Zamparinijeva "zelena milja"

Fudbal je postao preskupa zajebancija za Italiju i njene mecene.

Ono što je nekada bio "patron", svetac koji se pojavljivao kao konjica na kraju priče i spasavao stvar, završiće kao "Špageti vestern", ti junaci odlaze u poslednjem kadru, pobednici koji napuštaju depresivne predele.

I ako će Mauricio Zamparini tvrditi da je jednom bio bogataš koji na računu danas nema nijedan evro, da je šerif bez značke i da ga je Palermo koštao mnogo više od 1500 žena sa kojima je spavao, to je samo zgodna prilika da se izvuče sa punim bisagama.

Poznajem tipa koji tvrdi da fudbalski klub nije trošak već ulaznica za društvo u kome članstvo garantuje profit. I on sam, ima jedan, za tim stolovima vlasništvo nad klubom te čini dostojnim u očima sabraće.

Zamparinijevih 30 godina u fudbalu osim skandala, žongliranja nesrećnih trenera, zavera i kreativnog tumačenja finansijskih pravila, obeležila je navika da dobija opklade.



I to one najslađe, njegovi tiketi u vidu nepoznatog Južnoamerikanca koji pod suncem Sicilije od ružnog pačeta postane labud su redovno prolazili.

Zamparini je platio ono što Barsa nije htela za Dibalu, Zamparini je izmislio Luku Tonija, otpisivanog u raznim klubovima zbog nedostatka umetničkog utiska i gracioznosti žirafe na plesačkom podijumu.

Svetski šampioni iz 2006. su tesani kod ovog nepristojnog Đepeta italijanskog fudbala, ne samo Toni, setite se Fabija Grosa, Barzaljija, Zakarda.

Latinosi su, kako rekoh, bili zlatno grumenje u džepovima lika iz Venecije koji je početkom veka kupio od Sensija Palermo za 15 miliona u tri rate i zauvek otišao putem kojim se ređe ide, sa severa na jug Italije.

"El Flako", mršavi Pastore mu je uterao razliku od 38 miliona u džep, porodici Al-Tani je uvaljao i Sirigua, Juventusu je isporučio Amaurija, najveću mačku u džaku prošle decenije u italijanskom fudbalu. Kavanija je prodao De Laurentisu jer mu je bio potreban novac, baš kao i Gala Belotija Torinu, ispostaviće se da je tu zaradio mnogo manje nego što bi kasnije uzeo, ali svejedno, i ti transferi su podvučeni zelenim.

Otkrio je i Balkan, od Iličića napravio lice sa naslovne strane za par meseci, isti trik ponovio sa Džejmi Vardijem, doduše makedonskom varijantom, u vidu Ilije Nestorovskog. Mrzi me da nabrajam, od Korleoneovih, makar oni bili i filmski likovi, niko nije izvozio tako kvalitetnu robu sa Sicilije.



Prestao sam davno da brojim trenere koje je smenjivao Zamparini, držeći ih na platnom spisku i menjajući ih kao posteljinu. Neke je voleo više od žene, kako je rekao za Jakinija koga je želeo samo za sebe Taj lik sa kačketom se nekako i najduže zadržavao, valjda je razvio "Stokholmski sindrom".

Ono što će Zamparini reći jednom za sve trenere je osnova njegove filozofije.

"Oni su od fudbala napravili nauku, pokušavaju da impresioniraju sa šemama i grafikonima, valjda da bi obeshrabrili ostale da pričaju o igri. Ovo su vremena u kojima oni veruju da su nedodirljivi i da poseduju kamen mudrosti", objasnio je jednom, valjda aludirajući da nije do trenera.

Pa, do koga je?

Igračima je pretio da će im odseći "mu..." i pojesti ih za ručak, bio je spreman da finansira gradnju zatvora za sve sudije u Italiji. Adrijana Mutua je nazvao "Ciganinom", kasnije je pogoršao stvari rečima da misli da Rumuni imaju te romske karakteristike u svojoj DNK.



Svojevremeno su ga partije koje koketiraju sa fašizmom i ksenofobijom terale da se kandiduje za Senat, odbio je, kasnije se uvek, i kroz politički pokret borio za one sicilijanske gudure. Njegov temperament ga je učinio punopravnim građaninom sunčanog ostrva. Zbog toga su ga toliko voleli, ali i osporavali, vratio im je čast, dao nadu, poigravao se sa klubom kao omiljenom igračkom. Ali pre Mauricija Zamparinija, Palermo je bio prašnjava fudbalska provincija, zarobljena u šezdesetim.



Zamparini je bio jedan od likova koji nikada nije propuštao priliku da ćuti, on više razume fudbal od De Laurentisa, ali mu je politička korektnost amputirana kao i svakom bogatašu koji je tikva bez korena.

Tako je izbor Đanija Infantina za predsednika FIFA pozdravio kao uspešno nadmetanje sa šeicima u kupovini glasova.

Kada neki njegov igrač ode iz kluba i ne blista kao u Palermu, uvek mu je spremna sveska sa uvredama.. Alegri je tako upropaštavao Dibalu, Ibra je bio ljubomoran na Pastorea, to su samo neki primeri.



Podrazumeva se da je Zamparini uvek u pravu, da nije tako ne bi mu Sicilijanci mahali kraj puta kao drugu Titu. Treneri koje smeni shvate gde su grešili tek kad zasluže nogu u zadnjicu, to je njegova interpretacija električne stolice kakva je klupa Palerma.

Sada je stvarno kraj, Zamparinijeva "zelena milja" odlazi u istoriju. Ili je Palermo klub koji će poslednji prošetati tim strašnim putem bez nade u povratak.