Kako je Parma sistematski uništena od idiota

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Fudbal je odavno postao biznis.

Kako je Parma sistematski uništena od idiota
Raznorazni mafijaši, korumpirani tipovi sumnjivog morala, kriminalci, menadžeri i ostali skotovi, doveli su do toga da najvažnija sporedna stvar na svetu više ne bude viteško nadmetanje između sportista u kome pobednik odnosi svu slavu i prestiž a poraženi čeka neku drugu priliku za "osvetu".

Ne, danas je došlo vreme da se vodi borba do istrebljenja. Fudbaleri su postali robovi - bogati, kakav paradoks, vlasnici klubova diktatori, država - začin C koji se u sve meša. Uglavnom kada ne treba, ili kada treba još jednom da dokaže i pokaže kako je silna na frontovima protiv nejakih. Protiv onih koji ne mogu da pruže otpor.

Italijanski fudbal je dotakao samo dno. Od čuvenog "Kalčopolija", kada su Italijani učinili sebi medveđu uslugu, više ništa nije kao pre.

Ono što je tada bio problem i sad je. Italija, kao država je u ozbiljnim ekonomskim problemima, što se, naravno, odražava i na stanje u fudbalu.

Para nema, presipa se iz šupljeg u prazno. Igrači se vrte kao na ringišpilu, stari-dobri italijanski princip "ja tebi, ti meni" u nadi da će Marko Borijelo ili Đampaolo Pacini zaigrati bolje ako im se zamene boje na dresovima, deluje kao potez očajnika koji za kockarskim stolom pokušava da izađe iz dubioze tako što će ga bog pogledati po prvi put u životu.

Ne ide to tako, gospodo iz Fudbalskog saveza Italije.

Više mi je mučno ponavljati priču o "7 sestara", koja se svaki dan u našim medijima provlači kao još jedan pokušaj formiranja muzičkog benda po ugledu na one prvobitne.
Sve sam tu rekao pre više od dve godine, ostali su se samo nadovezali, malo nafilovali ostalim informacijama koje su se stvarale iz dana u dan. Lako je biti general posle bitke.

Činjenica je to da Serija A više nikada neće biti kao tokom 90-ih i početkom 21. veka.
Taj period u kome smo uživali zaboravite. Italijani su se sami potrudili da ga sahrane, svojim postupcima i nečijom sujetom.

Juventus, Milan, Inter, Roma, Lacio, Parma, Fjorentina.

Izbacite uljeze? Nekome nije odgovaralo da vodi gladijatorsku borbu iz vikenda u vikend, pa je, ona slabija strana ove grupacije, lagano, ali sistematski uništavana.
Neki timovi su bankrotirali (Fjorentina), pa se vratili. Neki su ostali tu uz najveće (Lacio), ali teško da će u skorijoj istoriji biti strah i trepet poput onog Kranjotijevog, a neki su ovih dana dotakli samo dno. Najgori period od svog osnivanja.

Reč je o Parmi.

Klub je u totalnoj dubiozi. Samo je pitanje da li će glavešine iz Saveza pomoći klubu da završi sezonu, da li će ga šutnuti u Seriju B ili Seriju D. To ćemo saznati u narednom periodu.

I o njoj ste mogli pročitati gomilu nekakvih stručnih tekstova u poslednje vreme.

Svi bi sad da objasne situaciju, da iz nekog svog stručnog ugla bace na papir šta se zapravo desilo, ali, bojim se da suštinu ne znaju.

No, što bi rekle naše "poznate ličnosti", svaka reklama je reklama. Bila ona u pozitivnom ili negativnom kontekstu, bitno je da se piše. Teraj dalje...

Bio je 27. jul 1913. godine kada je grupa entuzijasta osnovala "Verdi Football Club" u čast italijanskog kompozitora Đuzepea Verdija. Klub iz Parme nosio je ovaj naziv nekoliko meseci, tačnije do 16. decembra 1913. kada je promenio ime koje i sada nosi.

Poznata vam je ova melodija?

Svako ko se bar malo školovao u životu čuo je za čuvenog kompozitora i njegovu operu - Aida, te Trijumfalni marš koji je 2. deo ove kompozicije.

E, baš ova melodija od koje navijače Parme hvata jeza na prvo slušanje, svira kad god igrači istrče na svoj Enio Tardini.

Parma je miran grad. U Italiji ga zovu "Oaza mira" iz prostog razloga što smatraju da je to raj na zemlji. Mesto u kome bilo koji biznismen, poznata ličnost, čak i političar, može sesti na bicikl, voziti se gradom, a da ga niko "ne spopadne" na ulici. Svi žive punim plućima, i puštaju druge da uživaju u svojim životima. Ljudi su srdačni i ljubazni. Uvek nasmejani i spremni da pomognu.

"Dolazio sam na treninge Parme vozeći bicikl. Imao sam utisak da prolazim kroz muzej, kao da je vreme stalo. Toliko je sve nestvarno delovalo oko mene", pričao je legendarni Francuz Lilian Tiram, koji je na treninge, tada "mlekadžija", dolazio ovim dvotočkašem, iako je bio aktuelni osvajač Svetskog prvenstva 1998. godine.

Sve do polovine 20. veka, Fc Parma nije imala značajniju ulogu u italijanskom fudbalu. Iako je u sezoni 1928/29 prvi put izborila učešće u tada tek formiranoj Seriji B, klub je stalno menjao divizije takmičenja, ali je od 1953. predvođena tadašnjom zvezdom Ivom Koćonijem izborila Seriju B, a sledeće sezone i rekordno 9. mesto u šampionatu. Koćoni je Parmin rekorder po broju nastupa u šampionatima (308).

Ništa se spektakularno nije dešavalo do 1978. godine, kada je trener ekipe bio Ćesare Maldini, a udarna igla ekipe Karlo Anćeloti, koji je u odlučujućoj utakmici plej-ofa protiv Triestine postigao dva gola i izborio promociju u Seriju B. U međuvremenu je klub ispadao iz Serije B u Seriju C, te se vraćao, rezultati su bili promenljivi.

parma

Pravi boom "krstaša" desio se 1984. kada je klub ulaskom u Seriju B počeo da pokazuje ono što će se dešavati narednih 20 godina.

Trener je bio mladi i ambiciozni Arigo Saki, sada legendarni stručnjak, koji je samo dve godine kasnije uspeo da izbaci Berluskonijev Milan iz Kupa Italije.

E, baš tu je počela Milanova renesansa, jer je Berluskoni odmah uzeo Sakija pod svoje, i doveo ga u ekipu sa "San Sira". Sve ostalo je istorija.

Parma je imala sreće, jer je umesto njega, došao Nevio Skala, izuzetan stručnjak i trener koga navijači Parme najviše vole i poštuju.

On je uspeo 27. maja 1990. godine da uđe sa Parmom u Seriju A, prvi put u istoriji ovog kluba, pobedom protiv najvećeg regionalnog rivala Ređijane od 2:0.

Pobeda je bila posvećena predsedniku Ernestu Karesiniju koji je tada preminuo, i nije uspeo da doživi san kako njegova ekipa igra u elitnom italijanskom takmičenju.
Njegovom smrću korporacija "Parmalat" preuzela je brigu oko kluba, vlasnik tada jednog od najvećih brendova Italije Kalisto Tanci počeo je da upumpava ogromne pare u jedan klub koji je do tada bio prilično miran.

Ipak, u prvih nekoliko godina to se uopšte nije događalo. Došli su Tafarel, Grun i još par igrača. Tanci je verovao Skali, a iskusni lisac svojim fudbalerima sa kojima je i izborio Seriju A. U sledećoj sezoni stigli su mladi i neumorni bočni igrači Antonio Benarivo i Alberto di Kiara, koji su godinama špartali po bokovima terena, trčeći gore-dole svih 90 minuta. Kao dve pčelice, čije partije su im obezbedile i poziv u reprezentaciju.

Antonio Benarivo je bio i ostao legenda ovog kluba. Skroman i pošten čovek, koji je i dan-danas tu da pomogne timu u kojem je podigao sve trofeje. Bio je i dugogodišnji cimer Fabiju Kanavaru, pa se može slobodno reći da je on fudbalski otac ovog igrača i neko ko ga je izveo na pravi put.

Nevio Skala je idejni tvorac sistema 3-5-2, iliti 5-3-2, koji se i danas primenjuje. Od njega je sve počelo.

Postava Parme koja je tih godina igrala možda i najlepši fudbal u Evropi, bila je prava fudbalska škola za sve trenera, a Skala učitelj od koga mnogi mogu puno toga da nauče.
U prvoj sezoni u Seriji A klub beleži odlično 6. mesto i izlazak u Evropu, tačnije u Kup Uefa.

Naredne godine tim nije igrao bolje u ligi, ali je osvojio prvi trofej: Kup Italije dobivši Juventus ukupnim rezultatom 2:1. Roberto Bađo je doneo prednost "staroj dami" nakon prve utakmice, da bi u revanšu na Tardiniju Alesandro Meli i Marko Osio doneli vredan trofej Parmi. Euforija je mogla da počne, čekali su se trofeji, koji su se ređali kao na traci.

Osokoljeni istorijskim uspehom, 1993. stiže još jedan pehar, ali evropski: Parma je u finalu Kupa pobednika Kupova dobila Antverp sa 3:1, belgijski tim za koji je branio osvajač KEŠ sa Crvenom zvezdom, Stevan Dika Stojanović.

Treba istaći da je sledeće sezone u klub došao Đanfranko Zola, koji se zajedno sa Kripom preselio iz Napolija u Parmu. Tim iz Napulja je upao u žestoke probleme, pre svega finansijske. Vodio ga je naravno, Lučano Mođi, koji je tokom 80-ih godina bio čelnik Lacija, te izbačen u drugu ligu zbog nameštanja. Faustino Asprilja je dočekao Zolu u klubu. „Tino“ je sadašnja verzija Zlatana Ibrahimovića i Marija Balotelija sa mnogo više šmeka i lucidnosti. On je, pre svega bio veliki prijatelj sa Zolom, čovekom sa kojim je provodio najviše slobodnog vremena.

Jedan njegov gaf ostaće upamćen u istoriji Parme i italijanskog fudbala. Naime, bio je 21. mart 1993. Moćni Milan nije doživeo poraz 58 kola, a u goste mu je došao tim Nevija Skale.

Slobodan udarac je trebalo da izvede Marko Osio, ali da se pitao Skala. Asprilja je prišao klupi ekipe i pitao trenera da on izvede udarac, na šta mu je Mister rekao da se ne igra sa svojim životom.

Asprilja se vratio na teren i obavestio Osija da je dobio dozvolu da šutne i da nema nikakvih problema! Dao je gol i skinuo skalp jednoj od najjačih ekipa u istoriji ove igre.

To su po svim pričama bile možda i dve selekcije koje su igrale najlepši fudbal. Problem je bio, kao što svi znaju, što je nekada samo prvak predstavljao državu u tadašnjem KEŠ-u.

parma

Sa jedne strane (Parma) Balota, Bući, Benarivo, Minoti, Apoloni, Kripa, Brolin, Sensini, Zola i Asprilja, a sa druge (Milan) Tasoti, Albertini, Kostakurta, Maldini, Barezi, Dejo Savićević, Desaji i sadašnji trener Parme Roberto Donadoni.

parma

Sledeće godine došao je Dino Bađio koji je oteran iz Juventusa. Kasnije će on voditi žestoke duele sa svojim bivšim klubom, ali i Mođijem. Nažalost, taj duel je izgubio, nestao je sa fudbalske karte, ali je na kraju sve došlo na svoje 2006. nakon "Kalčopolija". Neku satisfakciju ima, a o svemu tome piše i u njegovoj knjizi.

Igrao se još jedan u nizu fenomenalnih derbija između ove dve ekipe 9. januara 2000. godine. Za jedan sasvim bezazlen start dobio je crveni karton od strane Stefana Farine, koji je kasnio ležao u zatvoru. Iznerviran odlukom sudije, te svojim karakterom koji mu nikada nije dozvoljavao da ćuti i klima glavom, Bađo je gestikulacijom rukama pokazao Farini: „Koliko si para uzeo?“.

Parma je tu utakmicu završila sa dva igrača manje, ali je Krespo ipak postigao izjednačujući gol u nadoknadi vremena za konačnih 1:1. Ovo je verovatno najveća erupcija oduševljenja ikada na Tardiniju. Sreći nije bilo kraja.

No, to je bio samo trenutak radosti, ono što je usledilo preselo je svima u Parmi. Dino Bađo je suspendovan na šest utakmica u Seriji A i na dve za reprezentaciju Italije - prijateljska utakmica protiv Švedske 23. februara 2000. godine bila je prva u nizu. Parma je kažnjena sa 200 miliona lira. Selektor Italije, Dino Zof ga je uprkos obećanju da će dobiti poziv odstranio iz ekipe za Evropsko prvenstvo 2000. godine u Belgiji i Holandiji. Tada je imao 28 godina, bio je jedan od stožera ekipe, igrač koji je mogao da igra za bilo koji tim u Evropi.

To ga je jako pogodilo. Ceo svet je bio protiv njega, protiv čoveka koji je po prirodi bio jako miran, tih i povučen, ali nije voleo nepravdu i to ga je i koštalo bolje karijere.

Parma je pod pritiscima Saveza bila prisiljena da ga proda Laciju 2000. Nije se naigrao u rimskoj ekipi a razlog zbog čega je to bilo tako leži u činjenici da je i u ovom klubu "vladala" agencija "Gea", čiji je vlasnik bio sin Lučana Mođija, Alesandro. On je davao "sugestije" ko može da istrči na teren, a ko ne. Sakupio je samo 44 nastupa za Lacio za tri sezone i tako ga je porodica Mođi zauvek "ubila" jer nakon takvog tretmana i najjači igrači svih vremena ne bi mogli da se vrate na pravi kolosek.

Kada je izbio “Kalčopoli” 2006. godine sve što je Dino Bađio govorio i pokazivao izašlo je na videlo.

On je povodom svoje zle sudbine izdao i knjigu pod nazivom "Gocce su Dino Baggio". U njoj je detaljno opisano sve što mu se dešavalo tokom karijere koja je, bez obzira na sve, bila dosta uspešna.

“Ja sam javno govorio i pokazivao ono što drugi nisu smeli, iako su znali šta se događa. Lučano Mođi je uništio moju karijeru i moj život. Prolazio sam kroz pakao, kako ja, tako i cela moja porodica. Imao sam hrabrosti da kažem ono što mislim. Sada bar imam neku satisfakciju jer znam da sam bio u pravu za sve što sam rekao.”

Parma i Juventus su tih godina vodili žestoke okršaje, derbije koji su se isčekivali nedeljama unapred.

Na kraju sezone 1994/1995, žuto-plavi ostvaruju najveći uspeh u Seriji A, završivši na drugoj poziciji iza Juventusa. Torinska ekipa je slavila i u finalu Kupa protiv Parme, ali je "osveta" pala u evropskom finalu Kupa Uefa, gde je nakon prve utakmice Dino Bađo doneo prednost tadašnjim "mlekadžijama", pred revanš na San Siru, jer je Juventus bio domaćin u Milanu.

Poveli su crno-beli sa 1:0 golom Đanluke Viallija, da bi dotadašnji igrač "stare dame" Dino Bađo, svojim drugim golom u dvomeču doneo Parmi još jedan zaista vredan trofej.

Kasnije je stigao i Fabio Kanavaro iz Napolija, Điđi Bufon je prekomandovan iz mladog tima u seniorski, a napad su činili: Đanfranko Zola, Fausto Asprilja, Hristo Stoičkov, Filipo Inzagi i Alesandro Meli. Kakva noćna mora za golmane u Italiji!

Tu godinu Skala završava na 6. poziciji i odlazi iz Parma, a na klupu seda Karlo Anćeloti, iako je Fabio Kapello trebalo da bude trener Parme. On je potpisao predugovor sa Tancijem, ovaj se oslobodio Faustina Asprilje na Don Fabiov lični zahtev, ali je čovek kome jedino ovo zameram u karijeri, prevario predsednika Parme i otišao u Madrid, tačnije Real.

Sadašnji trener Madriđana Anćeloti doveo je u klub Liliana Tirama, Pietra Stradu, Brava i Pedrosa iz Bordoa i PSŽ, Ernana Krespa iz River Plate, te Ze Mariju i Marija Stanića.

Parma je nakon početne nesigurnosti zaigrala strašan fudbal, ali ipak Ancelotti i ekipa morali su se zadovoljiti vicešampionskom titulom iza Juventusa, sa samo dva boda zaostatka.

Uprkos golu koji je dao Krespo u direktnom duelu sa Milanom za titulu, a samo je sudija  tog meča video ofsajd, šanse su još postojale.

Valdanito je posle utakmice rekao: "Parma nikada neće biti prvak Italije jer je klub iz provincije."

Nažalost, to se na kraju ispostavilo kao tačno.

U drugoj isto tako bitnoj utakmici sa Juventusom, Parma je vodila 0:1 na "Dele Alpiju" autogolom Zidana, ali je Juventus izjednačio na 1:1 zahvaljujući penalu koji je realizovao isti igrač. Taj jedanaesterec je isto tako bio jako sumnjiv, jer je pre svega izazvao salve smeha kod Fabija Kanavara, koji nije mogao da veruje šta je sudija svirao. Sve lađe su potonule, 2. mesto je bilo maksimum, jednostavno nisu dali da neki tamo klub iz provincije bude prvak Italije.

Tada su i drugoplasirani timovi iz najjačih liga igrali KEŠ, pa se na Tardiniju viorila mušema, ali nisu uspeli da prođu grupu. U Seriji A su zbog igranja na više frontova završili na katastrofalnom 6. mestu, pa je razlaz sa sadašnjim trenerom Real Madrida bio neminovnost.

Stigao je Alberto Malezani 1998, mladi stručnjak iz Fiorentine, koji je vodio najjaču postavu Parme u njenoj istoriji.

parma

Danas, kada se pogleda na ovaj tim, jasno je zašto ga navijači Parme i dalje nazivaju "Klovnom". Imao je najskuplju "igračku", 20 vrhunskih fudbalera (Fale Vanoli, Asprilja, Stanić, Apoloni, Fiore, Balbo, Musi, Fuzer, Sartor) koji mogu da igraju u bilo kom klubu Evrope, ali nije imao karakter. Bez obzira što je uzeo tri trofeja za 100 dana - Kup Uefa, Superkup Italije i Kup Italije, falio je nikad prežaljeni Skudeto.
Partije koje su ovi momci pružali u Kupu Uefa prepričavane su mesecima. Padali su redom: Fenerbahče (3:2), Visla Krakov (3:2), Rendžers (4:2), sa "šesticom" je ispraćen Bordo sa Tardinija (ukupno 7:2), te Atletiko Madrid 5:2, da bi u finalu pao, tada vrlo moćni Marsej sa laganih 3:0 (Krespo, Vanoli, Kijeza).

parma

Poslednji trofej "mlekadžije" su osvojile 2002. godine u Kupu Italije, pogađate, protiv Juventusa, golom Žuniora u 4. minutu na Tardiniju. U prvoj utakmici "stara dama" je vodila sa 2:0, da bi Hidetoši Nakata golom u nadoknadi, ispostaviće se kasnije, postigao odlučujući pogodak u ovom duelu.

To su bili poslednji minuti Fabija Kanavara kao kapitena Parme. Sve vedete ovog kluba su polako napustile ekipu, i osećala se propast Parmalata i Kalista Tancija, koji je zahvaljujući odličnom merkatu kluba uspeo da preživljava, ali njegova firma je kasnije bankrotirala sa najvećim dugom u istoriji poslovanja (oko 14 milijardi evra).

Kada se pogleda njegova moć u to vreme, mogao je da dovede bilo kog igrača u svoju ekipu.

Svi timovi poput Benfike, Palmeirasa, Penjarola, Boke juniorsa, su bili pod njegovom komandom. Čak je i Realu iz Madrida glavni sponzor bio „Parmalat“.  Svaki talentovani Brazilac je prvo bio na listi Parme. Tanci se pitao da li će, sada to zvuči neverovatno, Kafu, Roberto Karlos, Rivaldo, Ronaldo, doći u Parmu ili u neki drugi klub.

Luis Figo, Didijer Drogba, Nemanja Vidić, Roberto Bađo, sve su to igrači, uz mnoge druge, koji su mogli nositi Parmin dres, a sticajem raznih okolnosti nisu.

Njemu su bile potrebne krupne zverke u to vreme. Nije se imalo vremena za čekanje, pa su dolazili najbolji strelci evropskih prvenstava Hristo Stočkov iz Barselone i Savo Milošević iz Saragose, te Marsio Amoroso, najbolji strelac Serije A nastupajući za Udinese.

parma

Pre potpunog kolapsa u januaru 2004, klub je napravio zaokret. Svi su otšli, kao što rekoh, a tu su bila neka nova lica od 2001. godine: Frej, Bonera, Ferari, P. Kanavaro, Brešano, Markijoni, Barone, Brihi, Donati, Adriano, Mutu, Đilardino, koji su uz Lamušija, Taffarela, Nakatu, Benariva i Žuniora činili najmlađu ekipu u ligi, selektiranu od Ariga Sakija, koji je napravio jasnu viziju po kojoj će ovi igrači doneti toliko željeni Skudeto za nekoliko godina. Trener je bio bivši selektor Italije Ćesare Prandeli, a "Prandellijeve bebe" su dovodile timove Serije A do ludila.

parma

Pogotovu Mutu i Adriano, tandem koji je trebalo da hara Evropom nekoliko godina. Raspadom Parmalata i njihovi životi su nekako uništeni. Sve se to poklopilo i otišlo u nepovrat. Da je Parma imala mogućnosti da ih zadrži sigurno im se ne bi desilo to što ih je strefilo, ali sami su krivi, nažalost.

Ipak, Parma na kraju zauzima odlično 5. mesto u sezoni 2002/2003. Iz aviona se vidi da će od ovog tima biti nešto.

Nekako se ekipa borila sve do tog totalnog bankrota, a onda nije imala kud.
Ta sezona 2004/2005 je možda do ovih dana i najbitnija u glavi svakog navijača Parme jer to nije bila borba za trofeje nego za goli život.

Spas je došao u plej-autu protiv Bolonje, pobedom na stadionu "Renato Dal'Ara" 2:0, uprkos porazu na Tardiniju u prvom meču od 0:1.

Od bankrota Tancija klub je bio pod stečajem. Pravo je čudo kako je uopšte i uspeo da ne završi u nekoj Seriji D. Vodio ga je stečajni upravnik, sve do početka 2007. kada tim kupuje mladi preduzetnik iz Breše, Tomazo Girardi.

U klub je momentalno morao da uloži dosta para, što za sanaciju dugova, što za pojačanja. Doveo je par uglednih igrača poput Kristijana Lukarelija iz Šahtjora, ali je bio previše neiskusan da bi se nosio sa aždajama iz Serije A. Nakon 18 godina Parma je prvi put ispala i to na svom stadionu u poslednjoj utakmici šampionata, kada je klubu falila pobeda za opstanak, a Interu za titulu. Ibrahimović je sa dva gola doneo svom timu Skudeto, a Parmi i njenim navijačima suze i veliki emotivni šok koji su doživeli. Tada je član Intera bio legenda i bandiera Parme Ernan Krespo, koji je plakao zbog ispadanja „krstaša“ umesto da se raduje osvojenom trofeju.

I pored svega, ostaće zlatnim slovima upisano da je Parma klub koji je najviše puta u istoriji italijanskog fudbala zaredom nastupao u Evropi, čak 14, kao i da je posle Milana, Intera i Juventusa, to tim koji ima najviše osvojenih evropskih trofeja.

Tavekijo, obrati pažnju na ovaj podatak.

parma

Nije mnogo trebalo da se ekipa konsoliduje i vrati tamo gde pripada. Odmah sledeće sezone "Krstaši" osvajaju drugo mesto u Seriji B i vraćaju se "na mesto zločina".

Ekipa je od povratka u elitni rang italijanskog fudbala bila tik iza najjačih ekipa. Klub je bio u sigurnoj luci, gospodin Girardi i sportski direktor Leonardi su tvrdili kako je Parma godišnje u plusu po 20 miliona evra, par puta se desilo i da je samo pozitivna nula u pitanju, da bi zimus stvari izašle na čistac.

Tomazo Girardi je prodao klub Rezartu Tačiju za jedan evro. Albanac, naravno, nije ni pomišljao da uloži pare, pa je klub prepustio Đampjetru Manentiju, takođe za jedan evro. Ovaj "gospodin" je odmah uleteo u klub sa nekim garancijama kako će zaostale plate zaposlenih u klubu i ostalih igrača biti isplaćene, ali sve to je ostalo samo u teoriji.

U praksi, i Tači i Manenti imaju po 1000, odnosno 7500 evra na računima. Ovaj prvi je u Albaniji poznat kao kriminalac svetske klase, dok je ovaj drugi već dvaput probao po istom principu da "kupi" Brešu i Pro Verćeli, ali nije uspeo, gle čuda.

Pošto je ovom drugom "gospodinu" sedište firme u Novog Gorici, u Sloveniji, a znajući da je Girardi imao saradnju sa NK Nova Gorica, po mom mišljenju, velike su šanse da je sve to bila kupovina vremena "simapatičnog" bucka iz Breše, ali, nadam se da će istražni organi Italije odraditi svoj deo posla i da će Girardi na kraju završiti iza rešetaka.

Ko ga je poslao u klub i pustio da radi šta hoće, verovatno nikada nećemo saznati. Sve previše podseća na dešavanja u prvenstvima širom Balkana, gde se ispumpavaju pare i klub dovodi na ivicu egzistencije.

Šta sad?

Parmin juniorski tim nema toplu vodu i struju, legenda kluba i njihov trener Ernan Krespo ubeđuje roditelje da će sve biti u redu. Roberto Donadoni je otkazao treninge. Savez je registrovao meč sa Udinezeom 3:0 u korist "zebri" iz Udina. Igrači su se podelili u "klanove". Neki su pobegli glavom bez obzira, neki će to uraditi, neki će ostati verni klubu pa makar zaigrali i u Seriji D.

Da li će italijanski Savez dati Parmi pet miliona evra kao pozajmicu da se sezona završi koliko toliko regularno ostaje da vidimo.

Jer, pobogu, čim je došlo do toga kako je njihov obraz ugrožen, odmah su se pojavili da pruže "pomoć". Svih ovih meseci ih nije bilo nigde.

Ako prelistavate italijansku dnevnu štampu videćete da se apsolutno nigde ne pominje Parma. Bar nije do današnjih dana kada je dosta ljudi dovelo u pitanje regularnost Serije A. Bitnije je to što se Inzagiju drma stolica nego što se gasi 4. po redu italijanski klub sa najviše evropskih trofeja. Prosto zapanjujuće.

Ni da istraže kako to klub ima 200 igrača pod ugovorom. Ni da istraže kako ga kupuju neki sumnjivi tipovi koji na računu nemaju za "Dinkićev Punto".

Svestan sam da Parma verovatno nikada neće osvoji Skudeto, jer je za klub iz provincije to nemoguća misija. Ni kada je bio mnogo jači nije bilo dozvoljeno od strane mračnih sila "kalća", pa neće moći ni sada, ali nije bitno...

Nada poslednja umire, a i da se to ne desi, ljubav prema ovoj ekipi nikada neće proći. Naprotiv, sve je veća, ne samo zbog trofeja i radosti koje su mi pričinili, nego zbog toga što su to sve zaista veliki ljudi, ljudske veličine. Može se reći i idoli.

Počevši od Tirama, koji ima dva završena fakulteta, piše knjige, bori se protiv rasizma, preko Ernana Krespa, Asprilje, koji je juče rekao da ne bi njega nikada bilo da nije bilo Parme, Kanavara, Benarriva, još uvek aktivnog Buffona, koji svojim ponašanjem i dalje podseća gde je i kako ispekao zanat, kako fudbalski, tako i ovaj životni.

parma

Ovaj klub ima dušu i nju mu niko i nikada neće oduzeti. Prkosan je, voli da se inati i u sve ulazi pošteno, lude glave i srcem. Ne prezajući od onih koji su pokorili sve što se u Italiji pokoriti može. Neverovatno je koliko sličnosti ima sa mentalitetom ljudi sa Balkana.

Zato se nadam da će Parma biti izbačena u Seriju D ako se ne pojave pravi ljudi, pravi vlasnici, koji hoće da ulože novac i da im to eventualno bude višestruko vraćeno. Sve ostalo je mučenje.

Bar će iz kluba otići razni sumnjivi tipovi, mešetari, ostaće Krespo, Minoti, Skala, Apoloni, Benarivo, Lukareli i ostali ljudi koji ovaj klub vole zbog toga što je, a ne iz nekog hira ili ličnog interesa.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari