Atletikovo prokletstvo - Kako nisi evropski, a postaneš svetski prvak?

O prokletstvu Benfike se mnogo toga zna, izgubili su osam evropskih finala od kada je Bela Gutman, ljut zbog otkaza, prorekao da 100 godina neće osvojiti ništa u Evropi.

„Orlovi“ imaju najviše izgubljenih finala u istoriji, uz Juventus koji je čak sedam puta bio vicešampion Evrope.

Ali i portugalski i italijanski gigant imaju po dve titule prvaka Evrope, Atletiko ništa.

Naime, „Jorgandžije“ su u ovoj deceniji izgubile dva finala, oba puta se isprečio najveći rival, jasno rane iz Lisabona, kada ih je sprečio Ramos onim golom u nadoknadi još peku, izgubili su, osim 2014.

I dve godine kasnije na penale takođe od Reala, ali ono što starije generacije najviše boli je poraz u prvom pokušaju i to na neverovatan način.

Ta sezona je trebalo da bude bajka, a završila se kao tragedija. Zanimljivo bila je i prva Bajernova šansa, tek je rođena nova generacija nemačkog fudbala, Bundesliga je bila znatno slabija, a jedini tim koji je ikada igrao finale bio je Ajntraht šezdesetih, zgazio ih je De Stefanov i Puškašev Real.

Čitava ta sezona u Kupu šampiona je bila čudna, pa je i finale ostalo zapamćeno po 6minuta od 120 koliko je odigrano, u prvoj utakmici. To su bile dve filozofije, Bajernova napadačka, Atletiko je imao kao i ovaj Simeoneov odbranu od betona.

Kako su Bavarci stigli do finala?

Niko nikada nije imao lakši put. Ali, prvo su na penale dobili Atvidaberg, švedskog prvaka, pa onda u svenemačkog duelu Drezden 7:6 u dve utakmice, bugarski CSKA i onda Ujpešt Dožu.

Pa gde su bili ostali klubovi?

Drezden je izbacio Juve, Ajaks je ispao od Bugara, to su bili finalisti iz prethodne godine i beogradske završnice. Zvezda je dobila Liverpul, ali je ispala od Atletika, Ujpešt Doža prošla Benfiku.

Po   mnogima,   Seltik   je   bio   najbolji   tim   početkom   sedamdesetih,   ali   je   Atletiko kombinacijom ciničnih faulova i bunkera održao 0:0 u Glazgovu, turski sudija je podelio deset žutih i tri crvena kartona. Trener Atletika je bio Argentinac Huan Karlos Loreno, čovek iz one čuvene argentinske „mesarske“ reprezentacije 1966. koja je predstavljana kao sramna za fudbal, zbog pogibeljnih startova.

On je imao istu filozofiju kao trener, ali Atletiko je dobio revanš sa 2:0 i otišao u finale. Do tada su primili samo dva gola od Dinama iz Bukurešta, Čak tri meča od ukupno osam do finala završili su sa 0:0, na samo  jednom   primili   gol.    Prezime golmana  biće   vam   poznato, Rejna,  Miguel,  otac Pepea Rejne. U finalu na „Hejselu“ Bajern je pokušavao, Atletiko tukao i krao vreme, ali ni Nemci nisu napravili ništa pred golom. A onda, u 114. minutu legendarni Aragones („Kornjača") koja je bila španski selektor 2008. u trijumfu na EP) je prebacio zid iz slobodnjaka, savladao Majera, minut 114. Atletiko je već gledao ka trofeju.

Ali, nije im se dalo, u poslednjem minutu produžetka, Švarcenbek je raspalio po lopti i šokirao „Jorgandžije“. Remi, i prvi ponovljeni susret u istoriji. Dva danas kasnije, kolaps Atletika, imali su staru ekipu, većina igrača je prešla tridesetu, Bajern ih je rasturio sa 4:0, Henes i Gerd Miler su im probušili mrežu pa su Bavarci otpočeli svoju vladavinu Evropom.

Ostalo je prokletstvo, mada je sledeće godine Atletiko osvojio Interkontinentalni kup.

Kako to? Bajern je odbio da učestvuje jer im se nije isplatilo da putuju, a bojali su se „pokolja“  protiv argentinskih timova, kakve  je doživeo  recimo Milan nekoliko godina ranije.

Atletiko je u dva meča bio bolji od Independientea, ali svetska titula nije ublažila bol zbog poraza u Briselu...