Dečak sa zarđalim tiganjem koji je postao najveći zabavljač sa reketom i lopticom

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Mansur Bahrami je rođen 1956. godine u Iranu. Da se rodio negde drugo, danas bi ga pamtili kao višestrukog Grand slam šampiona, možda i broja jedan, ali…

Dečak sa zarđalim tiganjem koji je postao najveći zabavljač sa reketom i lopticom
Smatraju ga najnaderenijim teniserom koji je ikada držao reket u rukama.

Sa pravom. Nikada niko pre, ni posle, nije umeo da izvede stvari koje je radio sa lakoćom.

Zato ga danas, u 59. godini ona prava teniska publika širom celog svega, ljudi koji su ovu predivnu igru voleli i pre nego što je to bilo cool, obožava.

Mansur je odrastao u siromaštvu u manjem gradu u blizini Teherana. Saznao je šta je tenis i zaljubio se u tu čarobnu igru. Radio je kao dete na teniskom terenu kao pomoć, samo da bi gledao kako ljudi igraju. Nije imao nikakve uslove, ali je koristio sve što bi mu palo u ruke a ličilo je na reket da udara staru lopticu koju je nekad neko negde ostavio.

Udarao je besomučno u zid, i vremenom je postao prilično dobar u tome.

Iranska teniska federacija ga je primetila sa 13 godina i tada je dobio prvi reket. Počeo je da igra na malim turnirima, i postajao je sve bolji. Sa 19. godina dobio je priliku da zaigra za Dejvis kup tim Irana, a svoj prvi meč igrao je protiv Roberta Tejlora, top 10 igrača iz Velike Britanije. Izgubio je, i to prilično glatko – 6:0, 6:0, 6:2. Taj nivo igre do tada nije video, i protivnik je prosto bio bolji. Ipak, kako je brzo učio, u narednih 11 mečeva za nacionalni tim, zabeležio je 9 pobeda. A onda, došla je 1979. godina i Iranska revolucija.

Tenis je zabanjen kao dekadentna zapadnjačka zabava, i naredne tri godine Mansur nije ni jednom udario lopticu. Mogao je da se odrekne državljanstva i prebegne, ali nije to želeo. Igrao je bekgemon po čitav dan, a onda su vlasti odlučile da organizuju prvi teniski turnir u Homeinijevom Iranu. Mansur se prijavio i osvojio. Nagrada je bila avionska karta za Atinu. Poklonio ju je tadašnjoj devojci, a ona mu je sutradan vratila kartu i rekla – uz doplatu od 200 dolara možeš stići u Nicu i konačno svetu pokazati šta umeš! Imao je punih 27 godina.

Kada je stigao u Francusku, shvatio je da je život mnogo skuplji nego u Iranu, i da od igranja na malim turnirima, osim ako ih sve bude osvajao, neće moći da preživi. Ono malo novca što je imao odlučio je da stavi na kocku, i nije mu se posrećilo. Mnoge noći je proveo šetajući gradovima, a dane pokušavajući da igra na malim turnirima. Ubrzo mu je istekla viza i više nije mogao ni slobodno da se kreće. Sklanjao se čim bi video uniformisano lice. Oslanjao se na pomoć prijatelja, i često nije imao ni za hranu. Ipak, imao je šansu da igra tenis. Ono što je najviše na svetu voleo. I publika je volela. Nije mnogo pobeđivao, ali je uvek pravio šou. Mnoge mečeve koje je mogao dobiti nije dobio jer se ludirao, ali upravo to je publika znala da ceni.

bahrami

Tek u ranim tridesetim dobio je priliku da zaigra malo ozbljnije. Počinje da igra po ozbiljnijim turnirima, sa više uspeha u dublu. Sa 33 godine dobija Francusko državljanstvo, a te godine sa parnerom Erikom Vinogradskim dolazi do finala Roland Garrosa u dublu. To je ona magična godina kada je Čeng uzeo muški singl a Santoro i Kaprijati titule kao juniori.

U finalu dublova Pat Mekinro i Džim Grab bili su bolji u 4 seta. U karijeri je odigrao 15 finala turnira i osvojio 5 titula. Dostigao je 192. mesto u singlu i 31. u dublu. Igrao je tokom devedesetih male turnire i Dejvis kup. Poslednji meč u profesionalnoj karijeri odigrao je 2003. godine u Estorilu u 47. godini.

Svoju suprugu Federiku upoznao je jedne Novogodišnje noći kada je zaglavljen u prevozu na Šanzelizeu ugledavši u susednom automobilu prelepu devojku, spustio prozor i upitao je – Nije li običaj da se poljubite sa osobom koja vam je najbliža u ponoć.

Sredinom devedesetih ATP je formirao tzv tur šampiona (veterana). Igrači preko 35. godina, mahom penzionisani dobijali su priliku da u revijalnim mečevima pokažu sve ono zbog čega su postali šampioni.

Naravno da je bio pozvan. Ovakvi turniri organizuju se širom sveta, a svaki od Grand Slam turnira ima i turnir veterana, najčešće u dve konkurencije. Nedavno, kada sam boravio na Roland Garrosu, gledao uživo na terenu Suzan Leglan sam kako Bahrami i Lekont publiku dovode do suza.

Iako su meč izgubili od Harhiusa i Foržea, stotine klinaca, a i nas malo starijih, došlo je da se slika i rukuje sa divnim brkom koji nas godinama zabavlja. Količina energije i humora koju on deli sa publikom i saigračima nešto je što daje posebnu dimenziju ovoj igri. Ako ne znate ko je on, a volite je, pogledajte ovaj video i sve će vam biti jasno…



Ko još servira držeći šest loptica u ruci?

Zapravo, rekord mu je 21 loptica u jednoj ruci. Ne pitajte me kako.

bahrami

Možda nije osvojio sve što je mogao, ali kaže da je srećan čovek.

Četrdeset nedelja godišnje obilazi čitav svet radeći ono što najviše voli i uveseljavajući stotine hiljada ljudi koji ga gledaju. Kolege, neki od najboljih igrača u istoriji, nazivaju ga genijem i legendom. Za siromašnog dečaka sa tiganjem i snom, daleko je dogurao.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari