Đavolji advokat i čokoladni mrmot...

Nije najgora stvar ispasti glup u društvu. Svedoke možeš da ubediš da ne veruju svojim očima, bilo je dosta takvih primera u ovom društvu. Definitivno je mnogo tužnije kada tipa koji njače u ogledalu ispred vas pokušavate da uverite da mu uši nisu porasle.

Priznajem., dozvolio sam sebi da se ponadam, sada kusam onu čuvenu Grunfovu "Tko živi u nadi umire izviždan".

Pričali smo kada je Miha zapalio pod Lanternu, mirisalo je na streljanje srpskog fudbala. Otišao je jer mu cipele sjaje, i jer o srpskim novinarima misli isto što i fudbaleri, ne treba nam pridavati veliku pažnju, bezopasni smo.

Ali opet, iako kako kaže Sorokin, veliki ruski narod u istoriji ima naviku da angažuje nitkove, mislio sam da o advokatu Diku govore slučajevi koje je dobio. Pošao sam od toga da petrolejski novac, iako se bere pod zemljom niko ne koristi da kupuje kopiju poznatog brenda.
 
Drugim rečima, makar bili poznati kao posilni Rinusa Mihelsa jednog od fudbalskih revolucionara, nositi mape takvom generalu je preporuka sama po sebi.

Hoćemo li danas reći da je zastupnik Dik imao šansu oslobodi okrivljenog koga je zatekao sa krvlju na rukama?

Luda nado, fudbal nije predvidivi američki film iz sudnice. Čak i kada sklopi pakt sa đavolom, advokat preživi, makar kao mogućnost da se nastavkom izmuzu dodatni novci od lakoverne publike.

Kad već govorim o filmu sećate se kad Sotona Al Paćino kaže da mu je sujeta omiljeni greh? Verovao sam da je sujeta naših igrača takva da neće dozvoliti da ih Danci razvlače po blatu stadiona vojnog. Da to kad osetiš prašinu na licu treba da bude znak da ustaneš, otreseš neuspeh sa sebe i budeš dostojan klupske karijere.

Jer, ma kakvi bili, naši igrači su bolji u poslu kojim se bave od većine nas na tribinama. Prosto, plaćaju ih za to, u društvu koje ceni brojeve, nikako utiske.

Međutim, taj odnos para i kvaliteta predstave se nekako zaturi u trenutku kada ti rodbina, menadžeri, uvlakači po hotelskim holovima isisaju i poslednji trag svesti da nešto moraš.

Nemojte biti budalasti, i igračima je važno da reprezentacija ima dobre rezultate, to se pretvara u jači ugovor napolju. Ako polazite od pretpostavke, "baš ih briga, ne igraju za pare", kvalifikovali ste se za onu rulju što predlaže da se pasoš nekome oduzme jer je završio poslednji trku.

Drugo je u pitanju, fudbaleri žele, ali mentalno nisu sposobni da istrpe moranje.

I tu nije u pitanju ni Advokat, ni čuvari plaže u zimskom periodu Ćurčić i Drulović, ni neko drugi, verujte. Sistem od plastelina je volju fudbalera učinio istom takvom.

Jer, "neću ja, uklizaće neko drugi", jer, "vidi ovoga ne dodaje iako sam u boljoj poziciji", jer "ko je ovaj, moj kum je bolji".

Nije to modus operandi samo ove generacije, svaka je takva.

Drugari, mi smo najbolje igrače Evrope devedesetih davali u ruke ljudima koji u svlačionici napišu 12 igrača na tabli u prvoj postavi.

Braćo, mi smo imali selektore koji su tvrdili da Bufonu treba šutirati sa 40 metara jer ne vidi.

Ljudi, naši igrači su sami sastavljali taktiku svesni da je selektor neuk na nivou, "u moje vreme uzmeš loptu i teraš niz liniju".

I vi sada tražite da neko ko odrasta gledajući kako stvari funkcionišu ima svest Škota o tome koji dres nosi?

Sačuvajte malo te čokolade što mrmot pakuje u foliju, za sledećeg selektora, ma koga na to osude, jer sigurno je da se i on nada da će biti drugačije.

Neće i nikada nije...

Ovo poslednje je vezano za Toleta. Kada razbijete sistem, uklonićete i njega, postaće relikt, višak koji otpadne u procesu.

U suprotnom, potrošili ste vreme uludo čitajući ovaj tekst.