"Plava noć" – Čelsijeva istorija

  • Autor: Ivan Cvetković

  • 20. oktobar 2020.

  • 13:47

  • Izvor: Boris Jovanović

  • facebook
  • twitter
  • email

Sećanje na neočekivanu titulu...

Foto: EPA/MARC MUELLER
Malo ko zna da je Čelsi trebalo da bude jedan od „očeva osnivača“ Kupa Evropskih Šampiona. Oni su dobili pozivnicu 1955. za inauguralno takmičenje jer su prethodne godine osvojili šampionat. Ali, savez i liga su zabranili „Plavcima“ da učestvuju jer bi to narušilo, kako je pisalo u obrazloženju prestiž domaćeg takmičenja.

To je izazvalo bes menadžera Teda Drejka, ali i genseka FA Alana Hardakera koji je bio preglasan. Tako „Plavci“ nisu postali prvi engleski klub koji će igrati u KEŠ (čak su bili žrebani u kvalifikacijama protiv Đurgardena), a naredne godine iako nije dobio dozvolu, Mat Bezbi je odlučio da Mančester Junajted igra u takmičenju, ignorisao je ligu i savez. Šta su mogli? Da izbace „Đavole“ iz lige.

To je ostala priča za starije generacije Čelsija, kasnije tim sa Stamford Bridža nije bio ni blizu.

Čelsijevi evropski snovi bili su vezani prvo za Kup Sajamskih Gradova, pa KPK gde su čak igrali za trofej i posle remija u prvoj, izgubili ponovljenu utakmicu protiv Reala.

Klub iz Zapadnog Londona je upravo prvi evropski trofej osvojio u sada pokojnom takmičenju, generacija koja je ispala 1995. posle drame protiv Saragose je dve godine kasnije tukla Štutgart u finalu, golom Đanfranka Zole čime je zaokružena italijanska revolucija na „Stamford Bridžu“. Mnogo je simbolike bilo tog dana na Rasundi u Stokholmu.

Baner

Naime, u timu Čelsija je bio još jedan Italijan, rođen u Švajcarskoj, Roberto Di Mateo, a na klupi „Švaba“ tada mladi trener Jogi Lev koji je završavao karijeru u Šafhauzenu kada je Di Mateo počinjao da se probija u prvi tim.

I nije stalo na tome.

Čelsi se dokopao Lige šampiona 1999. prvi put u istoriji, u kvalifikacijama su tukli Skonto iz Rige, ispali su u četvrtfinalu posle produžetak od Barselone. Bio je to sjajan debi, a od trenutka kada je Roman Abramovič kupio klub od Kena Bejtsa, Liga šampiona je postala opsesija. Ranijeriju je odletela glava posle poraza od Monaka u polufinalu, Murinjo je osvojio dve titule šampiona Engleske, ali je ispadao od Liverpula i Barselone u godinama koje su obeležile sudijske odluke i „gol duha“ Luisa Garsije. Opisivali smo te trenutke naširoko na ovim stranama, a najbliže su „Plavci“ bili na „Lužnjikiju“ u trenutku kada se Džon Teri okliznuo na penalu u trenutku kada je trebalo da donese klubu najveći uspeh u istoriji. Na klupi je bio Avram Grant, a Murinjo je nezaslužen poraz od Junajteda jedva dočekao da izjavi da bi Čelsi bio šampion da je ostao na klupi.

Ta noć u Moskvi, ostaće nekoliko godina najteže veče, utopljeno u suzama navijača Čelsija, kišni „Lužnjiki“, njegova plava strana je ostao šokiran razvojem situacije.

I niko tada nije verovao da će fudbal pružiti drugu priliku. Prvo je angažovan čovek koji preferira kupove, Karlo Anćeloti, ali je on i pored duple krune u prvoj sezoni ispao od Murinjovog Intera, pa Fergijevog Junajteda i dobio otkaz.

Roman je opet zavukao ruku u džep, otkupio Viljaša Boaša od Portoa.

„Ako je Murinjo poseban, ja sam jedan iz ekipe“, rekao je nekadašnji Murinjov skaut koji je zaradio prezir šefa. Nije dugo potrajao, to iskustvo i ono kasnije u Totenhemu ga je nateralo da izjavi da se ni po živu glavu neće vratiti u PL.

I onda, kao da je to bila sudbina, Roberto Di Mateo čovek koji je učestvovao u prvom evropskog trijumfu dobio je nenadano šansu.

Svemu tome prethodio je poraz od Napolija krajem februara u osmini finala Lige šampiona. Portugalac je nekoliko igrača ostavio izvan tima, u grotlu San Paola je izgubio sa 3:1, nije dočekao revanš.

Portugal Soccer Champions League

Čekalo se nekih dvadesetak dana, Di Mateo je uspeo posle razgovora sa ključnim igračima da probudi ekipu. Čelsi se podigao iz pepela u revanšu i dobio sa 5:4 u ukupnom skoru. Italijani su bili šokirani, u jednoj priči Drogba je rekao da su se igrači dogovorili da sujetu ostave po strani i da je to bio ključ.

Ali, to je bio početak neverovatnog puta. Čelsi je počistio Benfiku u četvrtfinalu, pa je bio red da vrati dugove iz Murinjovih vremena Barseloni. Dobili su sa 1:0, a onda su stvari krenule nizbrdo, Katalonci su dali dva gola, kapiten Teri je isključen, činilo se da je kraj. No, Ramireš se pojavio niotkuda, ne samo da se vratio nazad i zamenio Terija, već je dao ključni gol u gostima, kada je Barsa spustila gard, u 92. minutu je „El Ninjo“ trasirao put u Minhen.

I ne može teže, Bajern u finalu na gostujućem terenu. Priča koja će se iznova pričati, suspendovani Teri, povređeno pola odbrane, David Luiz je kasnije pričao da je finale odigrao sa jednom preponom.

Možda u ovoj deceniji nije postojao veći autsajder u finalu. Ali su Di Mateo i njegov tim izvukli premiju. Jer su verovali. Natčovek Drogba pre svih. Afrikanac je iz jedinog kornera za svoj tim dao gol, Ešli Kol i Rajan Bertran vezali Arjena Robena. Mata je promašio penal, ali je izborio i izveo taj jedini korner poisle koga je Drogba stvar odveo u produžetke i penale. Iako je Bajern imao prednost, Olić i Švajnštajger su promašili poslednja dva, Drogba je stavio tačku na Čelsijevu penal seriju, najveći trenutak kluba, i najveći njegovog života.

Ne treba zaboraviti ni šta je Petr Čeh napravio za tim u tih 120 minuta, pokazalo se da menadžer nije sve, autsajder Di Mateo je prigrabio „Klempavka“. To je bila labudova pesma velike generacije, ali i njegov najfiniji čas, već sledeće godine je smenjen posle poraza od Juventusa i ispadanja u grupnoj fazi.

Ali, ni njemu, ni Čelsiju niko ne može uzeti, nestvarnu majsku noć u Minhenu, nikad viđenu i nikad ponovljenu u istoriji kluba iz Londona.
  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari