Ljubinko Drulović - Gospodin Pobednik

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Nakon puno kontroverzi u selektorskom mandatu Mihajlovića – nerezonskog podmlađivanja reprezentacije, teranja inata celokupnoj javnosti i stavljanjem ličnih principa iznad interesa nacionalnog tima, kao privremeni selektor izabran je Ljubinko Drulović.

Ljubinko Drulović - Gospodin Pobednik
Foto: fss.rs
Debitovao je pobedom u prijateljskom susretu protiv Irske, a drugo poluvreme je pokazalo da ovaj sastav srpskih igrača zna igrati dopadljivo i atraktivno, pritom i pobeđivati. Bilo je dosta kandidata za mesto na klupi Srbije, ali rođeni Novovarošanin se činio kao jedino logično rešenje, s obzirom da je prošle godine na EP za igrače do 19 godine u Litvaniji osvojio zlato sa omladinskom selekcijom naše zemlje i doneo prvi pehar za Srbiju.

Svoju igračku karijeru Ljubinko Drulović  započeo je u rodnoj Novoj Varoši, još kao 15-godišnjak. Posle dve godine prešao je u užičku Slobodu, da bi godinu dana kasnije došao u beogradski Rad, odakle se nakon dve sezone u dresu „Građevinara“ otisnuo u Portugal. Kao igrač osvojio je čak 14 trofeja, uglavnom igrajući za portugalske velikane Porto i Benfiku, gde je i danas poštovan i cenjen. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 38 utakmica, postigavši pritom tri gola. U vreme dok je nastupao za Porto činio je ubitačan tandem sa fantastičnim Brazilcem Žardelom. Svojevremeno ga je proslavljeni engleski stručnjak ser Bobi Robson opisao kao „najbolje levo krilo na svetu“. Poznat je bio i kao brz, atraktivan dribler, ali i po karakterističnim spoljnim felšom koji je raritet u današnjem fudbalu. Nikada na naslovnicama iz pogrešnih razloga, porodičan i skroman čovek bez ikakvih mrlja u karijeri. Često je bio zapostavljan u nacionalnom timu, međutim nikada nije pravio problem oko toga i uvek je bio tu za svoju reprezentaciju.

Po završetku igračke karijere, postao je trener sa PRO licencom koju je dobio u Portugalu. Do klupe omladinske reprezentacije Srbije (U19) došao je nakon kratkih trenerskih epizoda u Srbiji, Portugalu, Angoli i Sloveniji. Zatekao je jednu istrošenu i maltene uništenu generaciju igrača rođenih 1994. godine i mlađe od strane prethodnog selektora Milovana Đorića. Na Evropskom prvenstvu za igrače do 17 godina održanog u našoj zemlji bili smo najgore plasirana reprezentacije bez ijedne pobede. Ta ista generacija se dve godine kasnije, pod Drulovićevim vođstvom, popela na krov Evrope u paklenoj konkurenciji Portugala, Francuske, Španije, Holandije.

Drulovic

Osvojivši EP za igrače do 19 godina u Litvaniji prošlog leta, Ljubinko je postao miljenik srpske fudbalske javnosti. U njihovoj igri se mogla videti enormna mentalna snaga. Za njih nije bilo izgubljenog duela, lopte, pa ni meča. Čak ni kada su gubili nisu spuštali glave. Trčali su još više, uklizavali još jače. Borili se jedan za drugog do poslednjeg trenutka svakog meča. Pritom su uživali na terenu, što se i moglo videti. Takav pristup im se itekako isplatio. Delovalo je gotovo nestvarno da neki naš fudbalski kolektiv može igrati sa takvim žarom i velikom dozom sportskog bezobrazluka. Dovoljno je reći da je Aleksandar Mitrović proglašen za najboljeg igrača turnira, dok je golman Rajković bio najbolji golman. U idealnom timu EP-a našao se i kapiten selekcije Marko Pavlovski.

Vođa, tipični predstavnik jugoslovenske fudbalske škole, klasičan fantazista sa vicom u igri kakvog nismo imali još od Dragana Stojkovića Piksija. Pavlovski je nakon prvenstva zaradio transfer u Porto. Sudbina, šta li je... Ceo uspeh ostavlja još veći utisak tim pre što su izostala tri standardna prvotimca (Marković, Ninković, Savićević) zbog obaveza u klubovima. Nikada nismo imali izraženiju ulogu „džokera“ sa klupe nego na ovom prvenstvu – prvo je strelac nakon ulaska u igru bio Meleg u utakmici grupne faze protiv Gruzije, a potom i Gaćinović u polufinalu protiv Portugala. Takav podatak jasno ukazuje na to da ni u jednom trenutku nije postojala sujeta među igračima i da je interes tima uvek bio na prvom mestu. Da nisu samo veliki talenti, već i veliki ljudi pokazali su u polufinalu kada je pre meča polufinala intonirana pogrešna himna „Hej Sloveni“, umesto „Bože pravde“. Momci su se nakon toga okupili na svojoj polovini i otpevali pravu himnu u sopstvenoj režiji. Krasila ih je velika hrabrost i htenje da se dokažu svima koji su imali sumnju u njihov kvalitet. Tu se i video štof Drulovića i njegovo konstantno usmeravanje ovih mladića prema pravim ljudskim i fudbalskim vrednostima. Igrali su tipično portugalski stil igre. Fudbalski in meda res, sa jednostavnim rešenjima, direktnim dodavanjima,  pravovremenim otvaranjima u prostor i uigranim kombinacijama kod prekida. Njegov tim je u svakom trenutku delovao spremno i skocentrisano da odgovori na zahteve modernog fudbala.

Doneo je Srbiji nešto novo, a to je pobednički mentalitet. Udario je temelj svakog narednog uspeha reprezentacije. „Zlatni Litvanci“ su počeli karijere na najbolji mogući način – pobedili su kompleks svih ranijih generacija kojima je za vrh uvek failo jedan, poslednji korak. Lepo je kada, za promenu, imate zdrave i jake temelje na kojima će počivati vaša kuća, jer će upravo ti igrači biti nosioci igre seniorske reprezentacije u budućnosti. Oslobođeni su, pre svega, mentalnih blokada i dobili veliki podstrek i samopouzdanje da napreduju u budućnosti. Iz generacije 94' za A selekciju Srbije već su debitovali Marković, Mitrović i golman Rajković (rođen 1995. godine). Takođe i Andrija Živković, biser Partizana rođen 1996. godine. Ako tom društvu pridodate i Nastasića, Subotića, Matića, Ljajića, Jojića, Tadića, Đuričića videćete da su svi ti igrači mlađi od 25 godina, a pritom standardni u svojim klubovima i sa puno iskustva igranja na vrhunskom nivou. To je sigurno najveći razlog zašto Srbija ne sme propustiti EP u Francuskoj 2016. godine. Drulović bi bio poslednji deo tog mozaika. Zna voditi mlade igrače na velika takmičenja, uvek stavlja kolektiv ispred svakog pojedinca i čini sve da svakom članu ekipe nađe odgovarajuću ulogu u timu.

Kao privremeni selektor debitovao je 5. marta u prijateljskom meču protiv Republike Irske u Dablinu pobedom od 2:1 (0:1) nakon preokreta.

U reprezentaciju je vratio Ljajića i Matića koje je prethodni selektor otpisao iz raznih (ne)opravdanih razloga. Tako je Drulović pokazao da mu je uspeh reprezentacije iznad ličnih stavova i interesa i da su svim igračima otvorena vrata reprezentacije. U prvom poluvremenu delovali smo smušeno i letargično i iako smo imali veći posed lopte, Irska je povela sa 1:0. Drugo poluvreme je počelo znatno bolje, prvo izjednačenje, a zatim i potpuni preokret u našu korist za konačnih 2:1 i pobedu Srbije. Sve mi je to delovalo nekako rutinski i ništa spektakularno, dok nije došao 65. minut. Kao po komandi, tada je počela rapsodija „Orlova“. Otkad pratim reprezentaciju nisam video bolju kombinatoriku paseva i kretanje igrača sa loptom i bez nje. Irci su samo nemoćno posmatrali kako se naši momci igraju fudbala. Trajalo je to nekih desetak minuta, dok se ponovo nije ušlo u rutinu čuvanja rezultata. Gledajući tih desetak minuta, bio sam srećan i ponosan jer sam prepoznao onu igru naših „Zlatnih Litvanaca“. Svakako da je igra u drugom poluvremenu putokaz za bolje dane reprezentacije Srbije.

Drulović nikada nije bio žrtva klubaštva, iako je u kasnijoj fazi karijere igrao za Partizan, on uživa podršku i zvezdaške javnosti. Došao je na klupu Srbije sa poštenim pristupom da zadobije poverenje izabranih igrača pravovremeno donoseći pametne odluke. Jednostavno, direktno i bez okolišanja. Prirodan tok stvari je dozvoliti mu da izraste zajedno sa svojim igračima u nešto veliko, jer ova generacija sigurno ima potencijala da se ne zadovoljava samo pukim učešćem na evropskim i svetskim fudbalskim smotrama.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari