vide, ne čuju, ne pričaju, kao ona tri majmuna iz hrama. Doduše u pitanju su bili mudraci Mizaru, Kikazaru i Ivazaru. Ovi možda nisu toliko mudri dok sede na optuženičkim klupama, ali igraju fudbal za bogove i nose zlatna jaja.

Dakle, hodočasnik iz Međugorja je, davno pre časne Gospe otkrio da postoje ljudi koji bi umesto njega mogli da operišu u bolnici. Tu ustanovu je, tvrdi zakon, napravio, koristeći se, kako svi znamo komšijinim peskom, i mešalicom kojoj ne uspevamo da otkrijemo poreklo. On recimo zna da bi mu se desilo da zaboravi makaze u nečijem stomaku, hirurg to neće učiniti. Pa kako mu pacijenti koje skuplja širom Hrvatske i regiona ne bi umirali na stolu, rešio je da skalpel prepusti nečijim veštim rukama.

Dinamo Zagreb


Krenuo je tim, ređim putem, verovali ili ne, ti treneri su svrgli "gerontokraciju", više od jagnjetine ih zanima teren, umeju da govore bez zamuckivanja, većina nije ozbiljno igrala fudbal, ali se ozbiljno za njega pripremila.

Ima takvih i kod nas, samo osim što ih potrošimo kao sapun, skloni smo da ih ne platimo, da se mešamo, da ih ucenjujemo, da ih teramo da pokrivaju ostarele socijalne slučajeve koje i dalje jure onu krpenjaču iz sedamdesetih i osamdesetih i pričaju kako je sve bilo bolje i kako današnji klinci nemaju pojma.

I to se neće promeniti, prvo jer je proces nepovratan, umesto Modrića i Rakitića doći će Kovačić, Kramarić i neki drugi, danas su evropski klubovi krcati hrvatskim igračima, a onim što su napravili u Rusiji postali su zemlja fudbala. A uz tu etiketu, mora da svetluca i mora da se prodaje u ekskluzivnim radnjama sa ogromnim slovima, to više nije kineska pijaca. To hoću da vam kažem, ovo je sada već provalija koju mi nikada nećemo preskočiti.

Domagoj Vida Hrvatska

Ma dobro, šta ti tu samo kritikuješ, što ne ponudiš neko rešenje? Šta ćemo mi?

Reforma?

Nikako, da se poslužim Solženjicinom, to je samo pokriće za kontinuirani proces krađe i uništavanja nacionalnog nasleđa. Nikakva promena radi promene neće nas spasiti.

Nije ni pitanje pobede ili poraza, ono što je moj imenjak Spaski pričao pred šahovske partije sa Fišerom, pitanje je preživljavanja.

Upravo to, moramo da preživimo, sve ostalo je nerealno, preživeti znači izbeći sudbinu Mađara ili Austrijanaca, tih groblja sećanja, mada naši fudbalski memorijalni centri nisu ni tako grandiozni.

Ima i dobra vest, sinoć, na onom skupu podeljenih ličnosti, gde kibiceri prelaze od Goluma do Smeagola u navijanju za dva neprijatelja, brzinom kojom Perišić ili Sterling nose loptu ka protivničkom golu stigla je vest da je jedna devojčica pobedila smrt, i to je važnije od bilo kakvog rezultata i fudbala uopšte...

Samo, bojim se, da ovo o čemu sam pisao nije samo fudbal...

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari