Lepša strana Kupa

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Dok se ovih dana svi mediji utrkuju i takmiče u tome ko će održati opelo i ko će dublje sahraniti našu košarku, kao neko ko je u Jezeru odgledao sve utakmice Kupa, ne mogu da dozvolim da se nešto sahrani živo. I to baš vitalno, punokrvno.

Lepša strana Kupa
Živa je naša košarka itekako, samo ju je teško videti kroz dim i baklje, dobar glas o njoj se slabo čuje dok nam u ušima  odzvanjaju topovski udari.
           
            Sramna i tužna dešavanja iz finala bacila su senku na par dana odlične košarke, pozitivne atmosfere i dobre zabave u Kragujevcu. Show su ukrali oni koji ne zaslužuju ni da budu pomenuti u tekstu koji ističe svetlu stranu borbe za Žuckovu levicu. Igrači i pravi ljubitelji košarke su nepravedno ostali u senci.

           Najbolja i najzdravija atmosfera u Hali Jezero vladala je tokom prva dva dana Kupa. Istina, tribine nisu bile popunjene, ali su halom umesto uvreda i petardi odzvanjali aplauzi koji pozdravljaju dobre poteze bilo koje od dve ekipe koje su se nalazile na terenu.

         Najpozitivniji i najprijatniji utisak na mene ostavila je  ekipa Mega Vizure. Jako mlad tim prepun elana, poleta i pozitivne drskosti sa par vrlo talentovanih igrača. Tu pre svega mislim na Vasilija Micića i Nemanju Dangubića. Prvopomenuti je možda i najveći biser srpske košarke i jedan od najtalentovanijih plejmejkera u Evropi. Ovaj devetnaestogodišnji momak je prošao sve mladje nacionalne selekcije, bio u planu Dude Ivkovića za širi spisak A selekcije ali ga je krajem 2011. godine teška povreda kolena udaljila sa terena. Pauzirao je 9 i po meseci, a igra koju je prikazao na minulom Kupu Radivoja Koraća je vanserijska. Munjeviti ulazi, asistencije, sjajan skok-šut pa čak i odlično snalaženje na niskom postu, ovom igraču je zaista teško naći manu. Godinu dana stariji Dangubić igra na poziciji beka i ističe se ogromnom borbenošću, atleticizmom i fenomenalnom igrom u odbrani.

        Kompletna ekipa Mega Vizure je bila pravo osveženje sa sve harizmom trenera Dejana Milojevića i čvrstinom i iskustvom koje je doneo Novica Veličković, koji trenutno jeste van forme i ne liči na onog Novicu na kog smo navikli, ali je samo pitanje vremena kada će se on vratiti i ponovo opravdati nadimak Ubica. U polufinalu su sve do poslednje četvrtine ravnopravno parirali Partizanu, a čini se da ih je samo manjak iskustva koštao neizvesne završnice, nikako kvalitet.

        Ekipa Vršca je solidno odigrala četvrtfinale, sjajnu partiju je pružio Nemanja Radović. Ostali srpskoligaši su imali težak zadatak protiv trojke iz ABA lige, i nije se od njih ni moglo očekivati ništa više od časnih poraza.

     Radnički je u laganom ritmu odradio posao protiv Metalca, protiv Zvezde su valjda izgoreli u želji da se pred svojom publikom domognu trofeja. Razlika na kraju meča svakako ne oslikava realan odnos snaga dva tima.

    U finalu smo do prekida mogli da gledamo odličnu košarku,  mladi tim Partizana se dobro suprostavio Zvezdi koja je ipak bila bolje psihološki pripremljena za nastavak i potvrdila da je najbolji tim u zemlji.

     Među samim igračima više nego korektni i dobri odnosi. Zagrevanje večitih na jednom košu na inicijativu Raška Katića nakon prekida, topli pozdrav i zagrljaj Rakočevića i Mute Nikolića ispred tunela, igra Marka Vortingtona i Aleksandra Ćapina sa njihovom decom u pauzama na terenu, samo su neke od lepih scena kojih će se malo ko sećati zbog onih odvratnih iz finala.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari