Dok ne ponestane kamenja...

  • Autor: Boris Jovanović

  • 13. novembar 2012.

  • 15:19

  • Izvor:

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Kamenovanje Vladana Lukića je nasušna potreba razočaranih da stvari dobiju smisao, a nevolja ime i prezime. Njegov usud je da su najsvežiji utisci i najjači. Ipak razapinjanje je dokaz nerazumevanja suštine. Fudbal je u čitavoj priči samo slučajno upucani prolaznik...

Dok ne ponestane kamenja...
Foto: crvenazvezdafk.com
Vladan Lukić?

Voljan, ali limitiran. Ne mislim pri tome na njegovo "know how", već na pokušaj da pobediš na 100 metara sa nogama u vreći. Mnogi će danas važno konstatovati da je zagrizao ono što ne može da sažvaće. Iz moje vizure nije se tu imalo šta ni žvakati u vreme uvođenja kriznih štabova u ruševine "Marakane".

Zbog toga, da ostavimo etikeciju, naglasak i to kako se ko oblači, valjda smo svi na sopstvenoj koži osetili da je lupež u kockastoj košulji i dalje to što jeste. Odlazeći predsednik Zvezde ne spada u tu kategoriju, što nije olakšavajuća okolnost, ali nema ni razloga za očekivanja gomile da će njegovim odlaskom svanuti.

Lukić je sebi dozvolio da veruje da velike reči predstavljaju uvod u ista takva dela. Nije to najveći problem, ubedio je druge da ga drže za reč. Pisao sam o tome kako Zvezda guta pilule za apetit zagledana u prazan frižider, biće da smo ušli u onu fazu kada krčanje stomaka nadjača pesmu gladnih. Obećavati titule i sedenje za stolom sa bogatima, u trenutku kada ti je i mrvica pristojna večera prijatna je muzika samo u početnih par taktova.

Nevolja sa populizmom je što se brzo troši, ti resursi nisu baš obnovljivi. I ma šta kasnije radili, a u situaciji u kakvoj je Zvezda svaki lek je u isto vreme i otrov, masa sluša samo ono što želi da čuje. Političari, funkcioneri, ljudi, u krajnjoj liniji, imaju potrebu da saopštavaju samo dobre vesti i da slušaju iste takve. Štedeći želudac, svoj, ili tuđ, svejedno,  kopaju rupu koja u jednom trenutku postane preduboka, ne možeš da se iz nje izbaviš.

Svako ko danas misli da je Vladan Lukić najveći problem ovakve Zvezde ne razume mehanizam funkcionisanja stvari. Lukić je personifikacija želje da se problem reši tako što ćeš ga ignorisati, a ne virus koji je oslabio imunitet kluba. Nemam nameru da ga branim, ali pokažite mi stručnjaka koji će izbrisati minus na kartici prosečne srpske porodice u ovom jadu koji živimo.

Pre nego što mu napunimo taj notes grehova, počev od one revolucionarne ideje da smeni čoveka koji sa grupom na brzinu okupljenih "part time" igrača vodi na tabeli, trebalo bi da shvatite da priča u Zvezdi nema veze sa igrom, fudbal je tu slučajno upucani prolaznik u tuđim uličnim ratovima. Da je Pižon ostao na klupi i, može biti, osvojio titulu, šta bi to promenilo? Zvezda bi sa naturščicima zaigrala u Ligi šampiona? Pojačala bi se? Od čega, nagrade za osvajanje šampionata?

Uvreženo mišljenje da je Vladan Lukić nedostojni stanovnik kancelarije na "Marakani" bi imalo smisla ako biste mi pokazali alternativu. Ali stvarnu, ne svoj nalog na virtuelnom menadžeru. Teoretisanje u situaciji u kojoj se neko sprema da izdahne pred vašim očima možda ostavlja utisak, ali mučeniku neće pomoći.

Lukić je delao, često i bez mere, poput čoveka koji krene sa farbanjem vrata, pa namala gotovo celu sobu i ostane bez boje.

Gde je pogrešio?

Kako rekoh, neoprezno je krajnji cilj proglasio za početak.

Kako to? Pa, od trofeja je bitniji klub, retko ćete videti nekog da je svratio na benzinsku pumpu, a da pre toga nije pazario automobil. Naravno, koren lošeg polaza je potreba da se dopadne navijačima. Objasnio sam mnogo puta na ovim stranama da povlađivanje i kompromis u situacijama kada procenite da vas ne razumeju nije mudrost, već linija manjeg otpora koja obavezno završi u suzama.

Kada je Vladan Lukić raspalio maštu, trebalo je da zna da će ta vatra oprljiti i njegove ruke. Kada je shvatio da se reči poput "mobilizacije", "zvezdaštva", "stubova srpstva" i sličnih parola kao bumerang okrenu i vrate u lice, bilo je kasno. Ostavljen da reši zagonetku u kojoj bi prosečan srpski fudbaler sa svojim primanjima trebalo da živi kao Bekam, suočio se sa zidom. Dugovi imaju gadnu naviku da se razmnožavaju kao amebe. Znate onaj univerzalni princip funkcionisanja Srbina, "štap i kanap"? Kanap okraća, a štap vam završi u bliskom kontaktu sa glavom. To što vas udarac osvesti nije ćar nego epilog.

Za njegove ere Zvezda je delovala kao jež, nemoćan da odupre plimi. Isturala je bodlje prema spoljnom svetu, preko mere pokušavajući da homogenizuje svoje pristalice u večitoj igri "mi protiv ostalih". Na kraju, po pravilu, na tom putu se spotakneš o svoju, ne o tuđu nogu.

Vladan Lukić razume fudbal, igrao ga je, koliko se sećam, prilično dobro. Dakle, jasno mu je da je usud svakog igrača da te pamte po poslednjoj utakmici. Toliko je nesavršena memorija navijača.

Zbog toga će ocena većine, a svakome od nas je do nje stalo, da se ne lažemo, poći od poslednjeg utiska. Od svežih, da ne kažem polarnih -8, bušne kase i ugašene nade.

Sve to nije razlog da se njegovom vladavinom posluže kao kišobranom, Lukić je samo kusao tanjir koji su mu servirali. Razmislite o tome pre presude...

                                                          https://twitter.com/Boris_sportske
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari