"Orlovi", na vas je red!
Autor: Miloš Marković
ponedeljak 27.10.2014.
13:03
Izvor: Marko Radović
Nije sporna želja Albanaca da prekinu utakmicu, da se igralo finale Mondijala, probali bi isto. Ali, šta nas opravdava za reakciju nakon provokacije? Ništa, ali smo ostali u igri i sada je vreme da pokažemo od čega smo napravljeni!
Beta/AP Photo/Darko Vojinovic
Povezane vesti
Znate kako, svaki državljanin Albanije ima samo jednu ideju u glavi – a to je da njegov san o takozvanoj Velikoj Albaniji postane java.
Ne treba mnogo da budete pametni i pomislite da se ovaj dron ne bi pojavio i da smo mi sa njima igrali finale Svetskog prvenstva u sred Tirane. Njih ne zanima fudbal. Jednostavno, njihovi ideali su jači od svega. Njihovi nesrećni fudbalski reprezentativci su samo izaslanici onoga što je produkt vekovne borbe koju vode sa nama i koju će voditi sa susednim državama brdovitog Balkana dok god smo mi živi.
Elem, da više ne zalazim u politiku, vratiću se na sam događaj…
Mnogi sportski portali, ugledni fudbalski radnici, pa i obični navijači – narod, zapitali su se jednu stvar nakon presude UEFA: Zašto dvostruki aršini? Zašto Italijani nisu kažnjeni u Đenovi, a mi jesmo u Beogradu?
UEFA je donela odluku da je Srbija dobila utakmicu sa 3:0 službenim rezultatom, a da se našoj reprezentaciji automatski oduzimaju tri boda zbog loše organizacije. Samim tim, i mi, a i Albanci smo ostali kratkih rukava, jer su nam olakšali kase za po “tričavih” 100.000 evra.
To je naš poraz, ne njihov. Oni i nisu tu da se takmiče, igraju fudbal, kao što rekoh na početku. Njihov cilj je ispunjen, čim su se nakon meča okupili po trgovima da slave, sve mi je već bilo jasno. Primitivizam u praksi…
E, tu dolazimo do krucijalne činjenice. Šta smo mi uradili povodom toga? Spustili se po ko zna koji put na nivo primitivaca i tu bili pobeđeni od istih.
Svako ko se bar malo razume u fudbal i u fudbalske propise nipošto ne sme da uporedi situaciju iz Đenove sa ovom iz Beograda.
Razlika je očigledna: Dok smo mi započeli haos u italijanskoj luci, iskusni i prevejani Italijani su to nemo posmatrali i čekali da nam UEFA zagorča život i potpiše smrtnu presudu.
Tako je i bilo.
Onda se desio “dron”. Apsolutno se slažem sa svima vama da je to skandal neviđenih razmera koji je trebalo najstrožije kazniti, ali šta to vredi kada smo se mi poneli kao i vekovima unazad? Zašto jednom u životu ne probamo da pustimo druge da presude kad imaju “corpus delicti”, nego pokušavamo da isteramo neku svoju pravdu koja nam se uvek obije o glavu? Koliko istorijskih lekcija moramo da prođemo da bismo konačno naučili?
Videli ste i sami reakciju fudbalera albanske reprezentacije na to što je Stefan Mitrović skinuo zastavu i hteo da nastavi da radi ono od čega živi – da igra fudbal.
O čemu mi pričamo? Većina tih gostujućih igrača su znali šta će se dogoditi na terenu. A naš Stefan, koliko god da ste ga dizali u nebesa i od njega pravili nekog novog lidera, isto bi uradio i da su umesto zastave bili baloni, povređene ptice ili nešto slično. Po njegovim izjavama vidi se da je skroman i fino vaspitan dečko. Potpuno sam ubeđen u to da bi isto tako postupio.
Onda je izbio haos, pa smo mi, kao i uvek, od perfektne situacije napravili sebi medveđu uslugu.
Umesto da meč bude registrovan rezultatom 3:0 za nas, jer ste svi vi svesni da mi ne bismo ni dobili ovu utakmicu u regularnom toku, da se ne lažemo, da Albanci dobiju drakonsku novčanu kaznu, uz oduzimanje bodova, igranje utakmica bez publike, možda čak i izbacivanja iz kvalifikacija, i našeg skoro pa sigurnog kvalifikovanja bar u baraž, došli smo do toga da strepimo da mi ne završimo tako.
A, sve to zbog haosa koji je nastao posle. Da li ste vi svesni kakav je prekršaj načinjen kada su naši navijači ušli u teren da biju protivničke igrače stolicama? Protivnički igrači, kako god da su se poneli, su po fudbalskim pravilima svetinja i onaj koji dozvoli da im životi budu ugroženi, a nešto se ne sećam kad se to poslednji put dogodilo, može da očekuje najrigoroznije moguće kazne. Zato se Albanci i bune.
Realno gledano, za ovakve propuste u našoj organizaciji, uz prethodne ekscese koje smo pravili, trebalo je da budemo isključeni iz bar jednog ciklusa kvalifikacija, ako ne iz naredna dva.
Tu se, dame i gospodo, vidi veliki uticaj koji imaju po međunarodnim fudbalskim krugovima, ozloglašeni Tomislav Tole Karadžić i jedan veliki gospodin kakav je Zoran Laković.
Svi ste vi svesni da nama ovo nije prvi put da kršimo propise UEFA. To vam je isto kao kad završite u zatvoru, pa po izlasku iz istog svaka sledeća kazna vam biva sve gora i gora. A, mi? Mi smo dobili šansu da dokažemo i pokažemo da smo kadri da zaigramo na Evropskom prvenstvu 2016. godine. Uopšte neću da upoređujem naše igrače sa albanskim. Razlika u klasi je očigledna, na papiru, samo bi trebalo da u praksi imamo 11 igrača koji će dati poslednji atom snage za svoj državni tim, za svoju domovinu, koji će natopiti dres do poslednje kapi znoja i publiku koja će stati iza njih, koliko god negodovala protiv ljudi koji vode Savez.
Ovaj narod je željan fudbala. Željan je da gleda našu selekciju na najvećim smotrama najvažnije sporedne stvari na svetu i ogromna većina bi menjala pregršt medalja u drugim sportovima za bar jedno polufinale u Francuskoj, koliko god to nemoralno zvučalo.
Naš tim vredi. Mnogo. Ako uspemo da se kvalifikujemo, verujem da uz malo sreće, koja je vrlo bitan faktor u sportu, možemo zaigrati u polufinalu, jer ne vidim previše selekcija koje su mnogo jače od naših. Mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Setićete se ovih mojih reči na leto 2016. godine jer sam potpuno ubeđen u to.
U igri smo.
Sami krojimo svoju sudbinu.
Bane i ostala družino – vi ste na potezu.
Ne treba mnogo da budete pametni i pomislite da se ovaj dron ne bi pojavio i da smo mi sa njima igrali finale Svetskog prvenstva u sred Tirane. Njih ne zanima fudbal. Jednostavno, njihovi ideali su jači od svega. Njihovi nesrećni fudbalski reprezentativci su samo izaslanici onoga što je produkt vekovne borbe koju vode sa nama i koju će voditi sa susednim državama brdovitog Balkana dok god smo mi živi.
Elem, da više ne zalazim u politiku, vratiću se na sam događaj…
Mnogi sportski portali, ugledni fudbalski radnici, pa i obični navijači – narod, zapitali su se jednu stvar nakon presude UEFA: Zašto dvostruki aršini? Zašto Italijani nisu kažnjeni u Đenovi, a mi jesmo u Beogradu?
UEFA je donela odluku da je Srbija dobila utakmicu sa 3:0 službenim rezultatom, a da se našoj reprezentaciji automatski oduzimaju tri boda zbog loše organizacije. Samim tim, i mi, a i Albanci smo ostali kratkih rukava, jer su nam olakšali kase za po “tričavih” 100.000 evra.
To je naš poraz, ne njihov. Oni i nisu tu da se takmiče, igraju fudbal, kao što rekoh na početku. Njihov cilj je ispunjen, čim su se nakon meča okupili po trgovima da slave, sve mi je već bilo jasno. Primitivizam u praksi…
E, tu dolazimo do krucijalne činjenice. Šta smo mi uradili povodom toga? Spustili se po ko zna koji put na nivo primitivaca i tu bili pobeđeni od istih.
Svako ko se bar malo razume u fudbal i u fudbalske propise nipošto ne sme da uporedi situaciju iz Đenove sa ovom iz Beograda.
Razlika je očigledna: Dok smo mi započeli haos u italijanskoj luci, iskusni i prevejani Italijani su to nemo posmatrali i čekali da nam UEFA zagorča život i potpiše smrtnu presudu.
Tako je i bilo.
Onda se desio “dron”. Apsolutno se slažem sa svima vama da je to skandal neviđenih razmera koji je trebalo najstrožije kazniti, ali šta to vredi kada smo se mi poneli kao i vekovima unazad? Zašto jednom u životu ne probamo da pustimo druge da presude kad imaju “corpus delicti”, nego pokušavamo da isteramo neku svoju pravdu koja nam se uvek obije o glavu? Koliko istorijskih lekcija moramo da prođemo da bismo konačno naučili?
Videli ste i sami reakciju fudbalera albanske reprezentacije na to što je Stefan Mitrović skinuo zastavu i hteo da nastavi da radi ono od čega živi – da igra fudbal.
O čemu mi pričamo? Većina tih gostujućih igrača su znali šta će se dogoditi na terenu. A naš Stefan, koliko god da ste ga dizali u nebesa i od njega pravili nekog novog lidera, isto bi uradio i da su umesto zastave bili baloni, povređene ptice ili nešto slično. Po njegovim izjavama vidi se da je skroman i fino vaspitan dečko. Potpuno sam ubeđen u to da bi isto tako postupio.
Onda je izbio haos, pa smo mi, kao i uvek, od perfektne situacije napravili sebi medveđu uslugu.
Umesto da meč bude registrovan rezultatom 3:0 za nas, jer ste svi vi svesni da mi ne bismo ni dobili ovu utakmicu u regularnom toku, da se ne lažemo, da Albanci dobiju drakonsku novčanu kaznu, uz oduzimanje bodova, igranje utakmica bez publike, možda čak i izbacivanja iz kvalifikacija, i našeg skoro pa sigurnog kvalifikovanja bar u baraž, došli smo do toga da strepimo da mi ne završimo tako.
A, sve to zbog haosa koji je nastao posle. Da li ste vi svesni kakav je prekršaj načinjen kada su naši navijači ušli u teren da biju protivničke igrače stolicama? Protivnički igrači, kako god da su se poneli, su po fudbalskim pravilima svetinja i onaj koji dozvoli da im životi budu ugroženi, a nešto se ne sećam kad se to poslednji put dogodilo, može da očekuje najrigoroznije moguće kazne. Zato se Albanci i bune.
Realno gledano, za ovakve propuste u našoj organizaciji, uz prethodne ekscese koje smo pravili, trebalo je da budemo isključeni iz bar jednog ciklusa kvalifikacija, ako ne iz naredna dva.
Tu se, dame i gospodo, vidi veliki uticaj koji imaju po međunarodnim fudbalskim krugovima, ozloglašeni Tomislav Tole Karadžić i jedan veliki gospodin kakav je Zoran Laković.
Svi ste vi svesni da nama ovo nije prvi put da kršimo propise UEFA. To vam je isto kao kad završite u zatvoru, pa po izlasku iz istog svaka sledeća kazna vam biva sve gora i gora. A, mi? Mi smo dobili šansu da dokažemo i pokažemo da smo kadri da zaigramo na Evropskom prvenstvu 2016. godine. Uopšte neću da upoređujem naše igrače sa albanskim. Razlika u klasi je očigledna, na papiru, samo bi trebalo da u praksi imamo 11 igrača koji će dati poslednji atom snage za svoj državni tim, za svoju domovinu, koji će natopiti dres do poslednje kapi znoja i publiku koja će stati iza njih, koliko god negodovala protiv ljudi koji vode Savez.
Ovaj narod je željan fudbala. Željan je da gleda našu selekciju na najvećim smotrama najvažnije sporedne stvari na svetu i ogromna većina bi menjala pregršt medalja u drugim sportovima za bar jedno polufinale u Francuskoj, koliko god to nemoralno zvučalo.
Naš tim vredi. Mnogo. Ako uspemo da se kvalifikujemo, verujem da uz malo sreće, koja je vrlo bitan faktor u sportu, možemo zaigrati u polufinalu, jer ne vidim previše selekcija koje su mnogo jače od naših. Mogu se nabrojati na prste jedne ruke. Setićete se ovih mojih reči na leto 2016. godine jer sam potpuno ubeđen u to.
U igri smo.
Sami krojimo svoju sudbinu.
Bane i ostala družino – vi ste na potezu.
0 Komentara