I u drugoj deceniji 21. veka mi i dalje crvenimo zbog istih stvari

  • Autor: Pavle Knežević

  • 27. januar 2018.

  • 00:13

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • email

Sada je valjda svima jasno da organizovani prosto nisu navijači.

I u drugoj deceniji 21. veka mi i dalje crvenimo zbog istih stvari
Foto: Epa/Tatyana Zenkovich
Eto, nismo pregurali ni prvi mesec nove godine i ponovo nas je bilo sramota što živimo u Srbiji. Nije, međutim, taj stid bio baš od one sorte zbog koga crvenite nedelju dana i ne možete da dignete glavu, ali je bilo jako blizu. Znate i sami o čemu pričam – o tome što je organizovana grupa terala i vređala igrača kluba za koji nominalno navija samo i jedino zbog njegove nacionalnosti. Zbog toga što jeste, što postoji i zbog nečega što nije birao. Januara meseca 2018. godine, u drugoj deceniji 21. veka.

Kada je organizovana grupa večeras razvila onaj odvratni, ali netačni transparent i na utakmici Crvene zvezde protiv Olimpijakosa povikala svom novom centru "Omiću, odlazi", velika većina građana naše Srbijice osetila je taj dobro poznati stid, koji tako previše često osećamo živeći u svojoj zemlji. Ohrabrilo je, međutim, što su zvižduci toj grupi i skandiranje Alenu daleko nadmašili skandiranje te grupe. I tako je bilo tokom cele utakmice, jer je, ja u to duboko verujem, većina ljudi jednostavno dobra i normalna.

Ali, kako smo uopšte došli do toga da je to tema? Kako to da se u noći kada je Crvena zvezda prvi put u istoriji Evrolige pobedila Olimpijakos, aktuelnog evropskog vicešampiona, došli do toga da Omiću moramo da postavljamo pitanja o skandiranju, nacionalističkim i uvredljivim pesmama, umesto da nam čovek priča o tome kako je to debitovati u novom klubu, pa još u Evroligi, pa još doprineti istorijskoj pobedi?

Premalo je prostora da bi se detaljno pisalo, ali ima nas koji se sećamo dolaska nacionalnog ludila na Balkan i njegove direktne posledice. Sećamo se kako je taj ekstremni nacionalizam zauzeo skoro sve pore društva, a nacionalni identitet postao jedna od ključnih stvari. Zvezdini navijači su, međutim, zadržali to ekstremno "srbovanje" kao deo svog identiteta, a onda se to, jasno, prelilo i na njene klubove. Tako smo došli u situaciju da ljudi iskreno misle da su Zvezda i njena organizovana navijačka grupa "dva oka u glavi" i ravnopravni partneri u sportskom poduhvatu.

Ili možda ne? Ako sam dobro razumeo, organizovanoj Zvezdinoj grupi ne smeta što je neko musliman, nego što je neko Musliman, odnosno Bošnjak, znate pripadnik slovenskog naroda koji prihvata islam kao deo svog identiteta i kulturnog nasleđa. Ali, čak i da im smetaju Bošnjaci, opet nisu dosledni, jer su i u fudbalskom i u košarkaškom klubu igrali Bošnjaci ranije. Imena neću da nabrajam jer se zna ko ovde pravi spiskove zasnovane na nacionalnosti.

"Košarka" kao entitet u Srbiji nije toliko velika da se ne zna ko je ko. Dobro, naravno da se ne poznajemo svi međusobno, ali svako ko radi u košarci ili oko košarke poznaje nekoga ko zna tog nekoga koga lično ne poznaje. Hoću da kažem da svako zna ko je kakav i to se ne može sakriti. A oktriću vam sad još jednu "šokantnu" stvar: u KK Crvena zvezda ne rade šovinisti i nacionalisti. Bez obzira na navijačke strasti i jezive podele u Srbiji, u sportskim klubovima rade uglavnom ljudi koji gaje one osobine koje se same razviju kad ste u sportu: drugarstvo, humor, komunikativnost... Verujte mi na reč da je i njima u Zvezdi bilo jako neprijatno i da su crveneli što su morali na Omićevom predstavljanju na sajtu da dodaju one sramne delove u kojima dečko treba da priča o nacionalnosti i religiji. Oni su takođe crveneli večeras, bez obzira šta će da se priča u javnosti, ako će uopšte da se priča.

A zašto su onda to uradili ako nisu u tom fazonu?

Pa zato što organizovanim grupama pri sportu ne može niko ništa. To smo "milion" puta videli, to svako zna. Ne mislim, naravno, samo na Zvezdine organizovane, nego na sve organizovane. Sećate se, naravno da se sećate, one epizode kad su Partizanovi organizovani ponižavali svoje igrače u fudbalu i košarci i terali ih da na teren  izlaze u majicama sa likom ubijenog kriminalca. Setite se i da je na košarkaškoj utakmici organizovan i minut ćutanja zbog koga se deo publike pobunio. I dobio batine odmah posle minuta ćutanja od organizovanih.  

Čak i najšira publika koju ne zanima sport mogla je jasno, crno na belo, da vidi kakvi su odnosi u srpskom sportu kada je Njuzvik objavio opširan intervju sa vođom navijača (i dalje ovo nadrealno zvuči) u kome je taj čovek rekao: "Dato je da se obuku i to je kraj priče, nema rasprave. Da vidim ko će da kaže da neće". I to je tačno. Nema ko da kaže da neće, jer se zna kako prolaze oni koji kažu da neće. I to je videla cela Srbija, svi smo videli kako se gazi čovek na zemlji.

Tako organizovani ponižavaju svoje igrače ili ih teraju iz kluba. A to rade iz prostog razloga – oni nisu navijači. Oni ne navijaju za svoje klubove. Oni navijaju za sebe i svoju grupu, imaju svoje heroje na tribinama i njih veličaju i slave, oni ne ističu zastave kluba, nego zastave svojih podgrupa, ne veličaju igrače, već su im uzori njihovi šipkaši.

Na kraju večerašnje utakmice, Zvezdini organizovani su istakli transparent iz koga se dalo zaključiti da će do daljeg bojkotovati utakmice crveno-belih zbog nacionalnosti jednog od igrača. Odlično. Uprava Zvezde bi sada trebalo Alenu Omiću da ponudi doživotni ugovor da bi na utakmice počeli da se vraćaju roditelji sa sitnom decom i pravi navijači, oni koji vole sport i koji dolaze da bi bodrili klub za koji navijaju. Ako ta organizovana grupa istraje u svojoj nameri, neće samo Zvezdini košarkaši ovu noć završiti kao pobednici, već i svi mi koji volimo sport, a posebno košarku.
  • facebook
  • twitter
  • email

Komentari