Stiven Džerard - Poslednji Mohikanac

Emocija kao relativna kategorija u svetu korporativnog fudbala izgubiće svaku bitku u ratu sa novcem. Trošenje legendi je postao običaj.

Malo je slučajeva u svetu fudbala, gotovo nijedan u Premijer Ligi.

Stiven Džerard je poslednji Mohikanac na ostrvu, vrsta koja izumire, potrošena kategorija.

Svoju karijeru je posvetio jednom klubu. Utkao sebe u DNK kluba sa Enfilda, svoj život posvetio crvenom dresu koji je prvi put obukao pre punih 16 godina. Juče je bio taj dan, jubilej, koji je legendarni Stivi Dži počeo sa klupe.

"Nisam imao pojma da je Džerardov jubilej i 16 godina od debija u dresu Liverpula. Nisam toga bio svestan sve dok nisam ušao u svlačionicu i video na programu za meč. Krivo mi je sada što ga nisam uvrstio u startnu postavu.", rekao je Brendan Rodžers nakon jučerašnje pobede.

Detalji. Kamenčić u plitkoj vodi čiji se talas teorijom relaitiviteta potencijalno može razviti u cunami.

Jer, fudbal je postao džungla.

Tradicionalne vrednosti izgubile su bitku u modernom, korporativnom svetu u kome je boja novčanica jedino pravo merilo uspeha. Emocijama nije mesto na stadionu.

Enfild je godinama odolevao takvoj tvrdnji.

Čak i kada su gazde i treneri besomučno trošili novce na promašene investicije, trošili poverenje vernih navijača, trošili ugled jednog od najvećih klubova na svetu, upravo je emocija bila vezivno tkivo.

Brendan Rodžers je učinio čudo, uspeo da povrati kult, fudbalu pruži nadu. Sezona iza nas je od Liverpula načinila onu pticu sa grudi, svojevrsnog Feniksa koji se vratio iz mrtvih, samo da bi iznova bio ubijen.

Koliko god profesionalac, Stiven Džerard se teško nosi sa dešavanjima u tekućoj sezoni.

Čitali ste o tome, ranije tokom sezone je iskreno govorio, po ko zna koji put, o svojoj vezi sa Liverpulom. Ističe da je imao ponudu Real Madrida, da je bio pod velikim izazovima da napusti svoj klub, svoj grad. Ostajao je, održavao plamen nade i vere u vrednosti koje se ne mogu kupiti.

Okliznuo se minule sezone, čini se da se još uvek nije podigao.

Kritikovan kao nikada do sada, upravo je Stiven Džerard stavljen na stub srama. Razapet od strane nemilosrdnih ostrvskih medija, Stiven Džerard stoički podnosi žrtvu za tim, trpi udarce biča koji mu šiba leđa svakim klikom miša, svakim okretom stranice štampanog izdanja žutoga medija.

Dovikuje se Rodžersu da zaboravi na kapitena, da ga ostavi na klupi, da je Stiven nedostojan prvog tima. Dovikuje se, bez ikakvog repsekta prema pređašnjim zaslugama. Ako ništa drugo, zaslužio je diskretne kritike.

U najgorem trenutku dolazi i priča o produžetku ugovora.

Kapiten je prošle sezone potpisao novi ugovor, na godinu dana. Sa svoje 34 godine, ostao je u klubu, svestan i sam da stvari ne mogu biti kao prve. Rodžers insistira da se Liverpul ne može oslanjati samo na kapitena, klub ne želi da razgovara o novom ugovoru pod sadašnjim uslovima i 140 hiljada funti nedeljno. Novi nož u pleća viteza Stivena.

Ima mogućnost da na kraju sezone ode kao sloboan igrač. Da već na zimu pregovara sa zainteresovanim klubovima, da sebi obezbedi novi ugovor. I to može da uradi bez ikakvih problema. Ipak...

Da li je došlo vreme da nakon skoro 700 utakmica u crvenom dresu, 176 golova za Liverpul, života koji je u potpunosti posvetio klubu, još jedna legenda izađe na zadnja vrata i ode u zaborav?

Sme li se to uraditi na ovakav način? Ili sam samo emotivan?

:::::::::::::::::::::::::::::

Nisam želeo da ispravljam tekst, u međuvremenu smo saznali da je rešio da ode. Da se oprosti i karijeru nastavi van Enfilda.

Najverovatnije će otići u MLS, vratiće se u Liverpul sa kravatom oko vrata, to bi bilo najpravednije rešenje.