Zar nikad nećeš odrasti, mali veseljače?!

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Imao sam možda 10 godina kada nas je klub prvi put poslao na letnje pripreme. Mitrovac na Tari. Savršeno mesto za obrazovanje jednog deteta, kako fudbalskog, tako i životnog. Mir. Spokoj.

Zar nikad nećeš odrasti, mali veseljače?!
Sve je bilo savršeno, ako izuzmemo trenerke i majice koje su nam dali, a koje bi mi i danas bile velike.

Lopta. Rano ustajanje, jutarnje trčanje do Kozje stene i nazad (verovatno trener nikada ne bi ni saznao da smo stopirali i vratili se nekim busom firme "Krstić" u povratku).

Nekih 12 kilometara je bilo baš mnogo za decu koja bi samo da ganjaju "balon". Ne znam kakve su želje tada imali drugari iz kluba, o čemu su maštali, ali se dobro sećam da su nas vodili do Pančićeve omorike.

Neki malo stariji čika je rekao da postoji verovanje da ako pipnete to čuveno drvo, zažmurite i zamislite želju ­ biće ostvareno.

Danas deca od 10 godina žele ajfon, tablet, igraju "Texas Holdem" na fejsbuku, a ja sam tada maštao da imam baš dosta dresova fudbalskih ekipa. Sa tom vizijom sam se i uhvatio za drvo.

Čvrsto, oberučke, baš onako kako danas ne grlim žene. Diadora kopačke, lopta nešto bolja od specijalke iz Pirota su bili nešto uobičajeno. Časopis Tempo, takođe, iako sam ga sa velikim nestrpljenjem čekao da se pojavi na trafici i trčao da ga kupim. Sreću čine male stvari.

San se brzo ispunio. Real Madrid (Teka), Milan (Opel), Mančester junajted (Sharp), Juventus (Sony), Partizan (Peugeot), Parma (Champion), Bajern Minhen (Opel), Jugoslavija (onaj beli sa teget prugom) i sam Bog zna koji sve još.

Ne, nisu za današnje stanje u fudbalu krivi šeici, razni azijski i američki biznismeni, koji su od fudbala napravili biznis u kome peru pare. Njih je neko pustio da uđu u sistem. To je globalni problem.

Nisu ni timovi krivi, što tamo u Aziji ljudi lude za najvećim klubovima u Evropi. Naravno da će to iskoristiti na najbolji mogući način. Para vrti gde burgija neće, a burgija je ponestalo, kao i prirodnih resursa.

"Krivi" smo mi, što ne prihvatamo da ovo više nije fudbal uz koji smo rasli. Da ovo više nisu prijatelji, drugari, već roboti, poneki vanserijski igrači ­ neki većeg, neki manjeg ega, umišljene zvezde, koje nikada neće shvatiti da se fudbal igra za navijače, a ne zbog njih. Zato će u fudbalu i ostati upamćeni koliko i prosečna pesma ­ prosečne pevaljke sa Grand televizije.

jork

Dvajt Jork i Endi Kol
su bili tandem kakav se samo poželeti može. Disali su kao jedan. Nije bilo bitno ko će postići gol, ko će asistirati, radost je bila nemerljiva.

Danas, jedan veliki igrač kao što je Kristijano Ronaldo poludi na treningu kad mu saigrač ne doda loptu. Kad neko postigne gol na utakmici, a trebalo je možda njemu da asistira.

Dešava se da nema radovanja. Vidi se bes. I to nije jedinstven slučaj. Ima ih mali milion, u svim ligama i u svim klubovima.

raul

Dok je situacija bila totalno drugačija u vreme kada smo se kleli u Raula Blanka i Fernanda Morijentesa.

Ulazak Perice Ognjenovića u poslednjih par minuta utakmice na "Santijago Bernabeu" stadionu, pri već odlučenoj utakmici je bilo nešto za šta smo živeli tih dana.

Da vidimo to čudo od deteta iz Smederevske Palanke u dresu "galaktikosa". Svaki njegov kontakt sa loptom se pratio sa oduševljenjem, iako je, uglavnom, završavao sa sve loptom u reklamama usled neviđene brzine, a prevelike želje za dokazivanjem u kojoj je sagoreo.

Bio je praznik u državi kada je dao gol Saragosi u Kupu Španije, pogodak koji se kasnije godinama vrteo na SOS kanalu.

Dok današnja omladina živi za to da Ronaldo ili Mesi daju po pet golova nekom Hihonu, Eibaru, Las Palmasu...

oven

Bio je golobradi dečak od 17 leta kada je počeo da izluđuje odbrane u Premijer ligi, i kada su mnogi naši drugari pronašli svog idola za koga su vezani i dan danas. Taj tim Liverpula sa Majklom Ovenom i Robijem Faulerom je delio lekcije širom Evrope.

Imao je timski duh, osećaj pripadnosti, tačno se znalo šta ko radi i nije bilo sujete. Otuda i fenomenalni rezultati. Danas, kada Liverpul upumpava mnogo više pare nego ranije (što je generalno u svim timovima) umesto Hipije igra Lovren, umesto Hamana Lukas Leiva, umesto Mekmanamana razne Lalane, Markovići, a na mestu Faulera je Benteke, juče Baloteli, a unazad nećemo više. Previše boli.

la korunja

Setim se onda finala Kupa kralja, na 100­. godišnjicu Real Madrida. Tačno 100. finale ovog takmičenja. Mehuto Gonzales sudi. Savršen dan. Vrhunski tim. Domaći teren. "Galaktikosi". Ništa ne može da pokvari slavlje, rekoh u sebi tada. A, onda su na scenu stupili momci iz La Korunje.

Nisu kao današnji timovi iz Primere ušli u svoj šesnaestereac i branili se 90 minuta, nego su napali i do nogu potukli veliki Real pogocima Serhija i Tristana. Molina, Skaloni, Najbet, Serhio, Mauro Silva, Viktor, Valeron, Fran, Tristan, Makaj, fenomenalni Đalminja, prgavi Dušer, Kapdevila.

Kakav tim ­ strašan tim!

3k


Imali smo i jedan ritual. Nedeljom.

Od 15 časova, posle ručka. Eventualno sa "produžecima" od 20 i 45 sati. Nenad Stefanović, Igor Miklja i Dragan Pešikan, pravili su naš rijaliti na 3. kanalu, kasnije na BK i Pinku.

Mi smo se tako zabavljali uz televizor. Nije bilo Farme, Parova, Maldiva i ostalih idiota, kojima praziluk viri iz džepova dok ubiraju 15000 evra prihoda.



Naša zvezda je bila Rafaela Kara i čuveni hit "A far l'amore comincia tu". "Skopje, skopje mi sko", kako smo tada nerazumno pevušuli kao deca.

pipo inzagi

A neprevaziđeni Filipo Pipo Inzagi? Pre neki dan je na jednom kanalu bio snimak utakmice Hamburg - ­ Juventus, ­ rezultat 4:4. Ovaj dres, u kome je legendarni bivši igrač Milana, Juventusa, Atalante i Parme postigao čak tri gola.

Ta strast prema fudbalu se tu najbolje videla. Svaki gol, kako na toj utakmici, tako i na svakoj drugoj, nebitno u kom dresu i protiv koga, proslavlja kao da je doživeo vrhunac sa svojom lepšom polovinom.

Njegovo shvatanje fudbala, posvećenost, slavlje nakon gola, najbolje opisuje tadašnji fudbal u Italiji i širom Evrope. Tako sve izgleda jednostavno kada to radi majstor ove igre.

Dva gola je upisao na svoj konto sa ukupno četiri dodira, i jedan gol iz penala, nakon što je povučen za dres, iz koga je "ispao", jer je bar tri puta veći nego što je trebalo da bude.

pauleta

Bio je Pari ­Sen Žermen odlična ekipa i pre nego što su šeici upumpali ogromne novce u klub iz glavnog grada Francuske.

Pedro Pauleta, Portugalac koji nikada nije nastupao u prvoj ligi svoje otadžbine. Prototip klasične "devetke". Nešto što u današnje vreme izumire, nestaje. Klasa. Tihi ubica. Noćna mora svih tadašnjih golmana.

Još jednu legendu da pomenem - ­ Ronaldinjo. Sasvim dovoljno. Ne treba zaboraviti ni sastav Monaka, koji je predvođen Morijentesom, Žulijem i Rotenom izgubio u finalu Lige šampiona od Mourinjovog Porta.

Takođe, klub koji danas nazivaju veštačkom tvorevinom, a koji je igrao sjajan fudbal i izbacio mnoge favorite u najjačem evropskom klupskom takmičenju.

kan

Nije ni poenta ovog teksta guglati. To možete i sami. Da nabrajam sad redom po ligama svakog igrača koga nikada neću zaboraviti ­ nema svrhe. Sve ide spontano. Po sećanjima. Bilo je i u Nemačkoj likova koje sam neizmerno voleo. Jedan od njih je i Stefan Šapuiza.

Legendarni Švajcarac koji je vodio velike bitke protiv Bajerna iz Minhena, konkretno ­ Olivera Kana. Baš kao i Bajer iz Leverkuzena. Ne mogu a da se ne zahvalim "aspirindžijama" koji su predvođeni Mihaelom Balakom i čuvenim Ze Robertom razbili monotoniju fudbalskih velesila.

Šteta za ono finale, ali tako je to kad protiv sebe imate jednog Zinedina Zidana. Naježim se kad mi kroz glavu prođe onaj volej levom nogom u nadoknadi prvog poluvremena.

valensija

Borusija Dortmund i Parma su bila dva kluba koja su u određenim periodima mog odrastanja igrali najbolji fudbal za oko posmatrača. Fudbalske sladokusce. Baš kao i Arsenal sa Anrijem, Piresom i Bergkampom. Ne, nisam zaboravio Valensiju ­ Vašku Lopeza, Mendijetu, Đukića, Rumuna Adriana Ilijea, čupavog Angula, levonogog Kilija Gonzalesa, Kanjizaresa, Pablita Aimara, Ajalu, Zahovića i ostalu družinu.

Nisam zaboravio ni jedan od najjkompletnijih tandema u istoriji ove igre i Real Sosijedada (Nihat - ­ Darko Kovačević), potpomognutim ruskim mašinovođom Valerijom Karpinom, nisam zaboravio ni kakve su sve ljudine i svetske klase pekle zanat u mojoj Parmi. Nisam zaboravio ni "plavce" iz Londona pre Abramoviča.

Napamet mogu ispisati tu postavu sa brkatim De Gojem na golu, Fererom i Le Soom po bokovima, Lebefom i Desaijem na štoperima, Jokanovićem, Gustavom Pojetom, Di Mateom i Stanićem u vezi, a Zolom i Džimi Flojdom Haselbajnkom u napadu.

Ni da su Rio Ferdinand, Hari Kjuel, Mark Viduka, Alan Smit, Vudgejt, Li Bojer, Robi Fauler i Robi Kin, Robinson i ostali delili lekcije u Premijer ligi u dresu Lids junajteda.

Izlišno je i pričati o fudbalskoj školi "čekićara", a tek o Ajaksovoj. Ostavio sam ih za kraj, kao keca na desetku. Nek oproste oni koje sam namerno ili slučajno preskočio. Pogotovu Italijani, o njima sam već pisao gomilu tekstova.

Nećemo vas zaboraviti. Danas jedan prosečan igrač Kristal Palasa vredi kao nekada Zlatna kopačka Evrope. Danas vedri i oblači jedan Ronaldo, nekada je to bio drugi. Rekli bi mnogi ­ pravi. Danas na prste jedne ruke možete nabrojati vrhunske štopere, nekada ih je bilo bar dvadeset.

Danas neki Sulejman Muntari neće da da autogram drugu koji je došao njemu na noge, u drugu državu, nekada bi te Dejo Savićević i Zvonimir Boban, na primer, primili u kuću kao roda najrođenijeg.

Danas ne postoji tandem u pravom smislu te reči, koji se međusobno dopunjuje, jedna duša ­ dvatela, kao da svako igra za sebe i svoju statistiku, nekada... Izlišno je i nabrajati sve te majstore šesnaesterca, bojim se da bih preskočio nekoga, a to bi bio veliki greh.

I ne, neće se današnja omladina sećati El Šaravija, Smolinga, Bejla, Aguera i svih ostalih, kao ja sada mojih junaka iz detinjstva. To, jednostavno, nije isto vreme, a svako vreme nosi svoje breme.

I, ne, ne želim da odrastem. Nikada. Bar kada su, generalno, fudbal i sport u pitanju.

Živeću u svom svetu.

Zauvek.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari