"El Klasiko" - Šeherezadina fudbalska priča

  • Autor: Boris Jovanović

  • 23. april 2017.

  • 10:31

  • Izvor: Sportske.net

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Iako prosečni konzument na polici radije pipa brend fudbalskog kolonijalizma Premijer lige, iako se preživeli Indijanci u rezervatima greju na uspomenama iz fudbalskih "špageti vesterna", samo je jedna najveća fudbalska stvar na svetu.

Foto: screenshot - Youtube
Najveći fudbalski događaj na svetu, uzmite to kao aksiom.

Iako lišena hajpa koji je uspostavio novi engleski kolonijalni poredak u igri ili slabija za sektašku mržnju Old Firma, "El Klasiko" je utakmica svih, pisao sam o tome, tera vas da se opredelite.

Znate, kada je Barsa slavila stogodišnjicu, pogodila je u centar sloganom "El centenari de tots", odnosno bukvalno prevedeno "Svačija stogodišnjica". Mondijalizam kojim su se zakitili naglasiće činjenicu da su se sve velike ideje, fudbalske i one druge sa oduševljenjem primale u gradu predivnih oblika i naglašene posebnosti. Jasno je da će prosečni azijski potrošač igre sa police pre pokupiti brendirani engleski fudbal, ali ne menja stvar. Odnos zavisnosti se lakše razvija kušanjem "El Klasika".

krojf

Nije ni čudno što su Barsini očevi osnivači poput Hansa Kampera završili kao Đoan, ili što Krojf, nikada ne uspevajući da nauči nezgodni katalonski, na oltar svoje nove domovine prinosi sina dajući mu ime Đordi ili Žordi, kako hoćete. Katalonija je melting pot svetskog fudbala, i upravo je Barselona ključni sastojak te kaše. Bivši igrači i dalje nastupaju, sipajući lojalnost sa stranica dnevne štampe, te njihove utakmice, bilo da je u pitanju Stoičkov ili neko manje ekscentričan ne prestaju.

Barsi je potreban Real, gde ćete dobar strip bez antiheroja.

"Dok smo mi jeli haringe i vozili se taksijem, oni su mahali pezetama i polivali se šampanjcem", reći će kontroverzni predsednik Barselone Njunjez u ludim devedesetim kada je njegov klub dobio potvrdu ispravnosti Krojfovog puta.

Tu moralnu nadmoć vrline iz siromaštva, Barsa je veoma uspešno prodavala svetu do odlaska Đoana Laporte početkom decenije. Ona priča o dresu neuprljanom sponzorskim parama je bila uvek rukavica da se natrlja nos belima iz Madrida. Pogrešno se smatra da je ona svinjska glava kojom je ciljan Figo bila najveća uvreda. Nikako, " kartonske pezete" kojima su mu "cules" mahali ispred nosa kada se prvi put vratio u Barselonu su bile simbolički potpis njegove izdaje.

Upravo su "Laportisti" kritiku "onih što su došli posle" zasnovali na odricanju od kanona, kada je zamirisala nafta, odnosno katarski novac.

Ali, to je tek kamičak u cipeli prosečnog navijača Barselone, spremnog da iz džepa izvadi tužbalicu o tragičnoj sudbini predsednika kluba Đozepa Sanjola koga su falangisti streljali 1936. učinivši ga svetom figurom poput mnogo poznatijeg Garsije Lorke.

Doduše, ako im pomenete da je klub ignorisao pola veka njegovog susreta sa streljačkim vodom, to će biti upisano u jedan od Njunjezovih grehova, odmah pored prodaje Ronalda.

Kako je sa druge strane, tamo gde smatraju da veličinu ne treba dokazivati, samo navučete belo i pobedite?

Spain Soccer La Liga

Real je klub, (i nemojte se raspravljati oko toga, delovaćete kao uvrnuti, nepristojni galamdžija ) koji pobedu koristi kao aperitiv, ili rusku salatu, ako tako hoćete na gozbi. To ih čini najvećom fudbalskom stvari na svetu, makar delovali surovo u nameri da svoje standarde prošire van terena. To što su oteli Figa ili dva puta potapšali Kapela po ramenu posle titule i rekli mu da ne dolazi više na posao je upravo "madridizam", pobeda je samo prvi sloj, njena kakvoća mora da zadovolji pomenuti standard.

Znate li zbog čega Del Boske prospe gorčinu na kilometar kada se pomene klub kome se nesebično davao 30 godina? Pa u trenucima žurke, 26 sati posle osvojene titule, pozvali su ga na sprat i rekli da nije dovoljno dobar da upravlja galaktičkim brodom. Podsetiću vas da je pre toga osvojio dve Lige šampiona, i da su posle njega za četiri godine promenili sedam trenera.

Kod neupućenih se lako prima glupost poput one da je Real frankistički klub. U stvari, generalisimus je kao i svaki diktator shvatio da podvođenje fudbala političkom interesu itekako bustuje prestiž i farba sivilo autoritarnog režima u vesele boje pobede. Uostalom, do Di Stefana i pedesetih,  Atletiko je bio uspešniji od komšija, da ne pominjem činjenicu da je deo svoje dominacije pozajmio spajanjem sa klubom fašističke vazduhoplovne sile.

Real je nadrastao Franka i špansku transicion. Dogovor da se ne kopaju rane građanskog rata, oni paradoksalno poštuju više od drugih, upravo slaveći pobedu kao vrhovni ideal. I to što će im danas širom Španije pevati "Napred Madrid, vladin tim i sramota Španije", ne dotiče ih mnogo jer su opsednuti sobom i to pravo im daje "fudbalski Prado" koji poseduju.  Ako mene pitate, to je ultimativni dokaz veličine Reala, meriti se prema sebi.

Sigurno ne postoji ništa slično na svetu, da, oni ne vole Barsu, oni preziru Atletiko, ali to nije ugrađeno u kod prosečnog Madridiste, oni više ne vole sebe kada ne pobede.

Spain Soccer Real Madrid Danilo

Florentino Perez je vizionar, našao je vakcinu za odsustvo pobede, tu bolest koja je dobrim delom devedesetih pretila da postane hronična. Zbog toga, makar Bernabeu bio najveći predsednik u istoriji fudbala, Perezu pripada ovaj vek, izumeo je formulu nade. Kada sam jednom napisao da u Realu leto leči sve, upravo je to tajna, našao je način da hrani snove, makar se oni prethodni izjalovili.

Preostalo mi je još mnogo reči za ovu priču, Šeherezada je amater za Real i Barselonu, u tih 90 minuta ne može da stane ni najmanji zarez na lenjiru istorije.

Pustite danas sve ostalo, "El Klasiko" je obično koverat u kome se krije odgovor na pitanje fudbalu, "Gde ideš" (¿A dónde vas?), ako me još španski služi.

Nije danas dan muškaraca jer je mnogo utakmica, to je bestemija. Ne bacajte kamenje na fudbal, danas je "El Klasiko", ostalo je nebitno.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari