Vlado Čapljić o ''Šajberovom kolu'' i surovom odlasku iz Partizana

''Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, veliku buru u jugoslovenskom fudbalu izazvao je slučaj „Miralem Zjajo“. Darovitog igrača iz Bugojna pokušavali su da dovedu u svoje redove najuticajniji timovi jugoslovenskog fudbala, ali njihovi pokušaji su propadali zbog odlučnog stava rukovodstva Iskre da se ne dozvoli prelazak ovog igrača u bilo koji klub.

Kada su pokušaji transfera Zjaja u Dinamo, pa zatim i u Partizan, propali, Crvena zvezda je rešila da demonstrira silu i dovede, protivno svim propisima, Miralema u svoje redove. Iskra je uložila žalbu na registraciju Zjaja za Beograđane, tvrdeći da je on još uvek pod ugovornom obavezom i da nije dobio ispisnicu iz kluba.

I pored te žalbe, rukovodstvo Beograđana rešilo je da uvrsti Miralema Zjaja u startnu postavu tima koji je odigrao meč protiv Vojvodine, 26. avgusta 1985. godine. Vojvodina je pred početak utakmice upozorila da će se žaliti u slučaju ako Zjajo istrči na teren stadiona „Karađorđe“ (tada Stadion „Vojvodine“). Meč se završio pobedom gostiju od 3:1.

Kao što je i najavljeno, rukovodstvo Vojvodine je u protokolu utakmice uložililo žalbu na igranje Zjaje. Novosađani su rešili da maksimalno iskoriste pravo za redovan i vanredan pravni lek. Rukovodstvo Vojvodine se u ovom slučaju zalagalo za principijelno i dosledno primenjivanje fudbalskih propisa i realno je očekivala da će Predsedništvo FSJ prihvatiti žalbu.

Pravila su bila jasna, Iskra je već uložila žalbu, registracija igrača definitivno je bila sporna, zbog čega je Vojvodina predložila Takmičarskoj komisiji da se, na osnovu člana 79. stav 1. tačke 4. „Pravilnika o takmičenju“, utakmica registruje rezultatom 3:0 za Novosađane. Na opšte „iznenađenje“, Takmičarska komisija zauzela je stav da je registracija pravilno urađena.

Zašto? U to vreme slučaj „Zjajo“ se „internacionalizovao“ jer je isti igrač nastupio u meču protiv švajcarskog Arau u takmičenju Kupa pobednika kupova. Švajcarci su najavili žalbu, a UEFA je zahtevala objašnjenje od FSJ čiji je u stvari Zjajo igrač.

Zbog pritiska UEFA, Predsedništvo FSJ je moralo da sedne za sto i konačno razreši status ovog fudbalera. Zbog žalbe Vojvodine na nepravilan nastup Zjaje, Crvena zvezda je mogla da bude izbačena iz Kupa pobednika kupova. Od odluke FSJ zavisila je reakcija Evropske fudbalske unije (UEFA).

Predsedništvo FSJ je odlučilo da je Miralem Zjajo igrač Iskre, a ne Crvene zvezde za koju je odigrao nekoliko prvenstvenih i međunarodnih utakmica. Dušan Maravić, predsednik komisije Fudbalskog saveza Jugoslavije za međunarodne odnose, obavestio je javnost da je UEFA upućen teleks u kojem se kaže da je Miralem Zjajo igrač Iskre, ali da Crvenoj zvezdi ostaju bodovi u domaćem prvenstvu, kao i da se Beograđanima ne osporavaju rezultati u tekućem Kupu pobednika kupova Evrope.

Zjajo je ponovo postao Iskrin igrač (ovce, odnosno propisi su bili na broju), ali i da takva odluka stupa na snagu od dana donošenja (vuk, odnosno Crvena zvezda, sit). Ova pravna zavrzlama u stvari je značila da je registracija proglašena ništavnom od dana kada je FSJ doneo ovu kontroverznu odluku, a da je do njenog donošenja Zjajo regularno nastupao za Beograđane.

Opravdani zahtev Vojvodine, zbog eventualnih posledica po Crvenu zvezdu u evropskom Kupu pobednika kupova, je odbijen. Crvena zvezda je ovom radnjom samo na sebe navukla gnev mnogih ljubitelja fudbala i navijača Vojvodine. Uporno je branila neubedljivim argumentima svoj propust, ne želeći da se suoči sa neoborivim dokazima da je Zjajo Iskrin igrač. Odluka FSJ je bila presedan u jugoslovenskom sportu. U istoriji jugoslovenskog, ali i evropskog fudbala nije se deslio da se registracija jednog igrača poništi, a da se ta utakmica ne registruje u korist drugog tima.

Vojvodinin brod nastavio je da tone te 1985. godine. Ipak, stekao se utisak da su u pojedinim mečevima Novosađani mogli da osvoje bod ili možda čak i dva, da su imali pravičnije suđenje. Navijači Vojvodine bili su jedinstveni u oceni da je u pitanju kazna, izrečena od strane fubalskih moćnika, jer se Vojvodina drznula da zatraži pravdu i zaštitu svojih interesa pred silnikom iz Beograda.

Novim Sadom se u proleće 1986. godine pronela kuloarska priča da je Vojvodini ponuđena ruka pomirenja iz Beograda (za ovu priču nemamo pismenih izjava učesnika tih dešavanja niti dokumenata). Poziv na pomirenje sa sobom je nosio i obećanje o obezbeđivanju sigurnog prvoligaškog statusa. Prema toj priči, Uprava je tu ponudu odbila i klub je ispao u niži rang takmičenja.

Nije dugo vremena prošlo, a ista ta Crvena zvezda je 19. aprila 1989. godine morala da klekne i preda titulu našoj Vojvodini. Kako? Upravo taj pad iz 1986. godine, okretanje ka sebi i svojoj omladinskoj školi, omogućio je Novosađanima snagu za novi uzlet i osvajanje druge šampionske titule.

Vojvodina je od svog osnivanja težila ka izgradnji sportskih prijateljstava na bazi ravnopravnosti i poštovanju fudbalskih propisa. Odustajanje od tih principa, vodilo je Vojvodinu uvek ka propasti. Odnos između „crveno-belih“ iz Novog Sada i „crveno belih“ iz Beograda dosledno vešedecenijski prikazuje nameru kluba iz prestonice da sportske uspehe, elan i pregnuća Novosađana podredi svojim sebičnim interesima. Ko je tu kome onda prijatelj, i ko tu kome ima šta da zameri ili možda čestita? Prosudite sami.''

Kad budete priznali sta ste ovde uradiili, mozemo da pricamo o tom poslednjem kolu.

Nemaju oni ni savesti ni obraza, ne nadaj se...