Oranje Advokata Dika

  • Autor: Boban Filipović

  • 15. novembar 2014.

  • 21:39

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Zagrebemo li u bližu fudbalsku prošlost naše reprezentacije, ne možemo da ne primetimo da su Holanđani najčešće bili ti koji su sahranjivali naše nade.

Oranje Advokata Dika
Foto: Beta/Branislav Božić/Av
Od kada je usled poraza od Holandije u meču za treće mesto jedina ostala bez medalje na jedinom velikom fudbalskom takmičenju koje je ikada organizovala, Evropskom prvenstvu 1976. godine, reprezentacija naše zemlje, kako god se sve u međuvreemnu ona zvala, izgubila je od "Oranja" svaki put kada bi mu izašla na megdan.

Leta gospodnjeg 1990, neposredno uoči Mondijala u Italiji, aktuelni evropski šampion Holandija dolazi u Zagreb da odigra pripremni meč sa Osimovom Jugoslavijom, veoma respektabilnom reprezentacijom koja je bila spoj iskusnih igrača među kojima su neki hvatali poslednji voz da naprave nešto veliko u nacionalnom timu, i mladosti mahom regrutovane iz omladinske "čileanske" reprezentacije koja je tri godine ranije postala svetski šampion.

Poraz SFRJ te junske noći na "Maksimiru" rezultatom 0:2 nije, međutim, ostao upamćen po golovima "Rosonera" Franka Rajkarda i Marka Van Bastena ili boljoj igri tima koji je vodio Rinus Mihels, već po zdušnom navijanju zagrebačke publike za goste,  gromoglasnom zviždanju pri intoniranju himne "Hej Sloveni" i epskoj izjavi Faruka Hadžibegića: "Ima nas 11 protiv 20 hiljada". Nešto što je trebalo da bude fudbaslki spektakl pretvorilo se u skandal inspirisan aktuelnom političkom situacijom u  državi koja će se ubrzo raspasti u paramparčad i čije rasparčavanje nikako da prestane.

YU 90

Italija '90 je bilo poslednje veliko takmičenje na kome je nastupila SFRJ. Ekipa Ivice Osima je završila učešće kao peta u konačnom plasmanu porazom u 1/4 finalu od tada aktuelnog svetskog prvaka i budućeg vicešampiona Argentine na penale, a selektor "Švabo" je kasnije jednom prilikom istakao da se zemlja sigurno ne bi raspala da je tada osvojena "Boginja". Holanđani na Apeninima nisu uspeli da pobede nikoga u grupi, otišli su s tri remija u nokaut fazu, tamo su im "istorijski neprijatelji" Zapadni Nemci (inače budući svetski prvaci koji su zgazili Jugoslaviju na startu turnira na "San Siru") vratili dug za eliminaciju u polufinalu na EP na svom bunjištu dve godine ranije, jedinom velikom takmičenju koje je "Oranje" osvojilo u svojoj fudbalskoj istoriji.

rajkard i feler

Fudalskoj reprezentaciji Jugoslavije nije bilo dozvoljeno da nastupi na EP 1992 godine u Švedskoj, uskočila je Danska i postala evropski prvak bez svog najboljeg igrača u tom trenutku, Mihaela Laudrupa, koji je smatrao da je nesportski i neetički igrati umesto ekipe koja je na terenu izborila plasman na veliko takmičenje, a političkom odlukom joj je uskraćeno da na njemu nastupi. Danci su na putu ka svojoj jedinoj tituli u polufinalu na penale izbacili aktuelne evropske šampione Holanđane (Dik Advokat je tada bio asistent legendarnom selektoru Mihelsu), a u finalu tukli aktuelne svetske prvake Zapadne Nemce.

laudrup

Nakon sankcija, prvo veliko takmičenje na koje je otišla "krnja" Jugoslavija bio je Mondijal u Francuskoj 1998. San o svetskom prvaku završio se u 1/8 finala na "Munisipalu" u Tuluzu, na stadionu gde se prečka još uvek trese. Edgar Davids je u dubokoj sudijskoj nadonkadi presudio Santračevoj ekipi u čije se pore uvukao strah od uspeha.

mijat

Dve godine kasnije na EP u Holandiji i Belgiji, na koje smo predvođeni Vujadnom Boškovom otišli euforični ostavivši iza sebe u kvalifikacionoj grupi Hrvatsku koja je u Francuskoj osvojila svetsku bronzu pobedom nad našim dželatima iz Nizozemske, uz dosta drame stigosmo do nokaut faze gde je doživljen brodolom. "Plavi brod" je potopljen sa šest holandskih, "domaćinskih" torpeda u Roterdamu, "Oranje" je "preoralo" Jugoslaviju sa 6:1, ta katastrofa uslovila je šest godina napojavljivanja na velikoj sceni.

klajvert

Zemlja novog imena, Srbija i Crna Gora, prvi i jedini put igrala je na velikom takmičenju na Mondijalu u Nemačkoj 2006. godine predvođena selektorom Ilijom Petkovićem. Da li je njeno ime zvučalo toliko neozbiljno ili je u pitanju nešto drugo, tek našla se sama u jednom šeširu da je 'dednu' u neku grupu gde "ostane mesta". I ona pade sa Obalom Slonovače, Argentinom, Holandijom i završi učešće kao poslednja od 32 reprezentacije sa mrežom punom k'o oko, iako se ta mreža tokom kvalifikacija zatresla samo jedared. Početak kraja bio je već na premijeri kada Arjen Roben jednim begom rešava sve dileme oko pobednika, te "Oranje" ostavlja ošamućenu žrtvu na milost i nemilost "Gaučosima" da je masakriraju i "Slonovima" da je revijalno tako izmrcvarenu izgaze.

roben

Četiri godine kasnije na Svetskom kupu u Južnoj Africi, na poslednjem takmičenju na kome je igrala fudbalska reprezentacija, jedinom pod imenom Srbija, "Orlovi" pod kormilom "Mistera" Radomira Antića nisu uspeli da izlete iz 'nikad lakše' grupe.

Neuspesi u kvalifikacijama za EURO 2012 u Poljskoj i Ukrjaini, za Mondijal 2014 u Brazilu i nepoverenje u Ljubinka Drulovića uslovili su da FSS u "minut do 12" angažuje Holanđanina Dika Advokata s unapred jasno postavljenim ciljem da nas odvede na Evrospko prvenstvo u Francuskoj 2016.

Na njemu će po prvi put biti 24 reprezentacije, samim tim i znatno olakšan plasman kroz kvalifikacije, dobijena je grupa 'po meri', idealna da se zaleče rane i da posle 16 godina konačno zaigramo na smotri najboljina "starom kontinentu", ali avaj.

Verovatno je ideja saveza bila da Advokat u talentovani srpski tim, koji je bivši seleketor Siniša Mihajlović ostavio u realtivno pristojnom stanju, inartikuliše čuvenu holandsku filosofiju totalnog fudbala, ali je umesto toga usledio totalni raspad sistema.

Srbija je protiv Danske imala priliku da se iskupi za katastrofalno slaba izdanja protiv Jermenije i Albanije na startu kvalifikacija. Ovoj generaciji srpskih reprezenativaca se ukazala prilika da prvi put igra protiv ove nordijske zemlje još od kvalifikacija za pomenuto famozno EP '92 u Švedskoj, i to neopterećena konstantnim pritiskom sa tribina na koji se većina njih žali i vidi u njemu najveću prepreku za ispunjenje visokih očekivanja javnosti i u kome traži opravdanje za neuspehe. Na stadionu JNA iz dobro poznatih razloga nije bilo nikoga u publici, mada je i dobar deo srspskih fudbalera samo fizički bio prisutan na terenu.

Ironija sudbine u službi brutalne stvrnosti se tako brutalno poigrala sa nama da nam je čovek koji je u svetu fudbala postao sinonim za sprdnju spakovao dva gola u sred Beograda.

bendtner-600-20141107105527
"More Lorde, ne gaz'te Oranje!"

Sa kojim se to sve problemima Advokat suočavao kao selektor? Da li je on uopšte upoznao prirodu svojih pulena? Da li se možda setio da pozove svog zemljaka Ronalda Kumana da se konsultuje sa njim kako na pravi način da iskoristi Tadića? Zašto je pored Nemanje Matića uporno 'lepio' još jednog zadnjeg veznog u stratnoj postavi? Zašto Srbija sebi dozvoljava da dva njena najbolja štopera ne žele više da igraju za repezentaciju? Da li se Dik možda priključio štrajku advokata koji je trenutno aktuelan u Srbiji? Pitanja je mali milion, ali će odgovori na njih po strarom srpskom "lako ćemo" običaju biti odlagani za sutra u nedogled.

Jedno je sigurno, "stari lisac" Dik Advokat je, koristeći se svojim ogromnim trenerskim iskustvom, zaista za kratko vreme uspeo učini da  srpska reprezentacija liči na oranje. Ali bukvalno.


diki

screenshot: Wikipedia
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari