Šta bi bilo kad bi bilo priče
Srbi prosto obožavaju, utakmica sa Amerima je tema dana u
sportskim krugovima,
likuje se što su naši reprzentativci pokazali zube najjačem timu
na igrama, sa oduševljenjem se prepričavaju
akcije koje su bile košarkaške lekcije NBA zvezdama, veliča
se
Teova genijalnost, ali se ipak žali zbog
poraza.
Malo se kuka na 'sporo paljenje', malo na sudijiske odluke u finišu, malo više na Bogdana što nije pogodio šut za produžetak, zamera se Štimcu što je izgoreo u želji da reši onaj jedan na jedan sa Kazinsom, pa na Jovića što je rivalu poklonio kontru kada smo ih imali...
Neizbežno je bilo i da se ponovo dođe do priče o Bjelici i Bobiju, ogromna većina Srba je ubeđena da ne bi bilo nikakve dileme da su njih dvojica bila tu i da bi Majk KŠiževski doživeo drugi poraz kao selektor SAD, prvi od polufinala Mundobasketa u Argentini 1990. godine, kada ga je nadmudrio Duda Ivković.
Međutim, kod Bobana Marjanovića moramo da napravimo otklon zbog afera u kojima je bio u glavnoj ulozi kako ovog, tako i prošlog leta. On jednostavno nije deo ovog tima, nije bio sa reprezentacijom od kako je Đorđević preuzeo kormilo, a s druge strane Jokić i Raduljica su toliko odučili Amerikance pod obručima, da prema njima ne bi imalo smisla da se kuka za "Bobinatorom".
Ipak, lamentiranje zbog odustva Nemanje Bjelice je sasvim legitimno i to iz više razloga.
Pre svega, tanki smo na 'četvorci'.
Stefan Birčević je napravio pregršt, uslovno rečeno, glupih faulova. Faul koš mu se desio bar desetak puta u odbrani, a ni u napadu nije bila ništa srećnija situacija do sada. Oni skloni cinizmu ističu po forumima i na društvenim mrežama da je njegova uloga jedino da skoči za loptu na podbacivanju.
Očekivali smo i boljeg Milana Mačvana. On je dugo vukao povredu i zbog voljnog momenta da bude sa reprezentacijom tokom kvalifikacionog turnira na kom nije mogao da nastupi mu treba skinuti kapu, sve nas je obradovalala njegova veoma dobara rola na turniru u Kordobi, ali tokom dosadašnjeg toka olimpijksog turnira igra daleko ispod očekivanja - stegnuto, uplašeno, u grču.
Đorđević je eksperimentisao sa 'small ball' postavama sa Kalinićem i Simonovićem na poziciji 'četiri', ponekda su u toj ulozi bili Jokić i Štimac, ali opšti je utisak da tu najviše škripi i da se izostanak Bjelice baš oseća.
Beli je verovatno naš najpolivalentiji košarkaš u ovom trenutku. Njegova sposobnost da napada koš i licem i leđima, da preuzima u odbrani i više i nižeg igrača su pravo 'blago' za svaku ekipu. O tome da je redovno na dabl-dabl nivou i koliko znači njegova skok igra ne treba posebno podsećati.
Nažalost, imao je slabu ruki sezonu i NBA, tome su umnogome kumovale povrede, ali i stil igre Minesote, koju baš ni malo ne odlikuje timski duh, već deluje da svakog igrača više zanima individualni učinak nego ekipni.
Nemanja Bjelica je došao u Beograd na okupljanje reprezentacije, koje inače nikada nije propustio od kada je prvi put pozvan 2009. godine, kao i Mačvan sa klupe bodrio drugove iz reprezentacije tokom kvalifikacionog turnira, za to vreme trenirao laganim inetenzitetom, ali ispostavilo se da je povreda stopla nadjačala njegovu želju da zaigra u Riju.
Koliko je vezan za nacionalni tim svedoče i njegovi sinoćni tvitovi tokom i nakon duela sa 'Drim Timom'.
Zaista je šteta što nije u Riju, sa njim se osvajanje medalje ne bi dovodilo u pitanje, no nadajmo se da će svojim "vibracijama" Beli tome doprineti i, ko zna, možda će ponovo biti u prilici da pruži podršku svojim drugovima protiv Amera u velikom finalu.
Malo se kuka na 'sporo paljenje', malo na sudijiske odluke u finišu, malo više na Bogdana što nije pogodio šut za produžetak, zamera se Štimcu što je izgoreo u želji da reši onaj jedan na jedan sa Kazinsom, pa na Jovića što je rivalu poklonio kontru kada smo ih imali...
Neizbežno je bilo i da se ponovo dođe do priče o Bjelici i Bobiju, ogromna većina Srba je ubeđena da ne bi bilo nikakve dileme da su njih dvojica bila tu i da bi Majk KŠiževski doživeo drugi poraz kao selektor SAD, prvi od polufinala Mundobasketa u Argentini 1990. godine, kada ga je nadmudrio Duda Ivković.
Međutim, kod Bobana Marjanovića moramo da napravimo otklon zbog afera u kojima je bio u glavnoj ulozi kako ovog, tako i prošlog leta. On jednostavno nije deo ovog tima, nije bio sa reprezentacijom od kako je Đorđević preuzeo kormilo, a s druge strane Jokić i Raduljica su toliko odučili Amerikance pod obručima, da prema njima ne bi imalo smisla da se kuka za "Bobinatorom".
Ipak, lamentiranje zbog odustva Nemanje Bjelice je sasvim legitimno i to iz više razloga.
Pre svega, tanki smo na 'četvorci'.
Stefan Birčević je napravio pregršt, uslovno rečeno, glupih faulova. Faul koš mu se desio bar desetak puta u odbrani, a ni u napadu nije bila ništa srećnija situacija do sada. Oni skloni cinizmu ističu po forumima i na društvenim mrežama da je njegova uloga jedino da skoči za loptu na podbacivanju.
Očekivali smo i boljeg Milana Mačvana. On je dugo vukao povredu i zbog voljnog momenta da bude sa reprezentacijom tokom kvalifikacionog turnira na kom nije mogao da nastupi mu treba skinuti kapu, sve nas je obradovalala njegova veoma dobara rola na turniru u Kordobi, ali tokom dosadašnjeg toka olimpijksog turnira igra daleko ispod očekivanja - stegnuto, uplašeno, u grču.
Đorđević je eksperimentisao sa 'small ball' postavama sa Kalinićem i Simonovićem na poziciji 'četiri', ponekda su u toj ulozi bili Jokić i Štimac, ali opšti je utisak da tu najviše škripi i da se izostanak Bjelice baš oseća.
Beli je verovatno naš najpolivalentiji košarkaš u ovom trenutku. Njegova sposobnost da napada koš i licem i leđima, da preuzima u odbrani i više i nižeg igrača su pravo 'blago' za svaku ekipu. O tome da je redovno na dabl-dabl nivou i koliko znači njegova skok igra ne treba posebno podsećati.
Nažalost, imao je slabu ruki sezonu i NBA, tome su umnogome kumovale povrede, ali i stil igre Minesote, koju baš ni malo ne odlikuje timski duh, već deluje da svakog igrača više zanima individualni učinak nego ekipni.
Nemanja Bjelica je došao u Beograd na okupljanje reprezentacije, koje inače nikada nije propustio od kada je prvi put pozvan 2009. godine, kao i Mačvan sa klupe bodrio drugove iz reprezentacije tokom kvalifikacionog turnira, za to vreme trenirao laganim inetenzitetom, ali ispostavilo se da je povreda stopla nadjačala njegovu želju da zaigra u Riju.
Koliko je vezan za nacionalni tim svedoče i njegovi sinoćni tvitovi tokom i nakon duela sa 'Drim Timom'.
Срби ЛУДАЦИ!!!
— Nemanja Bjelica (@Bjelica88) August 12, 2016
Radulja...
— Nemanja Bjelica (@Bjelica88) August 12, 2016
Ulazi sledeca monstrume @LeaderOfHorde
— Nemanja Bjelica (@Bjelica88) August 13, 2016
Zaista je šteta što nije u Riju, sa njim se osvajanje medalje ne bi dovodilo u pitanje, no nadajmo se da će svojim "vibracijama" Beli tome doprineti i, ko zna, možda će ponovo biti u prilici da pruži podršku svojim drugovima protiv Amera u velikom finalu.
