Gusta magla nad engleskim fudbalom

  • Autor: Miloš Marković

  • 05. jun 2015.

  • 08:11

  • Izvor: Viktor Bjelica

  • facebook
  • twitter
  • email

Svi dobro znamo da Engleska jeste zemlja koja nosi epitet "kolevke fudbala".

Gusta magla nad engleskim fudbalom
Ali se isto tako ne možemo odupreti ni utisku da upravo na tom delu ostrva sa severa zemljine kugle stvari danas po pitanju fudbala i ne stoje baš najbolje, odnosno ne u skladu sa onim očekivanjima kakva jesu za ono mesto gde je u stvari i počela ta magija zavana fudbal.
Ipak, kada se spomene Premier liga, mnogi će dignuti ruke da se radi o najjačoj ligi sveta, ligi u kojoj se igra najjači, najbolji i najzanimljiviji fudbal, kao i ligi o kojoj svi igrači i treneri maštaju. Ali kada pogledamo onaj najvažniji aspekt, a to je rezultat, onda činjenice govore suprotno.

Uskoro je na repertoaru ovogdišnje finale Lige šampiona, a u njemu već poslednjih nekoliko godina dominiraju Nemci i Španci, pa smo tako prošle sezone bili svedoci španskog, a pretprošle nemačkog finala. Čelsi je pre tri godine naplatio sve neke prethodne nesretno propuštene šanse i okitio se najsajnijim odličjem u tom takmičenju, sezonu pre toga Junajted se poklonio Barseloni u finalu, a sve ostalo u prethodnih pet godina jasno govori da je finale bilo rezervisano upravo za klubove iz prethodno dve pomenute zemlje, sa "uskakanjem" Italijana, poput onomad Murinjovog Intera i ove sezone torisnkog Juventusa.
 
Ono što još više dokazuje superiornost timova iz Primere i Bundeslige u najelitnijem evropskom takmičenju i zapećak kao mesto engleskih timova u istom u poslednjih pet godina jeste to da su u tom periodu timovi iz Premier karavana tri puta stizali do polufinala, tačnije Čelsi dva puta, i Junajted jednom. Na drugoj strani Bajern je za to vreme samo jedne sezone propustio da se ne nađe najmanje u borbi za veliko finale, isto kao i Real i Barselona, Dortmund i Atletiko Madrid su po jednom stigli do te faze takmičenja, ali istu i preskočili i došli na korak od samog trofeja gde su se okliznuli, a do zadnjeg koraka pre finala jedne sezone uspeo je da stigne i Šalke.

Kada se na sve to doda da za isti period u drugom po rangu evropskom takmičenju po dva puta do pehara su stizali madridski Atletkio i Sevilja, onda sve govori o jasnoj dominaciji prevashodno timova sa Pirineja. Tako da pitanje jeste u stvari da li time pada u vodu ona asocijacija na pomen Premier lige, a to je da je ona onakva kakvi u stvari jesu pomenuti klubovi iz drugih liga u odnosu na njene tj. superiorni.

Nisu samo rezultati premijerligaša u evropskim okvirima ono što se u ogledalu odražava kao loše stanje fudbala u njegovoj kolevci, već i činjenica da je sve manje kvalitetnih, odličnih , a još manje vrhunskih engleskih fudbalera. Možda je upravo ta činjenica povezana sa onom prethodnom i možda upravo to jeste jedan od glavnih uzroka zaostajanja najuspešnijih klubova sa ostrva na prostorima van njega u odnosu na one iz konkurentskih liga.

Takođe, i kada pričamo o nacionalnim selekcijama Engleska jeste u dobrom zaostatku za Nemačkom i Španijom. Kada se na to doda da su sve tri repreztentacije sastavljene gotovo isključivo od igrača iz domaćih nacionalnih prvenstava ili ako i ima onih koji "hleb" zarađuju preko granice svoje zemlje ima ih toliko da se mogu nabrojati na prstima jedne ruke. Sve to ukazuje da su u stvari i problem lige, tj. rezultati njenih  klubova, i reprezentacije jasno povezani.

Premier liga je postala nešto poput NBA lige u košarci, odnosno utočište u koje bi se rado udomio fudbaler sa svake tačke na našoj planeti. Marketing i propaganda dobrim delom su zaslužni za to, ali pre svega novac bez kojeg ni ta dva faktora ne bi bili na tako visokom nivou. Međutim, i u toj NBA ligi se zna da su ipak prioriteti američki igrači, a da su stranci tu da nadomeste ono što fali i podignu celukupni kvalitet klubova i lige na viši nivo, a to ovde očito nije ono čime se vodeći ljudi klubova vode.

Najbolji engleski igrači o kojima se i dalje priča sa divljenjem jesu Džerard, Lampard, Teri i Runi.

Italy England Soccer

Jedino oni predstavljaju klasu, a od njih najmlađi je kapiten Junajteda sa uskoro punih 30 godina. Teško je naći engleskog fudbalera koji je u naletu, a da nije neki mladi igrač koji trenutno samo ima potencijal nego da je u najboljim i zrelim igračkim godinama. Upravo ta kriza jeste uzrok što njihova nacionalna selekcija zaostaje i ne opravdava tradiciju "Gordog Albiona". Ta člinjenica i jeste posledica sve manjeg broja domaćih igrača u klubovima i invazije stranaca.

Liverpul deluje kao jedini klub, koji i dalje ne odustaje od engleskih igrača, ali i oni prave jednu grešku vezanu za to, jer i pored toga što je dobro što se odlučuju da dovode domaće preteruju sa plaćanjem istih, gde se stvara drugi problem, a to je da je onda taj igrač pod ogromnim pritiskom. Isto tako se radi u reprezentaciji, kako koji igrač bljesne i poveže par dobrih utakmica ulazi u A selekciju , cena rapidno skače, klubovi ih precenjuju, a javnost uzdiže do nebesa i oni onda u svemu tome "sagore". Ono što je pozitivno jeste pružanje šanse mladim domaćim igračima poput Sterlinga i Ajba u Liverpulu, Barklija u Evertonu, Vilšira u Arsenalu, Kejna u Totenhemu, i to je nešto čega treba biti u većoj meri.

Da bi taj trend prekida sve većeg "gušenja" domaćih igrača od strane stranaca zaživeo u dobroj meri potrebno je da prevashodno sami klubovi okreću politiku u tom smeru, ali isto tako kako bi zaista to tako bilo verovatno je i potrebno prisustvo većeg broja domaćih menadžera ili onih stranih koji jesu spremni na tako nešto.

Možda je sve to prazna priča koja će ostati samo na tom nivou priče jer će finansijski interes nadjačiti onaj fudbalski. Ipak, ako se malo bolje "mućne glavom" može se doći do zaključka da su u stvari i te dve priče povezane, jer Englezi će svoje klubove jednako bodriti sa tribina ko god je na terenu u dresu sa grbom njihovog voljenog kluba, pa čak sasvim moguće i više ako to jesu većinom domaći igrači, što bi isto važilo i za kupovinu dresova, a  kada se na sve to dodaju i uspesi na nivou "starog kontinenta" koji bi išli sa tim jasno je da bi se i dalje "lova obrtala" vrlo verovetno i u još većoj meri, pa bi tako svi interesi bili jednako zadovoljeni.

Ali, i tu postoji ono "ali", a to je da sve to izuskuje određeno vreme, a pošto današnjicu oslikava slogan "vreme je novac" i činjenica da se sve vrti oko profita, što većeg, ali i što bržeg opet se vraćamo u realnost da do nekog ozbiljnijeg pomaka ipak neće doći.

Kada se vratimo na početak priče o javljanju dileme koja je liga najjača, najkvalitetnija, ili koja je najzanimljivija možemo reći i da je to sve stvar ukusa, da se one same po sebi razlikuju i po stilu igre, organizaciji...tako da to ipak treba ostaviti kao nešto gde će se mišljenja sukobljavati.

Jedno je ipak sigurno, najuspešniji klubovi u evropskim razmerama trenutno ne stanuju u Engleskoj, a da li će se to promeniti, kada i kako, da li nešto drugačijom politikom i okretanju sopstvenim "resursima" u većoj meri ili će se ipak do uspeha doći i ovim sadašnjim putem ostaje da se vidi.  

  • facebook
  • twitter
  • email

Ne propustite

Komentari