Poslednji Madonin vitez

  • Autor: Boris Jovanović

  • 20. novembar 2016.

  • 13:01

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

I nakon poslednjeg "berluskonijevskog" derbija, i pre podvlačenja crte, jasno je, Milan je imao više sreće pre trideset godina. I kada stignu fejk ili prav Kinezi, svejedno, ostaje nasledni zakon, o milanskim poslovima pitao se, uglavnom, "Vitez".

Poslednji Madonin vitez
Foto: AP Photo/Luca Bruno
Poslednji Berluskonijev derbi?

I ako ti misteriozni Kinezi koji počinju da liče na lažne šeike iz onih ogavnih TV serija, kupe Milan, biće to, dok bude živeo, tvrđava i gospa najpoznatijeg milanskog viteza.

Jasno, uz ograničavanje moći,  nikada se, posle večeras, Silvio Berluskoni neće pitati ništa, niti biti u mogućnosti da crta treneru šeme i natura ideje. Jer "svi znate da sam i ja trener i da sam osvajao titule kada sam se time bavio".

U pravu je, Berluskoni je trenirao šezdesetih tim zaposlenih u početnim fazama svoje imperije. Osvajali su turnire, neka lica sa tih slika biće da su vam poznata, Adrijano Galijani ili Fedele Konfalijeri koji su ostali uz gazdu i prijatelja čitavu večnost. Bio je tu i Silviov rođeni brat Paolo, onaj bombarder je Balotelija nazvao "omiljenim crnčetom". Zanimljivo da Edilnord (tako su se zvali) jednom pobedio Milan, doduše omladinsku ekipu, završilo je 2:0.

Italy Berlusconi

Ono što će obeležiti Berluskonijevo fudbalsko carstvo, pratilo ga je još tih dana, kao predsednik je smenio trenera jer je bio suviše defanzivan. Taj njegov tim je pobeđivao u mlađim kategorijama, tamo u drugoj polovini šezdesetih.

U stvari, u to vreme je milanski derbi odlučivao o bitnim stvarima na Apeninima, oba tima, bauscia i casciavit, kako se nazivaju u lokalnoj lombardijskom dijalektu, su bila evropski krem. Kasnije je otpočela vladavina Juventusa sedamdesetih koja je srušila milansku supremaciju.

Upravo je Berluskoni, osim što je uvek spektakl u sivi i cinični "kalćo" učinio stvari zanimljivijim.

Priča se da je želeo da kupi Inter, ali je Milan bio lakša meta. U dugovima, sa predsednikom koji je otišao na "službeni put" u Južnu Afriku, lošim timom i istorijom ispadanja početkom osamdesetih, bilo da je u pitanju nameštanje, bilo da je odlučivala tabela.

Berluskoni je jednom rođenom ocu napisao dirljivo pismo objavljeno, ako se sećam dobro, u "Gazeti", u kome se prisetio dobrih dana detinjstva, čekanja da se papa Luiđi vrati sa mise, pocupkivanja za stolom dok se čekao trenutak da se krene na utakmicu i bodri Milan. Podsetio se suza, ali i nade, očevih uveravanja da dolazi sunce posle poraza. Emotivno, pogotovo za nekoga ko je kasnije priznao da je kao klinac navijao za Inter.

Berluskoni

Ali, ono što je dozvoljeno Berluskoniju, nije smrtnicima. Od trenutka kada je uz "Valkiru" helikopterom sleteo na stari Milanov stadion kao novi vlasnik, preko toga kada je smenio najveću klupsku legendu "Barona" Nilsa Lidholma kako bi doveo prodavca cipela Ariga Sakija koji je sa Parmom rasturio Milan, Berluskoni je pretvarao u zlato sve čega se dotakne.

Pre nego što ismejemo njegovu senilnost, kasno otkriće bunga-bunge (za to je zaslužan Gadafi), "Il Cavaliere" je bio vizionar. Uostalom, prvi je postavio standard lepog pobeđivanja za šta ste u Italiji mogli da dobijete ludačku košulju osamdesetih. Šalim se, ali nije mu bilo teško da ubeđuje danima Gulita u Holandiji, letevši avion tamo i ovamo, da Van Bastena kupi mnogo pre onog gola Dasajevu i to uz svu sumnju oko povreda koje su Holanđaninu skratile karijeru.

"Kakvi skauti, to je moj tim, reći će jednom prilikom Berluskoni, uz tvrdnju da je sam napravio Milan sa kraja osamdesetih, veoma verovatno najbolji fudbalski tim u prošlom veku.

On nikada nije jasno rekao da je Milan bio predvorje njegove političke ambicije, veoma vešto pakujući novelu o ljubavi koja pobeđuje interes. Međutim nije ni demantovao da su se Italijani, u strahu od komunizma, gledajući slom starih korumpiranih partija, okrenuli čoveku koji je pobeđivao, u fudbalu.

Europe and Africa The Week in Pictures Nov. 23 - Nov. 30

Berluskonijeva "Forca Italija" je nastavak fudbalskog rata drugačijim sredstvima. Poverovali su mu da spas od onih koji se nisu odrekli svojih ideja ni kada je pao zid u Berlinu, leži u pravljenju novog Milana, ovoga puta od države.

Ne biva, ne samo zbog toga što su stvari komplikovanije, već jer niko ne pobeđuje starim trikovima. To što je Berluskoni nazvao levičarskim zaverama nije ništa drugo do očaj jer je nađen penicilin za njegovu taktiku pobeđivanja.

Ali, da se vratimo na fudbalski teren.

Berluskoni je preživeo sve, u labudovoj pesmi devedesetih, poslao je Krojfa i Barselonu u prašinu, prilagođavao se do kraja veka, dočekavši Anćelotija. Nastavio je da pobeđuje, koketirao sa Mođijem, na kraju i njega isprativši u galeriju sramnih. I same Milanove nedaće nisu nastale kao posledica novih vremena, nikako, Berluskoni je izgubio interesovanje u ovoj deceniji, mada to nikada neće priznati.

I ovaj poslednji derbi u kome će se nešto pitati, ako mu je do toga, on dočekuje iza Juventusa, ali ispred Intera koji mu je i najveći rival (sa Juveom je uvek poštovao predatorski pakt o nenapadanju).

Samo da li je to dovoljna satisfakcija?

Svakako, o milanskim poslovima se uvek, ili makar u većem delu ovih trideset godina, pitao "Vitez", on je birao i presuđivao.

Baš kao i 1986. kada je Milan, priznaćete, imao mnogo više sreće od svojih crno-plavih rođaka...
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari