Jevanđelje po Romariju

Kada su Romarija vratili sa SP za mlade u komunističkoj supersili 1985. jer je urinirao sa balkona hotela, mnogi su to pripisivali činjenici da u njegovoj faveli koju zovu "Ciglana" to verovatno ne bi izazvalo šok zbog samog čina, već toga da neko ima terasu.

Svakako da to nije dostojno "Izabranog" i da ne bi bilo opisano u kakvom fudbalskom jevanđelju.

Jer, kada se rodio, prema legendi sam Bog je dodirnuo Romarija i rekao, "On je taj, izabrani"

Istina da je sam Romario ispričao ovaj detalj sa svog rođenja, ali ne umanjuje činjenicu da je kroz karijeru ostatak gledao kao stado koje ga ne razume, mada ne i kao nekoga za koga se vredi žrtvovati na krstu.

Brazilac je rađe prepuštao put na Golgotu onima koji ne znaju puno i zbog toga moraju dosta da trče i treniraju, kako je jednom objasnio Ronaldu Kumanu. Holanđanin mu je vođen protestantskom etikom zamerio što nije došao na početak priprema i dobio veoma jasan odgovor.

Tip koji sam osvoji Mondijal, treba da slavi, ostali da treniraju kako bi postali bolji i jednog dana probali da naprave isto.



I zaista, ti vreli američki dani krunisali su Romarija, Brazil je oplakivao Senu, genije iz Vilja Penje, ciglane iz predgrađa Rija im je bio potreban, kao uteha, propovednik obnovljenog nacionalnog ponosa.

Nije pomoglo to što je pred taj šampionat 1994. okvalifikovao Pelea kao retardiranog. Razlog je to što je Romario probao da u taj tim koji je na kraju u Pasadeni prekinuo brazilsko čekanje pokušao da ubaci svog prijatelja, Edmunda, poznatijeg kao "Životinja". Sećate se tog lika, možda najbolje iz Trapatonijeve Fiorentine. Kada su u Toskani verovali da imaju šansu za titulu, on je otišao na karneval u Rio.

Ništa inovativno, Romario je to regularno radio u Evropi, bilo da je pustio PSV da izgubi titulu od Ajaksa uz poruku da im je sada jasno da bez njega ne mogu da budu prvaci, bilo da je namerno udario Dijega Simeonea kako bi ga kaznili za vreme trajanja karnevala.

Ali, otišao sam daleko. Romario i pored svog uticaja nije uspeo da Edmunda načini svetskim prvakom, da stvar bude gora, nije uspeo da istisne Milera. Koren tog neprijateljstva je "balkon slučaj" sa pomenutog prvenstva u sovjetskoj imperiji. Brazil je tada postao omladinski prvak sveta, a Miler je bio jedan od heroja. To mu je donelo učešće na tri Mondijala u nizu, danas će ga se retko ko setiti, možda je jasno zbog čega Romario verovatno mislio da mu je ukrao komadiće te rane slave.

"Baixinho" odnosno "Kratki" kako mu je bio nadimak iz favele, je za Brazil osvojio zlato u Seulu, kao i Kopa Ameriku, te četiri seniorske godine u Vasku su mu donele prvi evropski transfer.



Kada o njemu pričaju saigrači iz tog vremena, malo ćete pohvalnog čuti. Nije se nikada potrudio da nauči ni reč holandskog, ali je Gusu Hidinku preko prevodioca objasnio da ne treba da bude nervozan jer će uzeti loptu i rešiti utakmicu.

Obično je tako i bilo, ali i pored tri titule, uvek je verovao da saigrači nisu dovoljno dobri.

Nije to uvreda, slično je mislio za Bebeta sa kojim je pokorio svet 1994. I ako se sada o tom partnerstvu pričaju bajke, a onaj čuvena proslava, "kolevka" ili kako da je nazovem ostaje motiv koji dominira na slikama brazilskog trijumfa, prava je istina drugačija.

Romario je tražio da ne sedi sa Bebetom u istom redu u avionu, a jedini koji je na njega imao nekakav uticaj u toj generaciji je Karlos Dunga.

Ni kapiten nije mogao da ubedi Romarija da karantin služi da ostaneš u hotelu i prespavaš, umesto divljeg igranja salse. Imao je Dunga značajne moći ubeđivanja, Kafua je jednom okačio na čiviluk u svlačionici, ali te metode sa "Kratkim" nisu radile.

Naime, postoji priča da su se Romarija plašili, jer on je bio prijatelj, a ne neko koga će u faveli iskoristiti.

Ta priča je dobila na uverljivosti, kada su mu oteli oca. Ostao je u Španiji kako bi igrao "El Klasiko". Ono što je policija verovala je da su otmicu izveli amateri koji su tražili sedam miliona dolara. Romariovi prijatelji su se pobrinuli za ostalo, policiji je ostalo samo da bane na tipovanu adresu gde je Romario senior na kauču gledao utakmicu.

O njegovim selidbama nakon što je Kapelo rasturio Krojfovu fudbalsku filozofiju na sastavne delove neću, to je bilo traćenje talenta i pumpanje brojeva, Romario tvrdi da je dao više od 1000 golova u karijeri, čak je slavio jubilej.

Javio se stari neprijatelj Pele koji je podsmešljivo rekao da je Romario računao i golove sa plaže.

Zaista, neka statistika pokazuje da uvaženi brazilski senator nije baš dobar u brojanju, odnosno da je zahvatio malo juniorskih dana kada je sa Vaskom osvajao titule u ligi mladih timova.



Možda ne broji dobro, ali kada se broje glasovi, tu je Romario lik koga najčešće zaokruže.

Glas siromašnih, borac protiv fudbalskog establišmenta, spreman da prozove i Ronalda da se prodao savezu i podržao brazilski Mondijal u zemlji koja se raspada od problema.

Ponovo se našao na drugoj strani od Bebeta, ne deli ih ideološka provalija, ali fudbal ujedinjuje ljude, politika iz razdvaja.

I mada Bebeto, posvećeni evangelista tvrdi da na Romarija ne može da se naljuti, sa druge strane čućete potpuno drugačije tonove.

Jer, Romario, inače socijalista, veruje da fudbal mora da ustukne pred patnjom, da igra ne može da zameni doručak, da bolesni neće ozdraviti na stadionima nego u bolnicama.

Delom i jer njegov fudbal nikada nije trpeo neiskrenost, niti je bio veći od života.

Jer, kada je propala kampanja da ga vrate u reprezentaciju 2002. odnosno kada su ga lišili šanse da još jednom bude prvak sveta, jer Skolari nije želeo crnu ovcu u reprezentaciji, Romario nije gledao prvenstvo.

"Utakmice su rano ujutru po brazilskom vremenu, tada obično dolazim kući iz provoda", objasnio je medijima.

Fudbal se ne maršira, svaki put kad to napišem, iskrsne njegova slika. Valjda sam mu dugovao ovu priču...