Istanbulski sindrom
Autor: Boris Jovanović
sreda 24.05.2017.
12:24
Izvor: Sportske.net
Godišnjica večeri u kojoj je svet video fudbalski NLO, pojavu koja ni do danas nije objašnjena. Niko više nije bio isti, okončalo se bez žrtava, mada je pominjano kolektivno samoubistvo. Šta se u stvari desilo te noći na Bosforu?
EPA/VASSIL DONEV
Povezane vesti
Mogu li i jedni i drugi da izgube?
Nikako, pravila su, na žalost, takva, može biti samo jedan.
U mentalnom sklopu svakog navijača Juventusa, Liverpul je komanda za napad, što se mene tiče, oni zaista nikada neće hodati sami, uvek će ih pratiti senka i broj nevinih.
No, to je druga priča, danas je godišnjica "istanbulskog sindroma".
Za razliku od "stokholmskog" ovaj psihološki mehanizam neće zbližiti otmičara i žrtvu. Neću ni reći da je Liverpul oteo trofej, na kraju krajeva nisu navukli fantomku, niti imali plan, ovo poslednje je urbana legenda, sedeli su u svlačionici na poluvremenu kao slamene lutke bez nade, ne sanjajući da se u drugoj prostoriji stvaraju premise za neverovatni preokret.
Ernan Krespo je demantovao da je slavlje "Rosonera" počelo na poluvremenu, kao dokaz je ponudio iskustvo tog tima koji je davno naučen da ništa nije gotovo dok nije gotovo.
Italijanski mediji su tvrdili drugačije, da je nedostajao jedino šampanjac i da je to ushićenje nakon 3:0 na poluvremenu bilo dovoljno da Liverpul ugura nogu u zatvorena vrata iza kojih je počinjala žurka.
Andrea Pirlo nikada nije gledao ponovo meč, hteo je da ostavi fudbal, otkrio je da je nekoliko igrača razmišljalo da skoči u Bosfor. Oni ne samo da su izgubili samopoštovanje, "poraz nas je obečastio, isisao život iz grupe ljudi koja je prošla mnogo toga zajedno".
Po njemu, uz sve Milanove titule, na jednom mestu mora postojati crna rupa Istanbula, kao nekakav strahotni memorijal i upozorenje za one koji dolaze.
Paolo Maldini je upravo u toj nesrećnoj noći trasirao put oproštaju koji bi da zaboravi. Verovatno najbolji defanzivac koga nam je poklonila ova magična igra je nasrnuo na neku maloletnu budalu koja je od njega tražila da se izvini za poraz pošto je avion sleteo u Milan.
Tada je počeo rat sa južnom tribinom "San Sira", na odlasku su ga počastili porugom koja više govori o njima samima, ali ako je "istanbulski sindrom" uzeo najpoznatiju žrtvu, onda je to upravo najfiniji izdanak slovenačke porodice, koja je pred Titovim partizanima završila sa druge strane podeljenog Trsta.
Vratimo se utakmici, u Milanovom timu o njoj je bilo zabranjeno govoriti pune dve godine, do atinske noći u kojoj je vraćen deo duga.
Namerno kažem deo, jer bukvalno svi igrači te generacije tvrde da ta pobeda nije lek za bolest sa "Ataturka".
Jedini koji je nešto predosećao bio je Rino Gatuzo. Jon Arne Rise tvrdi da je "Ringhio" vrištao na saigrače kada je Džerard postigao prvi gol za Engleze.
"Namirisali smo strah, bili su poput mačića", rekao je Norvežanin koji je promašio u penal seriji, ali su to anulirali Seržinjo, Pirlo i Ševčenko.
Pirlo je Jiržija Dudeka krstio "magarcem" koji je plesao po liniji i dolio so u rane regularnog toka. Mnogi pogrešno veruju da je poljski golman doneo "Klempavog" u Liverpul posle penala.
Ljudska sklonost ka prostom zaključku vara, ključni trenutak bila je odbrana Dudeka, Liverpulova verzija "Božje ruke".
On nije ni video da je Ševčenko u pitanju, kaže da mu je pred očima bio beli bljesak koji ga je zaslepio i da je lako lopta mogla da mu polomi prste.
"Tada sam verovatno jedini put bio ponosan na sebe, nemam mnogo emocija, fudbal je posao kao i svaki drugi, ali sećam se da sam pogledao na semafor, bio je 117. minut, sve posle toga je bilo lako, znao sam da ćemo pobediti na penale", prisetio se Dudek.
Karlo Anćeloti je posle toga osvojio još dve Lige šampiona, on je nekako uspeo da tu pesnicu u stomak amortizuje, kao otpornost na udarce koji su sledili, otkaz u Čelsiju, i onaj u Realu, garniran pokerom u "Madrilenju". Kao da ga je to što se desilo očvrsnulo, ali i mnogo godina posle toga progonila ga je sumnja, da li zaista veliki trener dozvolio da se to desi?
Italijani su skloni drami, Milan je nastavio da igra i kada je mirisalo na bankrot posle 3:3, uostalom taj tim je bio neuporedivo bolji od Liverpulovog, što je nanelo poslednji sloj gorčine na čitavu priču.
Ne verujem u fatalizam koji su neki bili skloni da pripišu ovom finalu, ali italijanski tim koji gubi prednost od tri gola?
Iskreno, dobro da nije postalo zarazno, jer bi svi temelji fudbalske civilizacije od te noći bili srušeni.
Ovako, ostao je samo neobjašnjivi incident, fudbalski NLO.
Nikako, pravila su, na žalost, takva, može biti samo jedan.
U mentalnom sklopu svakog navijača Juventusa, Liverpul je komanda za napad, što se mene tiče, oni zaista nikada neće hodati sami, uvek će ih pratiti senka i broj nevinih.
No, to je druga priča, danas je godišnjica "istanbulskog sindroma".
Za razliku od "stokholmskog" ovaj psihološki mehanizam neće zbližiti otmičara i žrtvu. Neću ni reći da je Liverpul oteo trofej, na kraju krajeva nisu navukli fantomku, niti imali plan, ovo poslednje je urbana legenda, sedeli su u svlačionici na poluvremenu kao slamene lutke bez nade, ne sanjajući da se u drugoj prostoriji stvaraju premise za neverovatni preokret.
Ernan Krespo je demantovao da je slavlje "Rosonera" počelo na poluvremenu, kao dokaz je ponudio iskustvo tog tima koji je davno naučen da ništa nije gotovo dok nije gotovo.
Italijanski mediji su tvrdili drugačije, da je nedostajao jedino šampanjac i da je to ushićenje nakon 3:0 na poluvremenu bilo dovoljno da Liverpul ugura nogu u zatvorena vrata iza kojih je počinjala žurka.
Andrea Pirlo nikada nije gledao ponovo meč, hteo je da ostavi fudbal, otkrio je da je nekoliko igrača razmišljalo da skoči u Bosfor. Oni ne samo da su izgubili samopoštovanje, "poraz nas je obečastio, isisao život iz grupe ljudi koja je prošla mnogo toga zajedno".
Po njemu, uz sve Milanove titule, na jednom mestu mora postojati crna rupa Istanbula, kao nekakav strahotni memorijal i upozorenje za one koji dolaze.
Paolo Maldini je upravo u toj nesrećnoj noći trasirao put oproštaju koji bi da zaboravi. Verovatno najbolji defanzivac koga nam je poklonila ova magična igra je nasrnuo na neku maloletnu budalu koja je od njega tražila da se izvini za poraz pošto je avion sleteo u Milan.
Tada je počeo rat sa južnom tribinom "San Sira", na odlasku su ga počastili porugom koja više govori o njima samima, ali ako je "istanbulski sindrom" uzeo najpoznatiju žrtvu, onda je to upravo najfiniji izdanak slovenačke porodice, koja je pred Titovim partizanima završila sa druge strane podeljenog Trsta.
Vratimo se utakmici, u Milanovom timu o njoj je bilo zabranjeno govoriti pune dve godine, do atinske noći u kojoj je vraćen deo duga.
Namerno kažem deo, jer bukvalno svi igrači te generacije tvrde da ta pobeda nije lek za bolest sa "Ataturka".
Jedini koji je nešto predosećao bio je Rino Gatuzo. Jon Arne Rise tvrdi da je "Ringhio" vrištao na saigrače kada je Džerard postigao prvi gol za Engleze.
"Namirisali smo strah, bili su poput mačića", rekao je Norvežanin koji je promašio u penal seriji, ali su to anulirali Seržinjo, Pirlo i Ševčenko.
Pirlo je Jiržija Dudeka krstio "magarcem" koji je plesao po liniji i dolio so u rane regularnog toka. Mnogi pogrešno veruju da je poljski golman doneo "Klempavog" u Liverpul posle penala.
Ljudska sklonost ka prostom zaključku vara, ključni trenutak bila je odbrana Dudeka, Liverpulova verzija "Božje ruke".
On nije ni video da je Ševčenko u pitanju, kaže da mu je pred očima bio beli bljesak koji ga je zaslepio i da je lako lopta mogla da mu polomi prste.
"Tada sam verovatno jedini put bio ponosan na sebe, nemam mnogo emocija, fudbal je posao kao i svaki drugi, ali sećam se da sam pogledao na semafor, bio je 117. minut, sve posle toga je bilo lako, znao sam da ćemo pobediti na penale", prisetio se Dudek.
Karlo Anćeloti je posle toga osvojio još dve Lige šampiona, on je nekako uspeo da tu pesnicu u stomak amortizuje, kao otpornost na udarce koji su sledili, otkaz u Čelsiju, i onaj u Realu, garniran pokerom u "Madrilenju". Kao da ga je to što se desilo očvrsnulo, ali i mnogo godina posle toga progonila ga je sumnja, da li zaista veliki trener dozvolio da se to desi?
Italijani su skloni drami, Milan je nastavio da igra i kada je mirisalo na bankrot posle 3:3, uostalom taj tim je bio neuporedivo bolji od Liverpulovog, što je nanelo poslednji sloj gorčine na čitavu priču.
Ne verujem u fatalizam koji su neki bili skloni da pripišu ovom finalu, ali italijanski tim koji gubi prednost od tri gola?
Iskreno, dobro da nije postalo zarazno, jer bi svi temelji fudbalske civilizacije od te noći bili srušeni.
Ovako, ostao je samo neobjašnjivi incident, fudbalski NLO.