Serhio Ramos - Čovek sa najtežim poslom na svetu

Prilično sam siguran da bi se u fudbalskoj verziji "Gospodara Prstena", Gandalfovo proročanstvo o pomoći koja će petog dana u zoru stići sa Istoka, otelotvorilo u liku Serhija Ramosa.

U stvari, to proročanstvo već postoji, objavio ga je Paolo Maldini u prošloj deceniji, kada je Berluskonija posavetovao da rupu koja će zjapiti njegovim povlačenjem zapuši dovođenjem legitimnog naslednika.

Španac u Seriji A je nekada bio loša ideja. Rođen za provokaciju, na leđa mu odmah nalepe metu, mediji mu natovare odsustvo Los Cojones, sve ono zbog čega Španci preziru italijanski fudbal, eksplodira im u lice čim otvore šarenu kutiju koja krije nameru Latina.



Pisao sam o primerima, ne bih da se ponavljam, tek ta Maldinijeva ideja je odbačena kao nezrelost kapitena koji ne zna šta će raditi kad se ugase reflektori. Ko zna, možda je Galijani, tada rešio da će onaj sramni dan kada je Paolo izviždan od Curve Sud na oproštaju biti i poslednji trenutak u kome će se legenda pitati bilo šta.

No, sa prorocima je kao sa petlovima, "Knor" supe našeg detinjstva su uvek bile prepune onih koji su imali mišljenje ko treba da ih zameni u loncu.

Zezam se, jasno, tek Ramos je u to vreme kada je Maldini odlučio da oslobodi protivničke napadače obaveze da strepe kada ga ugledaju bio po mnogima precenjeni desni bek tranzicionog Reala.

To je onaj Real u vakuumu između Perezovih propalih Galaktikosa i Kalderonove želje da bele oboji u narandžasto i zaliči na Barselonu. Sećate se verovatno one holandske kolonije koju je Perez razjurio u pokušaju da pokaže da je naučio ponavljačke lekcije prvog mandata.



Serhio Ramos je dobio najteži posao u svetu fudbala. Ako ste verovali da je teško napadaču mog Radničkog iz Kragujevca koga pomoćni sudija osudi na večiti ofsajd kada igra protiv Zvezde i Partizana u Beogradu, to je tek prijatan izlet u veliki grad, presuda je donesena, što bi se čovek nervirao oko čega takvog.

Ono što se stavlja pred svakog štopera Reala je gotovo nemoguća misija, da iz nedelje u nedelju bude "Hrabro srce".

Fabio Kanavaro ili Valter Samuel nikako nisu uspevali da shvate čuvenu optičku varku. Kada igrate u odbrani Reala, livada na vašoj polovini je mnogo veća, usamljen si kao Robinson Kruso.

Denis Bergkamp nikada nije igrao u Španiji, ali je objasnio Italiju u jednoj rečenici.

"Nikada mi nije bilo jasno kako nas je stalno dvojica na njih petoricu, onda sam otišao u Englesku i shvatio da nešto nije u redu sa brojanjem, ovde nas je bilo trojica protiv dvojice".

U Realu su ti matematički odnosi komplikovaniji, pola života štoper provede na najusamljenijem mestu na svetu između kaznenog prostora i kruga centra, glumeći kamikazu.

To nije fudbal nego priroda, Realov štoper je uvek lovina, makar je to bio dok se nisu prizvali pameti, ili im je neko saopštio da ne mora baš uvek da se pobedi lepo.



Kada je sinoć Ronaldo na izlasku iz svlačionice rekao saigraču "Ne umemo da se branimo", sažeo je suštinu jedne fudbalske teorije koja teško napušta kraljevsku filozofiju, blato na dresu je rezervisano za pešadiju i kopače rovova.

I upravo je čovek sa najtežim poslom na svetu, na putu da to promeni. Ne zbog pasa, elegancije, brzine, sposobnosti da se duže kliza na zadnjici od nekih drugih štopera.

Ništa od toga, Ramos je primer da stvari postanu izgubljene tek kada ih kao takve i prihvatiš.

Drugim rečima, od kada je srušio Atletikovu zabludu da se kombinacijom varanja i žrtve može nadigrati klasa, dao je još 18 golova u trenucima kada je Real gubio ili igrao nerešeno.

I tu svaka priča treba da prestane. Siguran sam da su ozbiljni ljudi proveli dane pokušavajući da nađu rešenje za čoveka koji ti obesmisli sav napor tako što promeni stranu terena i donese presudu.



I nikome nije uspelo.

Znate zbog čega?

Jer suština onoga što čini heroja nije njegova hrabrost, kod Platona budala može biti smela. Ramosove presude su  izvesnost garnirana samopouzdanjem. Esencija heroizma nije žrtva, već vera u sebe, ima toga u individualizmu Volda Emersona (filozof, ne centarfor Fluminenzea).

Očekujte da se ove stvari nastave, ne kao fatalizam, već rutina čoveka sa najtežim poslom na svetu.