Kad kibiceri zakrve - Imamo li u Srbiji pravo na izbor?

  • Autor: Boris Jovanović

  • 09. jul 2018.

  • 16:03

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Orvela bismo "napravili na budalu", a opet to što politika bičuje fudbal su rane koje bi mogle da se zapeku na našim sopstvenim leđima. O huljama i Aleksu Holigi, odnosno o svima nama...

Kad kibiceri zakrve - Imamo li u Srbiji pravo na izbor?
Foto: EPA/KHALED ELFIQI
Sve je počelo davno, dobro ne baš tako davno kao kada je ona aždaja iz Sergejevog vica (ne tog Sergeja) pogledala kroz prozor i rekla "Jebote, gde ja živim".

Ovo se desilo kasnije, mada bi pomenuta sanđama da je prisustvovala toj sceni komotno mogla da ponovi rečenicu iz "Munja".

Razgovor u onim kasnim popodnevima kada se vuku pripreme, "nikad teže, nikad napornije" vodila su dvojica fudbalera.

"Kako ti se sviđa novi trener", upitao je jedan.

"Po meni, previše je radikalan", odgovorio je cimer.

"Ne pitam te to, ne mešaj sport i politiku", upozorio ga je saigrač.

Desilo se, ako vam je smešno, to je zbog toga što svi koji ne mešaju sport i politiku, ne razumeju, ni jedno, ni drugo.

Rusija - Hrvatska


Glavonja u upravi ili kontroverzni biznismen ga koriste kao nastavak lopovluka drugim sredstvima. Diktator ga se plaši, loše kontrolisana gomila je nepredvidiva. Nekom nesposobnjakoviću je kombinacija igre i velikih reči idealan kišobran da sakrije neuspeh i neznanje.

Da, drugari, politika i fudbal jesu povezani, doduše to je jedan sado-mazohistički odnos, gde je igra uvek na pogrešnoj strani biča. I tu nema nikakve tajne, ponašanje pojedinca određuje grupa, da ne kažem gomila, pa ko bi, iole pokvaren, propustio priliku da manipuliše emocijom većine.

Samo, u tom ponižavajućem odnosu, domina poput politike ode predaleko, moguće i zbog toga što je robovi ohrabruju na tako nešto.

Srbija trening Kalinjingrad


Ovo što se dešava sa Srbima i Hrvatima, od kojih su, na moju žalost, zavist ili nazovite to kako hoćete, ovi drugi bolji u fudbalu je perverzija izvan mašte, prelazi u opasnost po mentalni sklop prosečnog čoveka. Mi smo ionako psihički krhka bića, mnogo se nevolje, ma i zla, prevuklo preko tih moždanih konopaca, istanjili su se do granice pucanja.

Pa sad, ako ćemo nožem naoružanog tasta hrvatskog golmana Subašića koji je, eto, na svoju nesreću i našu sopstvenu zluradost bio Srbin u Hrvatskoj, ismejati kao budalu, takvi su većina sa obe strane. Ima i pesmica, uči se u obdaništu, o majmunu koji se smejao ogledalu (zaboravio sam kako ide, deca odrastaju).

Subasic

Ali, ostavimo Hrvatsku za trenutak po strani, daj da prvo ovog uginulog pacova što širi zarazu u Srbiji probamo da nađemo u sopstvenoj ostavi.

Narod se u ovim gudurama zakrvio oko utakmice u kojoj su igrali Hrvati i Rusi.

U nekim penzionerskim novinama to bi mogla da bude tuča na Kalemegdanu između posmatrača napete šahovske partije ostarelog pipača hleba iz Ulice Akacija sa jedne strane, i časnog zastavnika koji je bušio komšijskoj deci lopte iz Ulice Brestova na drugoj strani. Kibiceri su upotrebili štapove u raspravi oko toga da li je penzionisano vojno lice bilo u pravu kada je žrtvovalo pešaka radi ostvarivanja taktičke prednosti.

Sirotog Džordža Orvela bismo ostavili u očajanju, tvrdio je da je fudbal duboko nepravedan, jer u osnovi vas prečesto ostavi bez mogućnosti da se opredelite, vaša zemlja ili tim ne igraju svaku utakmicu na planeti.

Uz to, komentarisao je da igra povređuje ljude, jer stil pobednika je uvek pogrešan i nepošten u očima rivala.

Srbija Rusija navijaci Moskva

Mi smo prešli igricu, u običnom kibicovanju, uspeli smo da se prebrojimo na izdajnike i patriote, psihopate i zločince, stručnjake za traktore i prodaju vode izbeglicama od 10 nemačkih maraka. Ne krijem, i ja sam jedan od vas, nije mi jasno šta to ima u stilu Rusije što opčinjava, a sa druge strane, ne dozvoljavam da mi bitange koje zavidljivo gledaju komšijski zamrzivač drže lekcije o patriotizmu.

U društvima koja su prerasla bubuljice, makar bila opterećena i senkom sećanja na podelu, ljudi takođe navijaju za zemlje koje nisu njihove, ali bez opsednosti i uvreda za drugačije mišljenje. Ne poznajem Valonca koji će navijati za Holanđane, ali ni nekoga optužiti za izdajstvo zbog fudbala.

Ali, poznajem mnogo lešinara koji će čekati ishod bilo čega kako bi sa bakljom koja osvetljava gomilu verbalno linčovali boljeg od sebe.

Dešava se, baš u Hrvatskoj Aleksu Holigi, njihovom najboljem novinaru, ali može se desiti bilo gde, ili bilo kada u Srbiji (jedan, dva, tri, i sada već možete da bodete vudu lutku, samo nemojte baš u ovo ranjeno srce, vi ste srpski vitezovi, imate valjda neki kodeks časti...)

Hrvatska navijaci

Drugim rečima, uz onu naviku da preozbiljno shvatamo sopstvena smatranja, usvojili smo još jednu, mnogo opasniju, da sudimo tuđim stavovima sopstvenom isključivošću. Tu se već sklizne u Ekove čuvene tačke, kombinaciju treće koja osporava razliku u mišljenju, četvrte koja se tiče individualne i socijalne frustracije, i šeste koja predstavlja moć neprijatelja.

Pa, ako bogati, debeli izrabljivači Englezi jedu pet puta dnevno kako ćeš se opredeliti za njih protiv Hrvata koji te ponižavaju time što igraju fudbal bolje od tebe?

Ili sa hrvatske strane, ako napred rečeni i beskrajno talentovani Aleks Holiga svoju ocenu o reprezentaciji svoje zemlje crpi iz toga što poznaje igru i oslanja se na analitičku kritiku, zar ga to ne čini izdajnikom u državi koja se oslanja na selektivni populizam i iracionalnu mržnju prema komšiji kao odgovoru na sve nedaće i neispunjene snove od pre četvrt veka.

Jutros mi je pao na pamet Dežulović sa tvrdnjom o Hrvatima, najnesrećnijem narodu na svetu, sa takvim morem i fudbalskim asovima, čini ti se da je njihova trava mnogo zelenija, a opet oni gledaju ovamo kao na uzrok svog jada.

Domagoj Vida Hrvatska

Srpskoj frustraciji ne pomažu baš slike iz hrvatske svlačionice, ali meni Domagoj Vida ne liči na nekoga ko sluša Hladno Pivo, mada mu godi limenka istog (kažnjen je sa 100 000 evra jer je u autobusu na putu za neku nedođiju i kup utakmicu natezao pivdžana pred trenerom).

Thompson?

Ljutili su se u Hrvatskoj kad sam ih podelio na poštovaoce i obožavaoce onog opskurnog lika, ali, možda će vas ovo začuditi, to je njihova stvar i besčašće, on je slavio zločine i dok smo naše prognane zemljake sprečavali da uđu u Beograd i radili im svakakve grozne stvari o kojima smo izabrali da ćutimo.

Da dodam da razumem političare sa obe strane, nacionalizam je zabava za sirotinju, glupo bi bilo da ne iskoriste priliku i da dobrovoljno prepuste mesto u ovoj ping-pong partiji, u vukojebinama u kojima pobednik ostaje za stolom.

Ne razumem nas, što na mig skačemo i dohvatamo loptice gospodarima.

U stvari i ne moram da razumem, samo tražim pravo na izbor.

I naravno, hulje sa obe strane neka me poštede komentara o krvnim zrncima i grobovima, da ste se za žive i nemoćne toliko brinuli koliko plačete nad onima koje ste unesrećili, ovog teksta ne bi ni bilo.

A što se Aleksa Holige tiče, naravno, navijaću i zbog njega za Hrvatsku protiv Engleske, ali i za Belgiju u finalu protiv komšija. Imam i lične razloge, ali i da nemam, moja stvar.

Preferiram da glođem sopstvene koske, probajte, ukusno je...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari