Gospodin Ćezare Prandeli

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Ono što život može da priredi na svojoj koži najbolje je osetio Ćezare Prandeli.

Rođen je u gradu Orzinovi, u okrugu Breša, Lombardija, 19. avgusta 1957. godine. Još kao mlad pokazivao je afinitete prema umetnosti. Želeo je da upiše umetničku školu, ali ga je majka od toga odgovorila. Kasnije je hteo biti arhitekta, ali je odustao.

Može se reći da je to sudbina. Postao je fudbaler sredine terena, a ostalo je istorija...

Nakon četiri godine u Kremonezeu, te godinu dana koje je proveo u Atalanti, sa 22 godine prelazi u Juventus. Za "Staru damu" nastupao je šest sezona. Sasvim solidnu igračku karijeru završio je u Atalanti (1985-1990) iz koje je i otišao u tim iz Torina.

Svoju trenersku karijeru počeo je u omladisnkoj školi Atalante 1990. godine. Tu se zadržao sedam godina. Takođe je jedne sezone vodio i prvi tim ekipe iz Bergama. Nakon epizode u Lećeu, stiže u Veronu gde zapravo i počinje njegov neverovatan uspon u trenerskom poslu. Uspeo je da ekipu iz grada Romea i Julije uvede u Seriju A u sezoni 1998/1999, i da sledeće sezone završi na odličnom devetom mestu, što je tada bio zaista ogroman uspeh.

Oni koji su pratili Seriju A 90-ih godina prošlog veka znaju o čemu pričam.

Sledeće sezone napustio je Veronu i preselio se u Veneciju. I sa ovom vrlo simpatičnom ekipom uspeo je da izbori promociju u Seriju A, ali je nakon samo nekoliko kola u prvoj ligi dao otkaz i na kratko napustio fudbal. Pričao je kako mu je dosta svega jer neke stvari i previše emotivno doživljava, pa je igrajući golf pokušavao da pronađe svoj mir.

Nakon kraće pauze mister Prandeli se vraća na velika vrata. Postaje trener Parme u sezoni 2002/2003. To je bila sezona u kojoj su "Mlekadžije" imale najmlađi tim u ligi. Sa pravom su ekipi tepali "Prandelijeve bebe". Tehnički direktor Parme tada je bio veliki Arigo Saki, iskusni lisac koji je sa Milanom osvojio sve što se moglo osvojiti. On je imao zadatak da napravi tim za budućnost. Ekipu koja će po sigurnim procenama u roku od tri godine osvojiti tako dugo očekivani Skudeto.

Pre početka sezone mnogo se spekulisalo gde će otići Fabio Kanavaro, poslednja mega zvezda Parme. Njegova plata od 4.5 miliona evra na godišnjem nivou nije se uklapala u sistem podmlađivanja ekipe. Koliko god on želeo da ostane, koliko god su navijači to hteli, neminovnost je bila da se imperija Kalista Tancija, predsednika Parme i vlasnika italijanskog giganta "Parmalat" polako raspadala. Gledajući sa finansijske strane, Tanci je očekivao oko 40 miliona evra od ovog transfera. Međutim, videvši da je Parma u finansijskoj krizi, Juventus, Milan i Inter su napravili "trojni pakt". Rešili su da ne dižu cenu italijanskom reprezentativcu trkajući se za njegov potpis, pa je Fabio potpisao ugovor sa Interom za "samo" 23.5 miliona evra, dok je u suprotnom smeru došao jedan igrač koji će ipak ostati u zajedničkom vlasništvu dva kluba.

Taj igrač se zvao Adriano Leite Ribeiro. Na prvi momenat nisam mogao da poverujem da će on predvoditi napad ekipe od sledeće sezone zajedno sa Markom Di Vajom. Kakav tandem pomislih! Ono malo što je uspeo da pokaže u Interu kad je dobijao priliku, pa neverovatno dobre partije u Fiorentini u koju je otišao na pozajmicu, govorile su da će od njega postati veliki igrač. Samo mu je trebalo dati prostora i vremena da to i dokaže. A gde je to mogao više da dobije nego u Parmi? Da tada nije došao na Enio Tardini pitanje je da li bi bar ovakvu karijeru imao, bez obzira na ono što se događalo kasnije. Verovatno bi ga "pojeo mrak". Pred sam kraj prelaznog roka Juventus se dvoumio. Da li da uzme Di Vaja iz Parme ili Mutua iz Verone? Uzeo je vec dokazanog Italijana, što je bilo i logično, a Adrian Mutu je pristigao u ekipu trenera Prandelija. Kakva greška Juventusa. Nije Di Vajo bio toliko loš koliko je Rumun prosto delio lekcije u Seriji A. Celu jednu sezonu nije vratio loptu unazad, što je neverovatan podatak. Pravi pokazatelj kakva je to igračina bila. Adriano - Mutu, tandem koji je trebao da pokori Evropu i svet. Nažalost, svi znamo šta se posle toga događalo...

Uz Mutua iz Verone došao je još jedan miljenik Prandelija, Alberto Đilardino. Starosedeocima Freju, Markijoniju, Ferariju su se priključili i Bonera, Barone i Brešano. Vratio se iz Verone i mladi Paolo Kanavaro. Došao je golobradi Mateo Brigi u sklopu transfera pomenutog Di Vaja u Juventus, kao i Masimo Donati iz Milana, tada vrhunski potencijal u veznom redu.

"Ko reskira profitira", govorio je Del Boj u čuvenoj seriji "Mućke". Tako nekako se karijera Prandelija odvijala. Obožavam kad trener ima "onu stvar" i ne plaši se nikoga. Ne prilagođava se tuđim sistemima igre i ne preza od toga ko mu je protivnik. Igra isto bez obzira da li je protivnik Perudja ili Milan.

Da će Ćezare Prandeli biti vrhunski stručnjak video sam u četvrtom kolu. Gostovanje "Prandelijevih beba" bilo je u Torinu. Šta možete da očekujete kada odete u goste svemoćnom Juventusu sa totalno renoviranom ekipom, bez onih mega zvezda koje su 10-ak godina plašile protivnike bilo na svom ili na gostujućem terenu? Verovatno ne puno toga, osim ako ne poznajete i ne verujete u te golobrade momke...

Ko je od njih očekivao da će u Torinu voditi 0:2 protiv giganta Juventusa sve do 87. minuta? Adriano i Nakata su utišali Dele Alpi, ali je tada Tudor smanjio prednost. Na kraju je Del Pjero postavio konačnih 2:2. Treba istaći da je sudija produžio utakmicu za skoro jedan i po minut duže nego što je 4. sudija i objavio, te da je Aleks Del Pjero pogurao malo loptu rukom kod izjednačujućeg pogotka. Koliko je Arigo Saki bio besan na sudije imate na You Tube-u. Nikada ga nisam video takvog jer je stara italijanska gospodska škola. No, to nije ni bitno toliko. Ekipa je bila isuviše mlada da bi joj se šta moglo zameriti. Često se te sezone događalo da ispušta već dobijene utakmice.

Jedno vreme ekipa kojoj su predviđali grčevitu borbu za opstanak bila je i na četvrtom mestu, ali je na kraju izborila sasvim zasluženo petu poziciju koja je vodila tada u Uefa kup. Adriano i Mutu su ukupno postigli 33 gola u Seriji A. Da li je potrebno napomenuti da su dovodili do ludila odbrane najvećih timova u ligi? Oni stariji ljubitelji fudbala se vrlo dobro toga sećaju. Skoro je Prandeli rekao da je Adriano jedan od najboljih igrača koje je ikada trenirao.

Sledeća sezona bila je za nijansu uspešnija. Adriano se na polusezoni vratio u Inter za oko 24 miliona evra, a baš on je uskratio Parmu za 4. mesto koje vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona. Stari lisac Morati u januaru je kupio ono najbolje što valja u ekipama koje se sa njegovim Interom bore za četvrtu poziciju. Uzeo je Adriana iz Parme i Dejana Stankovića iz Lacija i na taj način zadao konačan udarac. Međutim, da bi to postalo onako kako je on to zamislio u pretposlednjem kolu, na Đuzepe Meaci, Inter je morao da pobedi Parmu ako želi da bude četvrti. "Mlekadžijama" je bio dovoljan i bod. Utakmica se završila rezultatom 1:0. Strelac je bio iz slobodnog udarca, pogađate? Adriano. Nije se radovao i na taj način me je kupio za sva vremena. Nikada neću zaboraviti neverovatnu intervenciju Frančeska Tolda kada je skinuo čist gol Benitu Karboneu.

Ćezare Prandeli je postao "tražena roba"! Potpisao je ugovor sa Romom 2004. godine i trebalo je da bude naslednik još jednog velikog trenerskog maga, Fabija Kapela. Navijači "Vučice" priredili su mu nezaboravan doček. Međutim, usled bolesti svoje supruge Manuele povukao se iz trenerskog posla.

"Moja supruga je bolesna. Ima rak dojke i želi da se leči u rodnoj Breši. Rim je od Breše udaljen preko 500 kilometara. Složićete se da to nije mala razdaljina. S toga sam odlučio da se povučem iz fudbala i posvetim se mojoj ženi i deci, ćerki Karolini i sinu Nikolu."

Manuela je bila ljubav Prandelija još iz tinejdžerskih dana.

"Sećam se, bila je nedelja. Nakon domaće utakmice sa Kremonezeom, došao sam u kafić i tamo je video sa prijateljicom. Sutradan sam otišao do njene škole i više je nisam ispuštao iz vida. Tada sam imao 18, a ona 15 godina."

Manuela i Ćezare su uspeli zajedničkim snagama da se izbore sa njenom opakom bolešću, te se Prandeli vratio trenerskom pozivu 2005. godine prihvativši poziv Fiorentine.

Nekako mu se u Firenci vratilo sve ono zbog čega se mučio u životu. Trener "ljubičastih" bio je od 2005-2010.

U prvoj sezoni na klupi Fiorentine, Prandeli je zadao domaći zadatak. Uspeo je, nakon ispadanja i neigranja u Seriji A, da obezbedi svom timu četvrtu poziciju na tabeli i kvalifikacije za Ligu šampiona. Okosnicu ekipe činili su: miljenik iz Parme – Sebastian Frej, Ujfaluši, Kroldrup, Daineli, Gamberini, Donadel, Fiore, Montolivo, Jorgensen, Pacini, Bojinov, Toni... Međutim, izbio je „Kalčopoli“ pa je Fiorentini onemogućeno da se takmiči u tim kvalifikacijama.

U novu sezonu „ljubičasti“ ulaze sa 19 bodova zaostatka, kasnije je ta kazna smanjena na „samo“ 15. Ipak, Prandeliju ni to nije mnogo zasmetalo jer je ekipa završila na deobi petog mesta zajedno sa Palermom, sa samo tri boda manje od ekipe Milana. Ekipu su u međuvremenu pojačali Blazi, Kuzmanović, Liverani, Adrian Mutu...

Negde u proleće 2007. godine porodica Prandeli je zadobila težak udarac. Naime, rak dojke od koga se njegova supruga oporavila je metastazirao:

„Nakon hemoterapija u Parizu sve je izgledalo super, ali saznali smo da se rak vratio i od tada nam se život sveo na to da joj osiguramo da što manje pati. Nije mi lako, ali imam decu i ona mi daju snagu. Imamo boljih I lošijih dana. Ali, ono što me drži i što ću zauvek pamtiti jeste poslednji osmeh koji mi je uputila nekoliko sati pre nego što je umrla“. Bez obzira na sve Ćezare je nastavio da vodi svoju ekipu i na taj način je uspeo da prebrodi ono što ga je snašlo – gubitak od koga je teško oporaviti se. On se izdigao i nastavio da živi uprkos velikom bolu koji ga je pogodio.

U sezoni 2007/2008 mister Prandeli stiže do polufinala Uefa kupa. U obe utakmice protiv Glazgov Rendžersa bilo je bez golova, pa se pristupilo izvođenju jedanesteraca. Škoti su imali više sreće i prošli su u finale. Ostaće upamćena sjajna igra tima u prvoj utakmici kada je ekipa sa stadiona „Artemio Franki“ imala čak 27 šuteva na gol. Lopta jednostavno nije htela da pređe gol crtu.

U Seriji A, Fiorentina je sasvim zasluženo završila sezonu na četvrtom mestu i izborila kvalifikacije za Ligu šampiona ispred velikog Milana. Treba istaći da su te sezone, pored starosedelaca, ekipu činili Osvaldo, sadašnji napadač Rome kao i legendarni Bobo Vieri.

Krenule su i kvalifikacije za Ligu šampiona u sezoni 2008/2009. Prvo je pala Slavija iz Praga ukupnim rezultatom 2:0. Pojačani Albertom Đilardinom, na lični zahtev njegovog može se slobodno reći fudbalskog učitelja iz Verone i Parme, Prandelija, te skupo plaćenim Vargasom iz Katanije, mladim Stevanom Jovetićem iz Partizana, Fiorentina je pokazala da ima visoke ciljeve u prestižnom evropskom takmičenju. 

Međutim, u grupi sa Bajernom iz Minhena, Lionom i Steauom iz Bukurešta, Fiorentina je zauzela treće mesto i otišla je u dalji tok takmičenja u Uefa kupu gde je ispala od Ajaksa ukupnim rezultatom 2:1. U ligi opet beleži odlično četvrto mesto i pokušava da napravi korak dalje u Ligi šampiona.

Sezona 2009/2010. Kvalifikacije su „ljubičasti“ prebrodili uz dosta sreće. Naime, protiv Sportinga iz Lisabona u dve utakmice skor je bio 3:3, ali je zbog prvog rezultata u Portugaliji, 2:2, Fiorentina prošla dalje. Ekipu pojačavaju Adem Ljajić i već dobro poznato lice, Marko Markijoni sa kojim je Prandeli takođe sarađivao u Parmi. Vodio se logikom: „ako sam sa svima njima imao odlične rezultate u Parmi, zašto ne bih imao bar jednako uspešne i u Fiorentini“. U konkurenciji Liona, Liverpula i Debrecina našli su se na prvom mestu u grupnom takmičenju, sa čak pet pobeda i samo jednim porazom od Liona! U osmini finala Prandeli je naišao na veliki Bajern iz Minhena.

U Minhenu je bilo 2:1 za Bajern, da bi u revansu Bavarci golom iz čistog ofsajda uspeli da prođu dalje. Rezultat je bio 3:2, tako da je Bajern zahvaljujući golovima na strani prošao dalje. Konstantno igranje u terminu „sreda-subota“ odrazilo se na ekipu pa je Fiorentina završila na ne bas zadovoljavajućem 11. mestu.

prandeli

30. maja 2010. godine, Fudbalski savez Italije objavio je da će Prandeli naslediti Lipija nakon Svetskog prvenstva u Južnoj Africi 2010. godine.

Ćezare Prandeli je odmah počeo sa svojim prepoznatiljivim stilom. Krenuo je u postepenu smenu generacije. Stasali su neki novi reprezentativci koji su ispunjavali njegovu viziju do perfektnosti. Na golu je i dalje ostao neprikosnoveni Điđi Bufon, a vođa ekipe bio je Andrea Pirlo. Baš kao i ranijih godina, ali sada je na njegovim plećima bila mnogo veća odgovornost jer su sa njim u ekipi, uglavnom neki novi klinci, a ne više prekaljeni italijanski asovi.

U kvalifikacionoj grupi sa Estonijom, Slovenijom i Srbijom, Italija je zauzela prvo mesto bez većih problema sa osam pobeda i dva nerešena meča.

Na Evropskom prvenstvu u Poljskoj i Ukraiji Italija je zauzela drugu poziciju u grupi iza Španije, a ispred Hrvatske i Republike Irske. Ono što je razlikovalo ovu ekipu od prethodnih je napadačka igra. Dominacija na terenu, veliki posed lopte. Dobre ideje veznog reda, kreativnost. Svi su navikli na onaj “katanaćo” - italijanski fudbal. Niko ko dovoljno ne poznaje Prandelija nije očekivao tako lepršavu igru njegovih izabranika. U četvrtfinalu Italija je izbacila Englesku nakon boljeg izvođenja penala, da bi u polufinalu odmerila snage sa Nemačkom.

E, tu je gospodin Prandeli svima dokazao i pokazao da je čovek za velika dela. Pobedu od 2:1 doneo je Mario Baloteli sa svoja dva pogotka.

U finalu, pomalo već istrošena ekipa nije se baš najbolje pokazala. Mora se priznati da im ni Španija to nije ni dozvolila. Možda da je odnos snaga na terenu bio jednak do kraja utakmice i videli bi, ako ništa drugo, malo ravnopravniju i uzbudljiviju borbu, ali mora se priznati da su Španci sasvim zasluženo postali prvaci Evrope.

Danas Prandeli računa na Bufona i Pirla kao na ljude koji će biti oslonac mnogim budućim velikim igračima koji sada čine italijanski državni tim. Zato ovog čoveka mnogo cenim. Ima hrabrosti da pusti decu da igraju fudbal, a pre svega da izrastaju u velike igrače jer veliki igrači i postaju veliki isključivo u jakim i teškim utakmicama. Utakmica u kojima se vidi ko je ko. Ko je rođen da bude igrač, ko ima petlju da protiv najboljih pokaže da je još bolji.

Neki od njegovih, uslovno rečeno mladih igrača, su odavno postali standardni u svojim ekipama. Igrači bez koji se ne može – Baloteli, El Šaravi, De Šiljo, Verati, Santon, Florenzi... Mladi italijanski igrači će tek da stasaju. Ne sumnjam da će ih Prandeli gurnuti u vatru prvom prilikom. Luka Marone, Andrea Bertolaći, Matija Destro, Lorenco Insinje, Nikola Sansone, Rikardo Saponara i mnogi drugi. Oni su blago italijanskog fudbala.

Ako nešto Serija A ima to su talentovani mladi fudbaleri. Rezultati neće izostati kako njemu, tako i svim njegovim pulenima, pa i, može se slobodno reći, ekipama iz „Kalča“...

Da li će ih i dalje predvoditi i selektirati Ćezare Prandeli ostaje da vidimo nakon Svetskog prvenstva u Brazilu 2014. godine. Priča se da bi tada po isteku ugovora Masimilijana Alegrija sa Milanom, na njegovo mesto mogao doći upravo mister Prandeli. U svakom slučaju, bio trener Milana u budućnosti, selektor Italije ili bilo kog drugog klupskog tima, ubedjen sam u to da će njegova karijera biti sve bolja i bolja.

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari