Dnevnik opsednutog - Kvalifikacije bez smisla

  • Autor: Boris Jovanović

  • 12. oktobar 2014.

  • 10:29

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Ovo su pet razloga zbog kojih je reprezentativni fudbal samo surogat ozbiljne igre. Dva prazna vikenda u manje od pet nedelja su apstinencija za zavisnike. Kako je propalo takmičenje među državama?

Dnevnik opsednutog - Kvalifikacije bez smisla
Subota bez klupskog fudbala komotno ne mora da sebe računa u vikend, neka se proglasi za ponedeljak, koga briga...

Ideja UEFA da igranje besmislenih mečeva u kvalifikacijama, u kojima svi ozbiljni idu na prvenstvo, produži na nekoliko dana samo je pogoršalo stvari.

Jer, do sada su dueli nacionalnih timova bili tolerisani, sada već smaraju. Reprezentativna pauza u septembru i oktobru je dijeta opsednutih, postoji tih par subota i nedelja koje slobodno možete da upišete u notes zagubljenog vremena.

Kada su reprezentacije izgubile značaj?

Nije se to desilo preko noći, smisao se krunio decenijama i ima malo veze sa fudbalom, igra je samo postala kolateralna žrtva, apatrid u svetu globalnih promena.

Ovo su pet razloga zbog kojih kvalifikacije za EURO 2016. ne zanimaju gotovo nikog ozbiljnog...

1. Granice u globalnom selu ne znače ništa, velike fudbalske nacije su izgubile osećaj za rivalstvo. One druge, male i nedokazane vežbaju patriotizam na pogrešnim stvarima. Sve skupa izgleda odurno, nema veze sa sportom i služi za iživljavanje potlačenih i slabije pismenih. Poljaci čekaju Nemce blebetajući o Dancigu, Srbi se udružuju sa Bugarima protiv Hrvata, koji opet mešaju vrbe i komšije. Niz postsovjetskih državica veruje da će izbrisati bananu iz naziva, ako demonstriraju jedinstvo na fudbalskom terenu. Svi zajedno promašuju poentu...

2. Igrači više nisu neprijateljski nastrojeni, nekada je sudar Nemačke i Holandije predstavljao produžetak rata drugim sredstvima. Danas narandžasti fudbaleri i ne kriju da znaju nemački, a ona pljuvačina Felera i Rajkarda je nepristojnost pojedinca, nikako relikt prošlosti. Hoće li se zakuvati između Nejmara i Mesija dok budu disali na škrge u Pekingu? Jasno da ne, u četvrtak će se svlačiti jedan do drugoga na treningu Barselone. Ko da im zameri, Brazil i Argentina su danas u izlogu, prodaju rivalstvo kineskoj industriji zabave, a prihvatili su i obavezu da se ponašaju pristojno.

3. Sistem takmičenja je oduzeo svaku draž, u Francusku će oni najbolji i još niz prosečnih koji će ubiti fudbal. Prvenstvo Evrope je uvek negovalo jednu vrstu  elitizma u odnosu na Mondijal. Istina, nema Brazila i Argentine, ali ne igraju ni privatni timovi šeika, jednooki divovi iz kraljevstva slepih i kojekakve džamahirije. Na tom je takmičenju bio koncentrisan kvalitet, sada će se to razvodniti. Jednom je neki austrijski ministar (ne onaj što vam je smešno njegovo prezime kroz padeže) priznao da je jedini razlog što njegova zemlja organizuje prvenstvo to što nikako drugačije ne može da se kvalifikuje. Sada svi nekritički veruju da mogu i da im je tu i mesto. A nije, biće ih previše sa premalo znanja.

4. Klupski fudbal nas je razmazio. Nekada su reprezentacije bile te koje okupe najbolje, sada te prednosti nema. Klubovi su stvorili skupo plaćene legije i finansiraju spektakl. Sada kvalifikacije izgledaju kao karneval za sirotinju. Ponekad je živopisno i bučno, ali ispod  našarane fasade postoji jedino ogoljeno sivilo utakmice koja se mora odraditi jer je takva društvena norma i niko ne bi da rizikuje etiketu izdajnika i da bude meta kakve budale koja bi da odlučuje o tuđem pasošu.

5. Ne ulazim u patriotski naboj igrača, to je lična stvar, ali imam pravo da verujem da vilenjaci i jednorozi ne postoje. Pogotovo je to slučaj u državicama koje su se uvek pitale šta neko može da učini za njih i kako da se ogrebu o zvezdanu prašinu, sve silujući pobedu za viši cilj, dnevnopolitički interes. Uz to, u novovekovnom fudbalu se ne pita igrač, već menadžer, kako je to čovek od starine, Hari Rednap primetio u svojoj knjizi.

"Da se danas dogodi Minhen, fudbaleri bi zvali agente da pitaju da li mogu da pomognu u nesreći", zaključio je menadžer Kvins Parka. Karikiram naravno, ali korporacijski fudbal, na prvom mestu, podrazumeva interes onoga ko te je načinio bogatim. Drugim rečima, sviraš za novce, slava je samo nešto što se prikaču usput, kao grupi devojka.

Neka se igra, ali da nam pojedete dva vikenda u pet nedelja, previše je. Neka ostave nešto za leto, da popune vreme između plaže i nove sezone. Ovo je samo besciljno mučenje...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari