Perezov način

Real ne fercera i Florentino Perez može da živi sa tom činjenicom.

Dva su razloga.

U tom kraljevstvu on je prosvećeni apsolutista koji je svima obezbedio hleba i igara, i čiji podanici ne dovode u pitanje slobodu izbora diktatora, odnosno njegovu neprikosnovenost u odlukama. To sebi objasnite sitošću pučanstva.

Drugi razlog je njegova politička prošlost, u tom pijačarenju ne može sve i odmah. Kvaka je da prihvatite gubitak nečega kao preduslov za ćar na drugoj strani. Tamo stvari nisu zapisane, niti konačne. Ideologija, bilo politička, bilo fudbalska, podrazumeva da zažmuriš kada stvarnost opovrgne ideju. I da nastaviš dalje, smislivši opravdanje za nesrazmeru između reči i dela.

Nije da nismo videli sve ovo posle Zidanovog voleja. Makalele i Morijentes nisu prodavali dovoljno dresova, Ronaldo jeste, pa je formiran tim plaćenika spremnih da se zabavljaju dok ne postane gusto. Tada bi, kao varvari u rimskim trupama, bacali oružje i bežali u šumu. Zlatom ne možeš baš da kupiš žrtvu, fizička egzistencija ima prednost nad primamljivošću materijalnog dobra. Rezultat toga je činjenica da tim sa najboljim pojedincima u istoriji fudbala tri godine nije osvojio ništa.

No, magija tog kraljevstva jeste u utisku umesto matematike. Perez ima sreću da u Realu nije dovoljno da se pobeđuje, to se mora činiti lepo, ili ti neće načiniti slavoluk. Drugim rečima, može ti se desiti da budeš nedostojan pobede.

Ovaj fascinantni čovek ne prodaje uspeh, već snove, zbog toga mašina štancuje novac i kad se gubi. Mijatovićev i Kalderonov Real je uzeo dve titule, ali niko nije bio srećan. Roben i Snajder nisu industrija masovne zabave, Perez im je to objasnio kartom u jednom pravcu.

Ali, da se vratim sadašnjem Realu.

Anćeloti (čije osporavanje pada u vodu pred kupovima koje je osvojio) nema rešenje za Simeonea. U onom dobijenom finalu, iako je Real bio ponešto bolji tim (uprkos romantičnoj predstavi o nepravdi jorgandžijskoj poraza), oslanjao se na individualni kvalitet, pre svega Di Marije. Na kraju su bogovi pogledali Karleta, ta je "Desima" bila negde zapisana, možda kao nadoknada za onu noć na Bosforu, najteži poraz u njegovom životu.

Ovo nije Anćelotijev tim, ali pazite, zbog toga što je spreman da pogne glavu, on i sedi na toj klupi umesto Murinja, ili nekog sa malo više sujete. Nije ovo poruga Italijanu, preživeo je gotovo deceniju sa Berluskonijem, gazdom koji veruje da su ga jurnjava za novcem i ženskom lepotom sprečili da postane najbolji trener na svetu.

O drugom se radi, Anćeloti je prilagodljivi, lojalni nameštenik, vezuje konja gde gazda kaže. Zbog toga mu je lako nametnuti Hamesa kao pin-ap fudbalera i stav da je Alonso gotov. Ta bi priča sa Ćabijem mogla da zamiriše kao ona Milanova sa Pirlom, tim ljudima stare noge i pluća, ne misao, koja je uvek bila dominantna u njihovoj igri.

Nije ovo ni povika na Krosa, on je distributer, ali ne i nosač paketa. Isporučiće pas kad mu doneseš loptu. Realu je očajnički bio potreban drugi Nemac, onaj koji tihuje i čeka da narednog leta uzme ogroman novac kao Bosmanov agent. Ali, kada se Kedira oporavi, ponovo nema mesta za sve prodavce dresova i Anćeloti to zna.

Ovaj Real će pobeđivati manje timove. Jer, individualnim kvalitetom zaplašiš nekoga ko ima svest da je slabiji. Prva verzija "Galaktikosa" prema svedočenju nekih mojih poznanika, ti je davala da pipneš loptu na "Bernabeu" samo kad izvodiš aut. Ali, čim bi naišli na nekog sa baš oštrim zubima, stvari su se raspadale baš kao marketinški snovi koje Real prodaje.

Drugari, sva roba ima vek trajanja, to je nevolja sa Realom. Habaju se svi dresovi koje kupite, postanu obični i otrcani. A ta mašina, "dizel" kako je Anćeloti nazvao, mora stalno da traži nove bušotine, da crpi gorivo za održavanje.

Zbog toga je trener u danima euforije izjavio da mu ne treba niko, a onda završio bez Di Marije, Lopeza i Ćabija Alonsa.

U tome je razlika između Lisabona i onog divljanja sinoć na "Bernabeu". U Realovoj jurnjavi u finalu LŠ bilo je neke ideje, prethodne noći se u prvom delu svelo na Ronaldov egzibicionizam. Atletiko nije ponudio ništa novo, nije ni morao, njihova filozofija je drugačija, njena premisa je Simeoneov princip, "ja tu ništa ne bih dirao". Zbog toga su i pobedili.

Ipak, nemojte suviše galamiti o propasti kraljevstva, dovoljno je tu zlatnog grumenja da se kupi nova vojska, hrabrija i pametnija.

Doduše, ni to ne garantuje ništa. Osim plusa ispred nekih brojeva i krivulja što gledaju ka nebu...