Fudbalom protiv budala

Kada se susretnu Berlin i fudbal obično se loše završi po budale.

Jednom je u pitanju Hitler koji je odustao od kibicovanja veslačke trke i došao na Šperovo arhitektonsko čudo sa svitom da vidi kako Norvežani izbacuju Nemačku sa olimpijskog turnira. Napustio je meč pre kraja, fudbal: budale 1:0!



Drugi, treći i stoti put su sa glupim izrazila lica ostajali apartčici pojačani zlokobnim "igračima" Štazija koji su prevarom  načinili Dinamo redovnim šampionom DDR, pre nego što je čitava stvar propala. U komunizmu nikada nisu shvatili da se fudbal ne maršira, pa su derbiji državnog Dinama i sindikalno-opozicionog Union Berlina uvek završavali pokličima sa tribina posle kojih su Rusi i njihovi sateliti stvorili naviku da periodično organizuju trku tenkova po ulicama.



Čak ni kad Marko Pantelić u belim i plavim prugama balansira između obožavanja i prezrivih pogleda, u Berlinu su navikli da im se lopta smeje u lice.



No, večeras nema veze sa gradom, on je samo kulisa.

Večeras igra Leo Mesi, ima kako čujem, misiju da buljuke trbušastih očeva i njihovog potomstva odvede na letovanje. Jer, zaplet svake jeftine serije rekordne gledanosti je isti, postoji lepo i ružno, u pojavnom obliku, ovo prvo će  pobediti. Ubaciš pokoju peripetiju, šalu iz trećeg osnovne, par promašenih padeža, i to je to.

Da ne bude da govorim jedino o Srbiji, Barsa je danas svačija ideja, zabava miliona, samo bez šljokica.



Bez obzira kako se finale završi Barselona igra bolji fudbal, to nije sporno. Spojila je kvalitet i prijemčivost za mase u tačku u kojoj ih je moguće jesti svaki dan. Kao turista koji proždire giros, ne mareći što će mu jednom na letovanju i prisesti muka.

Juve se krišom  moli da večeras padne baš to zeleno na ruletu, da Barselona počne da se previja i pravi smešne pokrete rukama mašući imaginarnim kartonima, terajući Turčina da reprizira onu sramotu sa "Old Traforda" pre neku godinu.

Jer, ne zaboravite, Katalonci to rade kada im ne ide, kad umetnik skandalom skreće pažnju na sebe jer nema inspiraciju.

Loša vest za Italijane, dešava se retko ove sezone, previše ih je talentovanih na jednom mestu, što procentualno znači manju mogućnost da se oni "baš loši dani" (nije reklama za uloške) poklope.



Čemu se nada Juventus?

Prvo, da uvuče nervozu kao stvar koja će se pitati u ovom finalu. Što duže dve nule na semaforu budu bole oči fudbalerima Barselone to će više postajati mogućnost.

Drugo, da pritiskom natera Barselonu na grešku. Dortmund, ideološki sličan, mada mnogo slabiji tim od Katalonaca, je upao u tu jamu. Kada se Morata, Vidal i Tevez budu zaleteli na golmanskog sina Busketsa, Pikea i Maskerana, to neće biti prijatno za osetljive stomake.

Treće je da kopira ono što je Alegri radio sa onom svojom tužnjom verzijom Milana u drugom činu protiv Barselone. Sećate se one koalicije voljnih i limitiranih što je dobila Barsu sa 2:0 na "San Siru"? Odsekli su bokove i sprečili ih da donesu loptu u poziciju da Barselona i vidi golmana rivala iz kaznenog prostora. Tada su Katalonci prvi put šutirali posle 70. minuta, ako me ovo sećanje kornjače nije prevarilo.

Četvrto, Juventus mora da postigne gol i to iz bilo kakve vrste prekida. Osim što mnogo trče, i temeljno tuku kao srednja policijska iz Kamenice, oni jednostavno moraju da iskoriste nesavršenost Barse. To nije ništa novo, niti epohalna misao, Luis Enrike je na tome radio, ali nije mogao da ih spremi za Pirla.

Peto i poslednje, da otera Mesija od gola. To se može samo na jedan način, Murinju je uspevalo ponekad što valjda objašnjava kakva je to misija. Naime, ako bi Pogba i Markisio nakon što podebljaju bokove, prinudili Lea da se vraća na centar, tu je već u paukovoj mreži, kombinacija sitnih faulova bi ga izvela iz takta i na teren dovela zlog brata blizanca, što je, ponovo, veoma retka situacija.

Sve ovo će probati da odradi Alegri koji je, i nemojte se raspravljati o tome, bolji trener od Luisa Enrikea.



Ali, Asturijac nema šta da pokvari, odnosno bez potrebe je da podešava. Radi se o tome da su Katalonci u svojoj ulozi, Juventus nije.

Jer, ne zaboravite, veći deo sezone Juve je u Seriji A Barsa, prinuđen da rešava napred pomenute zadatk,e koje će večeras postaviti rivalu. Nasuprot tome, Barselona je uvek Barselona, tu samo postoje varijacije na temu, ali postavka je ista.

Ne postoje drugari univerzalne fudbalske formule, objasnih jednom, možeš stalno da pobeđuješ samo ako se menjaš. Ne postoji ni recept, sećate se svih onih mlataranja neukih kako je u godinama post-pepovskog lutanja, Barselona prošlost.

Bilo bi suviše lako, jeftino, bljutavo, na kraju bi zaista ova divna igra završila kao repriza reprizine reprize.



Šta će se desiti?

To ne zavisi ni od moje lude nade, ni od nečijeg tiketa za Sutomore.

Ali, za promenu, u Berlinu fudbal neće poraziti budalu i svako će ga biti dostojan.

Za razliku od (ne, nisam zaboravio), onog finala iz 2006. kada je i poneki, prezira vredan klovn, zalutao u pobedničku paradu Italijana.

No, to je neka druga priča...