Šta nam je to nedostajalo u Londonu?

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

U danima kada se svode računi na Olimpijskim igrama, učinak naših sportista se, čast izuzecima, uglavnom loše ocenjuje u javnosti. Ne toliko zbog samih rezultata, već zato što kod mnogih nije prepoznata ona sportska drskost na koju smo navikli i želja da se izvuku i ''poslednji atomi snage'' kako bi bili uspešniji od rivala.

Šta nam je to nedostajalo u Londonu?
Nekako, čini mi se da je svima njima pred odlazak u London trebalo pustiti snimak onog legendarnog poena koji je Vanja Grbić osvojio 2000. godine u finalu OI u Sidneju protiv Rusa, a koji je bio i ostaće najbolji primer kako se bori za svoju zemlju i kako se razvija pobednički duh u ekipi.


Njegovi naslednici u odbojkaškoj reprezentaciji Srbije, posle povlačenja Ivana Miljkovića, trenutno nemaju nekog ko bi ih podigao kada ne ide, a o odbojkašicama ovog puta ne vredi trošiti reči. Vidim ih kao najveće razočaranje Igara, bez obzira na pravdanja o neigranju pojedinih reprezentativki.

Umesto izgaranja za svaki poen, često smo imali priliku da gledamo osmehe na njihovim lepim licima, dok njihove rivalke ubedljivo vode... Da se razumemo, lepo ih je videti nasmejane, ali ovog puta bilo je i pomalo iritirajuće.

Rukometaši su na kraju takođe razočarali, ali i oni su još jedan primer ekipe kojoj je nedostajao pravi vođa na parketu. Imali su oni i duge periode dobre igre, podsećali na izdanja sa Evropskog prvenstva, ali kada bi protivnik ušao u seriju, njoj gotovo da više nije bilo kraja. Našima kao po pravolu ulazi ''voda u uši'', više ne znaju šta ih je snašlo... I nema nikoga ko bi ''lupio šakom o sto'', da zaustavi posrtanje, poveže redove u tim trenucima..

A kako se to radi, ovih dana mogu da vide na primeru svojih koleginica iz reprezentacije Crne Gore. One su na Igrama u Londonu ostvarile istorijski uspeh, donele prvu medalju svojoj zemlji i ko je imao prilike da gleda njihove utakmice ovih dana, verujem da je uživao kako fenomenalna Bojana Popović ''diriguje'' dešavanjima na parketu, sprovodi ono što je dogovoreno sa selektorom i sa koliko energije, žara, želje za uspehom prilazi svakoj utakmici, neprestano bodreći svoje saigračice... I rezultat, naravno, nije izostao.

bojana popovic

Iza Bojane, koja je inače Nišlijka (da ne načinjem sada i temu zašto ne igra za Srbiju), je pregršt trofeja. Dovoljno je samo pomenuti šest osvojenih Liga šampiona sa svojim klubovima, ali iako su joj već 33 godine i na zalasku je karijere, ona i dalje pokazuje zadivljujuću pokretačku energiju, kojom je presudno doprinela da Crna Gora stigne u finale Olimpijskih igara.

Takvim pobedničkim duhom naših sportista decenijama smo se ponosili. Dovoljno je pomenuti legendarne trojke Saše Đorđevića, odlučujuće golove vaterpolista Igora Milanovića, Danila Ikodinovića, Vlade Vujasinovića, pomenute bravure Vanje Grbića...

Danas je toga sve manje među našim sportistima, što se najbolje videlo upravo u Londonu. Doskora je taj ''neuništivi pobednički nerv'' krasio Novaka Đokovića, ali za razliku od prošle godine, ove sezone uglavnom ne uspeva da se izbori sa pritiskom u ključnim trenucima. Eto, protiv Mareja ga je u polufinalu izbacio iz ritma plač bebe u publici. Nekako od tog trenutka Đokoviću je krenulo nizbrdo u Londonu, ali tako nešto je za vrhunskog sportistu - nedopustivo...

Naravno, verujem da je Novak u prolaznoj krizi i da ćemo se tek radovati njegovim uspesima, ali generalno imamo sve manje onih ''rođenih pobednika'', koji, kao po pravilu, bljesnu kada je najteže.

A dok se neki novi ne pojave, ostaje nam da se podsećamo onih koji su nas dugo oduševljavali...

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari