Nesalomiv, nepokolebljiv, tvrdoglav i neustrašiv - ne može se Benešova veličina opisati u jednoj reči

Vest o smrti Marijana Beneša, nažalost, nije bila sasvim neočekivana, ali je svakako tužna. Legenda jugoslovenskog boksa nije bio uspešan kao Mate Parlov ili Slobodan Kačar, ali je svakako bio jedan od najpopularnijih, prava "rok-zvezda".

Suve biografske podatke znate, rođen je u Beogradu, odrastao u Tuzli, amatersku karijeru je proveo u Banjaluci, gde je živeo do pred kraj rata u Bosni i Hercegovini, kada je, kako kaže, proteran i sve mu je oduzeto. Posle toga je proveo neko vreme u Zagrebu, da bi se vratio svojim prijateljima u Banjaluku.

Nije živeo lako, nije kroz boks prošao bezbolno, a javnost u regionu je tek posle rata počela da se seća kolika je veličina bio. Svi njegovi prijatelji i oni koji su radili i trenirali sa njim govore o velikom ljudskom karakteru, harizmi, ali i nesalomivom karakteru ratnika koji nikada ne odustaje.

Svoju veliku popularnost stekao je agresivnim stilom i željom da se bori i bije sa protivnikom. To je ono što se danas naziva "meksičkim stilom", a to je način od koga Beneš nikada nije odustajao. Beneš je imao jako uspešnu amatersku karijeru, u kojoj je osvojio evropsko zlato u poluvelter kategoriji.

Kao profesionalac je osvojio evropsko zlato, do koga je došao nezaboravnim mečom protiv Žilbera Koena u Banjaluci. Tada je prepuna hala Borik non-stop navijala, skandirala i pevala "Marijane, Marijane", a sam Beneš je dugo posle toga priznao da je umirao od treme pred meč, ali ne zbog protivnika, već da ne bi razočarao svoje sugrađane i navijače.

Priča u ringu za taj meč mnogo puta je ispričana – Beneš je u stilu Džejka Lamote samo išao napred, često spuštenog garda i zadavao udarce i na kraju nokautirao nesrećnog Francuza. To je Koenu bio drugi poraz u karijeri, ali prvi nokautom, posle pet borbi. Beneš je dodirnuo zvezde i postao je šampion Evrope u supervelter kategoriji. Titulu je branio četiri puta, ali dalje nije mogao.

Pričalo se dosta da su ga menadžeri pljačkali, a da on nije bio tip koji je tada, u komunističkoj Jugoslaviji, mogao da izađe na kraj sa profesionalnim menadžerima. Fizičko stanje je ipak bilo to koje je presudilo.

Nakon preležanog hepatitisa je nastavio da se bori, iako su mu lekari govorili da može da umre u ringu. Godine 1983. više nije mogao da skriva tešku povredu oka zbog koje nije mogao da dobije dozvolu da boksuje, jer je potpuno izgubio vid u levom oku. Šake je lomio nebrojeno puta, imao je glasnih žica, zbog čega je kasnije pričao sporo i teško razumljivo.

Ali, karakter nikada nije menjao i nikada nije prestajao da trenira i vredno vežba. Mnogo je anegdota kada je u svojoj šestoj deceniji ulazio u teretanu i počeo da radi svoje cikluse, a decenijama mlađi vežbači i fitnes fanatici bi ga gledali u neverici i sa ne malo srama.

Rat mu je, nažalost, odneo sve. Ubijen mu je mlađi brat, a 1995. je otišao iz Banjaluke zbog "pojedinaca koji su na vlasti" i koji su mogli da ga zaštite od konstantnih pretnji zato što nije bio Srbin.

U jednom intervjuu posle rata je opisao kako je došlo do toga da je otišao iz Banjaluke, grada u kome je živeo od svoje 16. godine i to baš poslednje godine rata.

"Niko nije znao kada će biti kraj rata. Jednostavno, psihički pritisak je bio takav da sam morao da odem. Jedino je bilo važno da si Srbin. Ako nisi, onda nisi ni dobrodošao...Sve se okrenulo naopačke, ljudi se se zamrzli preko noći. Tadašnja vlast bila je fašistička. Ja sve "velike Srbe" i "velike Hrvate" nazivam fašistima. U ratu su mi umrli i majka i otac, od supruge sam se razveo zbog nacionalnosti", govorio je Beneš.

Otišao je u Hrvatsku, gde je bio u logoru u Novskoj, pa onda je neko vreme proveo kod prijatelja, da bi tamo takođe gubio novac jer je na neviđeno menjao kuću za objekat. Nadao se da će u Zagrebu dobiti posao vezan za sport, ali je tamo naišao na zid, jer niko nije hteo da mu pomogne, a preživljavao je uz pomoć sestre.

U Banjaluku se vratio posle Dejtona, jer su mu, kako kaže, "nedostajali prijatelji", a putem suda je uspeo da povrati stan koji mu je oduzet i kuću za koju kaže da je bio prisiljen da je proda.

Ipak, nije njegov grad zauvek ostao nem, niti su se ljudi odrekli svog šampiona.

Početkom 21. veka Nezavisna radiotelevizija Banjaluka snimila je film "Bio jednom jedan šampion", koji na sjajan način govori o popularnosti i odrastanju Beneša u staroj Jugoslaviji, ali ne i  o tome šta je prošao za vreme rata. Svoj jugoslovenski identitet nikada nije krio, kao ni emocije, i govorio je svakome ko je hteo da ga čuje.

"Nisam ja otišao u ratu 1995. godine, nego su me oterali gadovi i srpski i hrvatski. Mrzim nacionaliste, čiji god da su. Moja majka je bila Srpkinja, a otac Hrvat. Eto, recite mi šta sam ja? Imam više prijatelja među Srbima i Bošnjacima, nego među Hrvatima. A narod je izdao Tita i njegov zavjet da se čuva bratstvo i jedinstvo, ma kako se to danas zvalo", objašnjavao je tada Beneš.

Poslednje godine života proveo je u svojoj Banjaluci, pisao je pesme, trudio se da živi i hrani se zdravo, napisao je knjigu "Druga strana sporta". Protiv teške bolesti se borio mirno, dostojanstveno i tvrdoglavo. Bio je ikona grada Banjaluke, a svim ljubiteljima sporta ostavio je jednu veliku, često lepu i često tužnu priču o "fajterskom" karakteru koji je dodirnuo zvezde.

Starijim ljubiteljima boksa glas Dragana Nikitovića, legendarnog komentatora, nekako je sastavni deo ljubavi prema "plemenitoj veštini".

Čuven je njegov citat o Benešu: "On je najveći tragičar našeg ringa. Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u svoj udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara. Ništa nije moglo da ga zaustavi, ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, ni kada je počeo strmoglavo da pada".

Završićemo ovo sitno podsećanje na velikog boksera i sportistu pozivom da pogledate ponovo, ili prvi put ako već niste, film "Bio jednom jedan šampion", kao i stihovima koje je Beneš napisao u pesmi "Priča o meni": Sport me naučio da lako se ne predajem, Da čast i ponos baš ni zašta ne dam, Tko ne umije da gubi ni pobijedit' neće, A i u porazu su i pobjede od neba veće...