Gde su i šta rade ljubitelji košarke u Istanbulu?

Prva dva dana Evropskog prvenstva u Istanbulu nisu sasvim ispunila očekivanja izveštača i navijača. Ne govorim samo o rezultatskom smislu, već o očekivanjima od Istanbula i lokalnih navijača, koji bi, kaže predrasuda, takođe trebalo da obožavaju košarku, a da su kao navijači "isti kao mi, samo luđi".

Doduše, od samog dolaska u Istanbul videlo se da nešto nije baš kako jeste obično. Umesto ogromnog reda za taksi na aerodromu "Ataturk", dočekao nas je red taksija koji su čekali svoje mušterije. Kolega i ja smo se brzo dogovorili sa brkatim (naravno) taksistom oko cene od aerodroma do našeg hotela na azijskoj strani grada. Spremili smo se za legendarne gužve i oko tri sata klackanja, koliko, po predanju, treba da se pređe tih nešto više od 40 kilometara od "Ataturka" do Fenerbahče arene.

Nepunih pola sata kasnije, posle vožnje dobrim autoputem i prelepim prizorima oko njega, nasmejani taksista je već vadio naše torbe iz kofera. U redu, to je prošlo bolje od očekivanog. Posle kratkog osveženja, otišli smo peške do hale, udaljene oko dva kilometra od hotela, i to peške, preskačući auto-put, jer na njemu teško da je bilo vozila.

Oko hale ne da nije bilo gužve, nego bi čovek mogao da pomisli i da ona ne radi dok se ne približi i ne ugleda veliki broj policajaca, redara i volontera. Mali broj gledalaca pripisali smo nezanimljivim rivalima za domaće stanovništvo. Mada, možda nije za poređenje, ali se sećam da su 2005. sve utakmice na Evropskom prvenstvu u SCG bile prilično dobro posećene. Utakmicu Srbija-Letonija gledalo je nekoliko stotina navijača, uglavnom pristalica ove dve zemlje. Duel Srbije sa Rusijom gledalo je malo više navijača, pošto su i pristalice Fenerbahčea shvatile da im je ovo prilika da još malo uživaju u Partijama Bogdana Bogdanovića.

Izuzetak su, naravno, utakmice Turske. Tu je Fenerbahče arena prilično popuni i dođe blizu svog kapaciteta od 13.000 mesta. Lokalne radnje i veliki tržni centri su takođe zvrjali prazni.

Pa dobro, gde su svi ti ljudi? Gde su te legendarne istanbulske gužve?

Raspitivali smo se okolo, dok nismo konačno došli do volontera, momka od jedno 18 godina, koji je dao vrlo razuman odgovor na naše pitanje i koji je jednom rečju objasnio sve: "Bajram!"

Pa da, najveći (najsvetiji? ne znam baš kako to ide) muslimanski praznik je sasvim logičan odgovor. Proslava Bajrama, ako ne lažu lokalni tinejdžeri (potvrdio sam kod još nekoliko volontera), traje od tri do pet dana. Za to vreme mnoge prodavnice ne rade, a ljudi idu u posete svojim porodicama i uživaju u prežderavanju. Od ponedeljka bi, dakle, trebalo očekivati povratak "u normalu" - gužve na ulici i punije hale.

Ne znam kako je u ostale tri zemlje, ali ambijent u hali i oko nje u Istanbulu je u prva dva dana bio sve samo ne košarkaški. Nije da nam nije prijalo ovo odsustvo gužve, ali košarka pred praznim halama ipak deluje nakaradno. Nadajmo se da će od sutra sve biti bolje.