Kinezima dojadilo, prave novu reprezentaciju sa sve manje Kineza!

Niko Jenaris britanski je fudbaler koji je u januaru 2019. godine vratrio svoj britanski pasoš, preselio se u Kinu i postao kineski građanin. Dobio je i novo ime - Li Ke.

Jenaris je rođen u istočnom Londonu i sanjao britanski san – da postane fudbalska zvezda. Otac mu je sa Kipra, a majka Kineskinja. Sa sedam godina otišao je na Arsenalovu fudbalsku akademiju za mlade, koja proizvodi mlade talente u Premijer ligi. Igrao je i za juniorski nacionalni tim Engleske. Međutim, nakon niza povreda koje su ga sprečile da napreduje, odlučio se za Kinu.

Potpisao je za fudbalski klub Peking Sinobo Guan, klub koji trenutno vredi više od italijanskog Milana. Za nekoliko meseci, postao je prvi naturalizovani igrač koji je postigao pogodak u kineskoj Super ligi i zaigrao za kineski nacionalni tim, u utakmici protiv Filipina.

Pored njega, Džon Hou Siter odrekao se svog norveškog pasoša i uzeo kineski. Siter po majci takođe ima kinesko poreklo. Međutim, sve je više fudbalera bez ikakvog kineskog porekla koji žele da zaigraju za njihov nacionalni tim. Dva Brazilca i jedan Portugalac već traže način na koji mogu dobiti kineski pasoš do Svetskog prvenstva u Kataru 2022.

Kada je švedski vezni igrač Pele Blom došao da igra fudbal u Kini devedesetih godina, slika je bila potpuno drugačija. Devedesetih godina prošlog veka švedska igra je bila prepuna honorarnih profesionalaca, plata je bila loša i Blom je tražio pustolovinu. Međutim, u Kini, fudbal nije bio na profesionalnom nivou.

"Igrači su puno pušili i pili. Fudbalski teren je bio prilično loš i nikada nije bilo svlačionice. Morali smo da se spremamo u hotelu", priča Blom za CNN, od koga je odmah zatraženo da ošiša dugu kosu, u skladu sa strogim izgledom lige. Šveđanin je to pristojno odbio.

Klub nije zaposlio prevodioca dva meseca, a pre toga "koliko se sećam, niko nije govorio na engleskom ili bilo kom drugom jeziku osim na kineskom", dodaje on. 

Dalian, grad u kom je živeo, u to vreme je imao 5 miliona stanovnika, sa oskudnim zapadnjačkim uticajem, nije bilo kafića, prodavnica međunarodnih robnih marki ili hamburgera. Bilo je i jako malo stranaca, priča Blom.

Nakon godinu dana, koju Blom nostalgično naziva "najvažnijom godinom u mom životu", Šveđanin je napustio Kinu. "Mentalno, zaista sam bio umoran", kaže on.

Kina je sada treća najveća svetska ekonomija, iza Japana i Sjedinjenih Američkih Država.

Iako je tokom godina sve više ulagala u sport, situacija u fudbalu se nije mnogo promenila.

Kineski privrednici ohrabreni su da ulažu milijarde u kinesku fudbalsku ligu.

Kako je novac dolazio, tako su dolazili i strani talenti - iako uglavnom zvezde na izmaku karijere ili mladići bez ikakvih šansi u svojim ligama.

Bivši napadač Čelzija Didier Drogba 2012. godine potpisao je za Šangaj Šenhua, a vezni igrač Mančester Junajteda Maruan Felaini prešao je u Šandong Luneng. Naknade za transfer nisu zvanične, ali se priča da je Felaini kupljen za oko 13 miliona dolara.

Za kineskog predsednika, međutim, cilj nije privlačenje stranih, nego pravljenje domaćih zvezda.

Tako je klubovima kineske lige dozvoljeno da registruju samo četiri strana igrača i jednog sa kineskih teritorija - Hongkong, Makao ili Tajvan.

Strani golmani potpuno su zabranjeni od 2001. godine.

Nijedna utakmica lige nije rasprodana u ovoj sezoni. Sa druge strane, Mančester Junajted je objavio rekordne prihode od ulaznica u prethodnoj sezoni.

U promotivnom videu koji je objavio njegov klub, Jenaris kaže da "nikada nije dovodio u pitanje" svoju odluku da napusti britanski fudbal i suprotno Blomovom iskustvu devedesetih, Peking opisuje kao grad koji je "veoma sličan velikim gradovima poput Londona, Pariza i Njujorka".

Za Jenarisa, koji uči mandarinski i zna kinesku himnu, to što je postao Kinez omogućilo mu je da ostvari dečji san da bude poznata fudbalska zvezda, upravo u drugoj zemlji. On će najverovatnije igrati za Kinu na Svetskom prvenstvu u Kataru 2022. godine.

Jenaris kaže da je njegov san da pomogne Kini da stigne do Svetskog prvenstva. Ali to je velika želja jer od 32 ekipe, ima mesta za samo četiri države iz Azije.

Ali Jenaris kaže da ne žali. "Za 20 godina, moći ću da kažem svojoj deci odakle sam i šta sam uradio", kaže on.

Da li će se tada zvati Niko Jenaris ili Li Ke, ostaje da se vidi.