Šveđanin koji se nikada nije smejao…

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Bio je paklen igrač. Po mnogim kriterijima jedan od najboljih ikada i jedinstven u istoriji tenisa.

Šveđanin koji se nikada nije smejao…
Profesionalna karijera mu je trajala od 1983. do 1996. godine, a čak deset od tih 13 godina bio je top 10 igrač, jednu manje top 5.

Pažnju javnosti počeo je da privlači kao junior, posle osvajanja juniorskog Australian opena. Usledile su titule u Parizu, a zatim i u Londonu. Došao je u Njujork da kompletira juniorski Grand slam, i to mu je pošlo za rukom. Niko nikada, osim njega nije u tome uspeo (2003. Gael Monfils je bio blizu, ali se isprečio Viktor Troicki u trećem kolu baš US Opena). Edbergovu savršenu godinu ipak, pamtićemo po nečemu drugom, a kažu da je upravo to bio razlog što se tokom karijere gotovo nikad nije smejao. Naime u finalnom meču protiv australijanca Simona Youla, ubojiti servis mladog Edberga bio je koban za linijskog sudiju Dicka Wertheima. Edberg je servisom pogodio nesrećnog šezdesetogodišnjaka u međunožje, ovaj se onesvestio i stropoštao na beton, udarivši glavu. Posle nekoliko dana u bolnici, preminuo je od posledica tog udarca.

Simon Youl nikada nije dostigao teniske visine. Iako finalista tri juniorska Grand Slam turnira, u seniorskoj konkurenciji sitgao je tek do 80. mesta u singlu, i to pred sam kraj karijere. Stefan je bio bolje sreće, ako sreća uopšte ima nešto sa time. Bio je prvi pravi servis-volej igrač. Možda i najbolji ikad. Kažu da je upravo to bio razlog da ga Federer 2014. pozove da se priključi stučnom štabu na mestu glavnog trenera. Imao je sve. Snažne i precizne servise kada je to potrebno, ali i one sporije sa mnogo rotacija. Imao je paklene voleje, ali i impresivnu igru sa osnovne linije. Jednoručni bekhend, bio je verovatno najbolji koji je ta generacija videla.

Jedina titula koju nije dosanjao bio je Roland Garros.

edberg

Jedino finale do kog je stigao, bilo je 1989. kada je u pet setova poražen od kosookog klinca o kome sam već pisao OVDE.

Sve ostalo je postigao u singlu – zlato na Olimpijskim igrama 1984. (demonstracioni turnir), po dva Australian opena (koji se tada igrao na travi), Wimbledona i US Opena. Ti US Openi su mu možda i najdraži. Žarko ih je želeo, a godinama su mu izmicali. Delovalo je da će kao i njegov idol i sunarodnik Borg, ostati bez njih. A onda je 1991. u finalu protiv Couriera. Stefan je do te pobede došao glatko 6:2, 6:4, 6:0, a na kraju je rekao da mu je to bio najbolji meč u karijeri.
 
Osvojio je završni Masters, čak četiri Davis Cup-a sa Švedskom. Proveo je 72 nedelje na čelu ATP liste.  Nedovoljno da pokaže koliko je bio veliki, ali u eri McEnroea, Lendla, Wilandera, Beckera, Couriera, Agassija i Samprasa (i desetine drugih) koji su se borili za to mesto, nije bilo lako. Dobitnik je pet puta ATP sportsmenship award, a kada se povukao, nagrada je dobila naziv po njemu.

edberg

I u dublu je imao odlične rezultate, nekoliko Grand slam titula, i još nekoliko finala. Bio je tokom karijere često na prvom mestu na ATP liste dublova. Zapravo, jedini je igrač u open eri koji je bio najbolji igrač godine po izboru ATP i deo najboljeg dubla godine. Jedini igrač osim njega koji je bio broj 1. i u singlu i u dublu je John McEnroe, ali on nikada nije bio deo najboljeg dubla.

Često govori kako mu mnogo fali to što nema više servis-volej igrača… Kako sada svi igraju manje više isto, i minimalno modifikuju svoju igru u odnosu na protivnike. Nije jedini kome nedostaje… ali za koji dan počinje Wimbledon, i možda nas neko, makar na momenat podseti kako je to bilo nekad. Možda baš Rodžer.

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari