Lobanovski, sovjetski fudbalski patrijarh i Zavarov, mačka u džaku!

Ako se za nekoga može reći da je u sovjetskom dobu, posle rata bio patrijarh komunističkog fudbala, malo ko bi to osporio Valeriju Lobanovskom. Jer, on je bio pre naučnik i ideolog sistema nego fudbalski trener, inspirisao je velike generacije kijevskog Dinama koje su činile osnovu fudbala crvene imperije.

Radio je kao inženjer, konstruisao toplovode pre nego što je rešio da sedne na klupu. Ovaj čudak je igrao fudbal, bio brz i vešt, ali njegova ideja kolektiviteta došla je do izražaja u laboratorijama kijevskog Dinama.

Zastupao je teoriju i na manje ili više bolan način uspevao da uveri igrače da niko nije veći od tima. Zadubljen sa pomoćnicima u šeme, sisteme imao je plan da automatizuje svaki tim, učini ga preciznim kao pakleni mehanizam koji će eksplodirati u lice rivalima.

Sad, kada neko pita kako je prolazilo?

Pa, tako što je osvojio 33 trofeja u 32 godine koliko je bio na klupi i to u Dinamu u Ukrajini, dok je stvarna moć uvek bila u Kremlju.

Osvojio je sedam titula u ligi komunističke države, uzeo im je poslednju pre nego što su se raspali, ali je što je bitnije bio poster dominacije izvan gvozdene zavese. Jer Dinamo je osvojio dva KPK, a sa reprezentacijom je stigao do titule vicešampiona Evrope. To je valjda jedini put kada je SSSR delovao kao ozbiljan tim u novijoj istoriji, Van Bastenova golčina Dasajevu i potvrda Gulita su ih sprečili da naprave čudo. Inače, u grupnoj fazi su tukli „Oranje“.

Ali, to su trofeji, doprinos Lobanovskog je mnogo veći, on nije voleo svog nekadašnjeg menadžera Viktora Maslova sa koji je osvojio igračku titulu jer nije verovao u presing. Našao je svog „dvojnika“ u statističaru Anatoliju Zelencovu, njihova laboratorija radila je prekovremeno. Kako je pisao Sajmon Kuper, Zelencov je verovao da je sekunda kada igrač primi loptu preduga i da pre nego što ona stigne do njega mora da zna kome će je uputiti.



Nešto kao siromašna varijanta NFL, jednostavno su igrači morali da zapamte akcije, da stvari dovedu do automatizma.

Sredovečni pamte Dinamo po onoj neverovatnoj partiji iz 1986. kada su u finalu KPK rasturili Atletiko sa 3:0 bila je to igra mačke i miša, a drugi gol, kontra u kojoj je izgledalo kao da dodaju zatvorenih očiju je posveta Valeriju Lobanovskom i njegovom viđenju fudbala.

Tri puta je Lobanovski proglašavan za najboljeg trenera u Evropi, problem sa reprezentacijom koju je vodio u tri navrata je bilo vreme. Zameralo mu se u Politbirou da vodi previše svojih igrača, ali on od ostalih nije imao baš vremena da napravi mašine.

Nikada nije bio zadovoljan, težio je perfekciji, a kada je kao igrač osvojio krunu, odbio je da učestvuje u slavlju.

„Samo smo manje grešili od protivnika, nema potrebe da mi čestitate“, rekao je Volodimiru Sabaldiru čuvenom kijevskom profesoru koji ga je uvukao u svet nauke. Lobanovski, osobenjak je tvrdio da kada nešto postignete to više nije san, naučnik se složio, jednostavno uvek se mora dalje kako bi tragovi što dublje ostali.

I ukrajinski trener je to ostvario. Koliki je uticaj imao na igrače, neka posvedoči činjenica da je Ševčenko posle osvojene titule prvaka Evrope sa Milanom 2003. doneo medalju iz Mančestera pravo na grob učitelja.

Ima još jedna stvar, kada izbaciš iz sistema igrače Valerija Lobanovskog, ne radi. Izuzetak je Ševa, ali on je talenat kakav se rađa jednom u veku. Belanov koji je bio „Zlatna lopta“ 1986. nikada nije pokazao ništa van Kijeva i reprezentacije, na kraju je završio u tabloidima kada je krao po nemačkim prodavnicama.

Kuznjecov, Rac, Damjanenko, pa i veliki Blohin nisu se proslavili kada su otišli, ali treba reći da su odigrali najbolje godine u SSSR i da su u inostranstvo otišli kada su prošli zenit karijere.

Ali, nije baš za sve bilo tako.



Dinamo Kijev otvara Ligu šampiona protiv Juventusa u utorak i upravo je za kupovinu Saše Zavarova, napadača Dinama vezan odnos dva kluba.

Zavarov je pet godina igrao za Dinamo iz Kijeva, od 1983. bio je zvezda tima, a u Juventus nije otišao kao veteran, imao je 27 godina. Postoji priča da ga je pokojni Đani Anjeli doveo ne zbog fudbala, već biznisa. Naime, „FIAT“ je osetio da se u godinama perestrojke otvara novo poglavlje i da bi italijanski automobili mogli da preplave ogromno tržište.

Koliki je bio „hajp“ oko Zavarova neka posvedoči činjenica da je dobio „desetku“ koju je pre njega nosio Mišel Platini, tada najbolji strani strelac u istoriji kluba.

Ali, umesto sjajnog napadača dobili su sovjetskog imigranta, kažu da je Saša jeo enormno, da je njegov odlazak preko gvozdene zavese bio kraj fudbalske ambicije. Jer, u Kijevu nije imao ništa da radi osim da igra fudbal, u Italiji je radio sve, samo ga nije zanimao teren.

On je osvojio kup Italije i kup UEFA u dve sezone sa Juventusom, u drugoj su mu dali „devetku“ da razbiju prokletstvo, a doveli su i zemljaka Alejnikova, nije pomoglo. Saša nije naučio ni reč italijanskog, sukobljavao se sa legendarnim Zofom, i trpeo zbog poređenja sa Maradonom, Mateusom i Gulitom koji su u to vreme harali Apeninima. I jasno, navijači Juventusa su ga vređali, a klubu je bilo jasno da je kupio „mačku u džaku“.

Na kraju su mu isplatili deo ugovora, oslobodili su ga se posle dve godine, ili možda bolje rečeno, ekspedovali ga natrag u Kijev sa punim džepovima i pokušajem da zaborave da je igrao za klub.

Ali, nije ni Saša bio naivan, verovalo se da će se vratiti u Kijev, otišao je u Nansi ostao pet godina i završio karijeru. On je sada skaut u Kijevu, teško da će ljudima iz Juventusa, mada niko nije ostao iz tadašnjeg rukovodstva biti drago da ga vide. Niti je FIAT uspeo da prodaje automobile po Ukrajini i Rusiji, niti su imali koristi od Zavarova, koji je kod Lobanovskog igrao i drugog napadača i pleja i ofanzivnog vezistu, a u Juventusu ništa od toga...