Atletiko - Devojčica sa šibicama, kako razbiti prozor i oteti pečenje?
Autor: Boris Jovanović
utorak 02.05.2017.
12:18
Izvor: Sportske.net
Ključna reč za istoriju, makar i onu alternativnu koju je Atletiko stvarao jeste uskraćenost. Formirajući mantru sami protiv svih, oni nose zaista težak krst, najbolji su, kada je bogati komšija još bolji. Da li je vreme da se razbije staklo i otme ono št
EPA/MARISCAL
Povezane vesti
Atletiko Madrid uživa u lošem publicitetu. Moraću da vam srušim zabludu o siromašnom fudbalskom Robin Hudu sa madridskih margina. Mnogo pre nego što je Simeone rešio da svojom verzijom fudbalske dekadencije izazove negativnu emociju, ali i strah rivala, tim koji je boje pozajmio od omiljenog španskog jorgana je igrao na kartu "sami protiv svih".
Legendarni Hesus Hil je ovu mantru koristio da mobiliše navijače i provuče svakakav kriminal, političke i druge vrste, jednostavno je Atletiko predstavljao kao usamljenog jahača u kakvom špageti-vesternu. I njihova igra je do dolaska Radomira Antića koji ih je proveo ispod duge ličila uglavnom na to, razuzdani, razbarušeni, na momente tabloidni fudbal u senci velikog belog suseda.
To što će "Kalderon" skandirati "Real - tim vlade, sramota Španije", je ruganje bez istorijske osnove, Atletiko je dve od prve tri titule osvojio kao deo Frankove avijacije, obilno se koristeći moćima Generalisimusa i najmoćnijih falangista.
Kasnije su završili kao odbačena maramica, jer se stari fašistički lukavac dosetio da brendira režim kroz Real Madrid.
To nije ostavilo jasno, navijače Atletika bez negativne emocije prema autoritarizmu pedesetih, u kombinaciji sa belim godinama španskog fudbala kada je Real bio najbolji tim na sveta. Logično, počeli su da stvaraju alternativnu istoriju i prisetili se baskijske umešanosti u svoje početke.
Ali, ostao je taj osećaj, "sami protiv svih", stešnjeni između katalonsko-kastiljanskog rivalstva, treći, uskraćeni brat u nasledstvu fudbalske Španije.
Atletiko je 1959. baš u polufinalu imao šansu da prekine Realov teror, igrala se majstorica u Saragosi, posle 2:2 u prva dva meča (nije važilo pravilo gola u gostima). "Beli" su slavili 2:1, Atletiko je imao tu nesreću da se njihove najbolje godine poklope sa Realovim, tamo na prelazu iz pedesetih u šezdesete, pa se i taj osećaj ukraćenosti svakako izrodio iz činjenice da si "najbolji drugi" u nekom vremenu.
Real je usvojio iritirajući stav kada je gradski rival u pitanju, stavio ih na ignore, kako bi se koncentrisao na Barselonu. Teško ćete naći ozbiljnog navijača Reala koji Madrileno doživljava kao nešto više od gradskog posla sa siromašnijim rođakom.
Atletiko je šezdesetih osvojio evropski trofej, ali to nije promenilo njihov odraz u očima drugih. Nije pomoglo ni što ih je kasnije vodio argentinski "mesar" Huan Karlos Lorenco, čiji je Estudijantes svojevremeno proglašen za najprljaviji tim Južne Amerike. I takvi su stigli do finala sa Bajernom, i predvorja slave, a onda ih je Georg Švarcenbek golom trideset sekundi pre kraja uverio da od žabe ne biva princ. Bajern je izborio reprizu, u ponovljenom finalu rasturili su Madriđane, koji do Simeonea, nikada nisu bili ni blizu "Klempavka".
Antić je onom duplom krunom rehabilitovao veru u velike stvari, naterao i samog Hesusa Hila da se pijan sruši u Neptun fontanu na trgu gde "Jorgandžije" slave uspehe. Tada je Simeone patrolirao sredinom, u ovoj deceniji se vratio da donese svoj duh pobede na bilo kakav način.
Izgubio je dva finala od Reala, sada će imati priliku da ih izbaci u dva meča, to mu je vazda bolje išlo.
Na kraju, da vam razvejem još jednu iluziju, navijači Atletika, ma šta vi mislili, pripadaju svim slojevima, ali pošto ih je manje, ona bučna reakcionarna gomila slična Torenteu ume da preuzme vođstvo. Naslušao sam se gluposti o levičarskim opredeljenjima njihovih navijača, više svastika i rasističkih parola nećete videte nigde u Madridu od onih blizu obala Manzanaresa. Takođe, niko vam neće preporučiti, odlazeći "Kalderon" kao bezbedno mesto, nije u pitanju toliko ideologija, koliko napred pomenuta uskraćenost, taj osećaj lokalaca da im je oteto nešto što im pripada.
Manji klubovi u gradovima su uvek takvi, ubeđeni da su im vratili žvaku umesto kusura, da im je zavera zakačila svoje pipke za leđa, da im političke, finansijske pijavice sisaju krv...
Nije to ništa strašno, čak daje identitet i motiv. U slučaju Atletika, oni nekako liče na onu devojčicu sa šibicama iz Andersenove bajke, stalno gledaju kako bogatiji komadaju ćurku. U Simeoneovom slučaju, rešenje je samo jedno, razbiti prozor i oteti pečenje sa stola.
Hoće li se konačno osladiti?
Legendarni Hesus Hil je ovu mantru koristio da mobiliše navijače i provuče svakakav kriminal, političke i druge vrste, jednostavno je Atletiko predstavljao kao usamljenog jahača u kakvom špageti-vesternu. I njihova igra je do dolaska Radomira Antića koji ih je proveo ispod duge ličila uglavnom na to, razuzdani, razbarušeni, na momente tabloidni fudbal u senci velikog belog suseda.
To što će "Kalderon" skandirati "Real - tim vlade, sramota Španije", je ruganje bez istorijske osnove, Atletiko je dve od prve tri titule osvojio kao deo Frankove avijacije, obilno se koristeći moćima Generalisimusa i najmoćnijih falangista.
Kasnije su završili kao odbačena maramica, jer se stari fašistički lukavac dosetio da brendira režim kroz Real Madrid.
To nije ostavilo jasno, navijače Atletika bez negativne emocije prema autoritarizmu pedesetih, u kombinaciji sa belim godinama španskog fudbala kada je Real bio najbolji tim na sveta. Logično, počeli su da stvaraju alternativnu istoriju i prisetili se baskijske umešanosti u svoje početke.
Ali, ostao je taj osećaj, "sami protiv svih", stešnjeni između katalonsko-kastiljanskog rivalstva, treći, uskraćeni brat u nasledstvu fudbalske Španije.
Atletiko je 1959. baš u polufinalu imao šansu da prekine Realov teror, igrala se majstorica u Saragosi, posle 2:2 u prva dva meča (nije važilo pravilo gola u gostima). "Beli" su slavili 2:1, Atletiko je imao tu nesreću da se njihove najbolje godine poklope sa Realovim, tamo na prelazu iz pedesetih u šezdesete, pa se i taj osećaj ukraćenosti svakako izrodio iz činjenice da si "najbolji drugi" u nekom vremenu.
Real je usvojio iritirajući stav kada je gradski rival u pitanju, stavio ih na ignore, kako bi se koncentrisao na Barselonu. Teško ćete naći ozbiljnog navijača Reala koji Madrileno doživljava kao nešto više od gradskog posla sa siromašnijim rođakom.
Atletiko je šezdesetih osvojio evropski trofej, ali to nije promenilo njihov odraz u očima drugih. Nije pomoglo ni što ih je kasnije vodio argentinski "mesar" Huan Karlos Lorenco, čiji je Estudijantes svojevremeno proglašen za najprljaviji tim Južne Amerike. I takvi su stigli do finala sa Bajernom, i predvorja slave, a onda ih je Georg Švarcenbek golom trideset sekundi pre kraja uverio da od žabe ne biva princ. Bajern je izborio reprizu, u ponovljenom finalu rasturili su Madriđane, koji do Simeonea, nikada nisu bili ni blizu "Klempavka".
Antić je onom duplom krunom rehabilitovao veru u velike stvari, naterao i samog Hesusa Hila da se pijan sruši u Neptun fontanu na trgu gde "Jorgandžije" slave uspehe. Tada je Simeone patrolirao sredinom, u ovoj deceniji se vratio da donese svoj duh pobede na bilo kakav način.
Izgubio je dva finala od Reala, sada će imati priliku da ih izbaci u dva meča, to mu je vazda bolje išlo.
Na kraju, da vam razvejem još jednu iluziju, navijači Atletika, ma šta vi mislili, pripadaju svim slojevima, ali pošto ih je manje, ona bučna reakcionarna gomila slična Torenteu ume da preuzme vođstvo. Naslušao sam se gluposti o levičarskim opredeljenjima njihovih navijača, više svastika i rasističkih parola nećete videte nigde u Madridu od onih blizu obala Manzanaresa. Takođe, niko vam neće preporučiti, odlazeći "Kalderon" kao bezbedno mesto, nije u pitanju toliko ideologija, koliko napred pomenuta uskraćenost, taj osećaj lokalaca da im je oteto nešto što im pripada.
Manji klubovi u gradovima su uvek takvi, ubeđeni da su im vratili žvaku umesto kusura, da im je zavera zakačila svoje pipke za leđa, da im političke, finansijske pijavice sisaju krv...
Nije to ništa strašno, čak daje identitet i motiv. U slučaju Atletika, oni nekako liče na onu devojčicu sa šibicama iz Andersenove bajke, stalno gledaju kako bogatiji komadaju ćurku. U Simeoneovom slučaju, rešenje je samo jedno, razbiti prozor i oteti pečenje sa stola.
Hoće li se konačno osladiti?
26 Komentara
neme
Kakve sibice i gluposti Colo je za ove 4 godine potrosio tih 13 i po igraca do bola na 4 fronta,od njih pola su invalidi jedino Grizman negde da ode ostali su mrtvi -kraj.
Oldboy
Ja ipak navijam za Atletiko od svih španskih klubova
Jbg, ove godine će Juventus, verovatno, baš nemaju sreće. A navijaću za njih.
ProudKnight
Hvala Bogu na jednom realnom i istinitom članku! Jako lijepo sročeno i metoforički naglašeno. Nadam se da oni koji nazivaju Real Frankovim klubom, uviđaju u kolikoj su zabludi, ali neki više vole da se tješe zabludom, nego bolnu istinu. Real Madrid je u pedesetim i šesdesetim dominirao Evropom, a ne Španijom, a tu svaka veza sa Španskim diktatorom pada u vodu iz prostog razloga, što nije imao uticaja u Evropi, a kao što su i tada, tako su i danas rezultati iz Evrope relevantan pokazatelj snage neke ekipe. Mnogi bi najradije da mogu da ponište te titule Reala, a onda da ponište i poslednjih nekoliko jer su kao one na sreću, pa da nam udjele dvije, tri titule od '98 do '02. Ja bih rekao da su to lične frustracije koje su uzele maha, pa postale globalno mišljenje određenih grupacija. Jedina činjenica je da je Real najveći na svijetu, a istorija piše pobjednike! Naravno, svi imaju pravo da navijaju za koga žele, ali da neosnovano nipodaštavaju tuđe uspjehe, to je već zabrinjavajuće za iste. Što se tiče ovog dvomeča, kao navijač Reala, mogu reći da mi ne bi previše teško palo, da ispadnemo od Atletika, jer mi ih je u neku ruku žao i zaslužili su da osvoje već jednom trofej LŠ. Mnogo teže bi mi bilo da prođemo u finale i recimo izgubimo od Juventusa. Moja želja je Španska liga, koju već dugo čekamo, a što se tiče LŠ, može sačekati i narednu godinu, iako je ovo fenomenalna prilika za odbranu ovog formata iste, po prvi put, što bi ispasalo nove stranice istorije najvećeg klupskog takmičenja! Sportski pozdrav navijačima Atletika i mnogo sreće večeras!
MSSZRMK
Idemo po pobedu koji ispadanje.
Don Andres
franko nije imao uticaja u evropskim takmicenjima ali su se evropske utakmice reala igrale u madridu gdje je goste docekivala frankova milicija. aj podji ti sad u sjevernu koreju i pobjedi njihovu neku ekipu.. real je frankovo mezimce to je istorijska cinjenica. otimanje di stefana barsi je njegovih ruku djelo, gle cuda proslijedio ga u real a taj isti di stefano bio nosilac igre reala svih tih godina i dan danas je ostao najbolji igrac koji je ikada nosio realov dres. a sve to zahvaljujuci franku..
Nema nikakve zavere, niti bilo cega takvog. Niko o tome ne prica. Ali cenjeni autor ovog teksta, koji je vidno ostrascen, mora priznati da Atletico i te kako zasluzu da bue tu gde jeste. U eri kada i Barselona i Real imaju mozda i najbolje ekipe svih vremena, biti tu gde jesu je ogroman uspeh za momke sa Vicente Calderona. Da li su zasluzili da osvoje LS, apsolutno jesu. Kao i sot je Lester zasluzio da osvoji titulu prosle godine, kao i sto je Sevilja zasluzila da osvoji LE 3 godine za redom.. Zar to nije draz fudbala! Parafraziracu Simeonea - U ratovima i bitkama kroz istoriju ne pobedjuje uvek najjaci, vec onaj koji ima bolju strategiju. #AupAtleti samo hrabro
RealisticChelseaFan
Bravo za tekst! Ako sad ne prodju Real, tesko ce se psihicki oporaviti, a verovatno ce i Simeone da ode. Taj osecaj da su nebitan klub u odnosu na Real im daje snagu da prodju dvomec. Najtezi su protivnik Realu u LS, mislim da su tezi i od Barse. Sad ili nikad!
mogu da se kladim da ce Real primiti bar gol
Breaking Bad
To je uvijek sigurno.
Leonida
Mogu se kladiti i da ce real dati makar jedan gol
Atletiko je favorit . Real je zasicen od LS
S-I-M-K-E_
I ovaj tekst govori koliko je Franko imao uticaja na Real....Rael Madrid je najveca sramota za fudbal,svaka cast Barsi kako se bori sa njima vec dugo godina i osvaja titule.
S-I-M-K-E_
Stvarno Atl.Madrid nije imao srece u prethodna 2 finala protiv Reala,i to je jedina prava konstatacija.Jednostavno je ovaj tim Reala najsrecniji tim svih vremena,posebno je to izrazeno otkad je Zidan dosao na klupu.Na svakoj drugoj utakmici davaju golove u nadoknadi,90+.Nije lako Atletiku da igra u ovoj situaciji,jer su izgubili 2 finala Lige Sampiona na najsuroviji nacin,u produzecima,i to je Ramos davao kljucne golove,jedan je bio i iz ofsajda.Da li je ovo trenutak da se konacno sve promjeni,da konacno srca malo pogleda i Atletiko,to cemo da vidimo.Ono sto sam siguran je da ce Savic staviti u dzep Ronalda,ali Atletiko treba da se pazi nenormalnog Ramosa,on im je nocna mora.
E, hvala na ovom podatku, mislim da si me podsetio na tu majstoricu. I onda je Puskas dao gol iz penala, a pitanje je da li je bio:-D Atletiko je mozda (i dalje- i posle prelaska franka na drugi klub kao svoj omiljeni) imao protekciju u odnosu na ostale klubove u ligi, ali zna se ko je imao apsolutni primat, jedan klub pa deset mesta prazno pa svi ostali u ligi. Zar su dve titule u Spaniji dovoljne da se prica o tome da su oni bili tu nekakvi miljenici?! Ne bih bas rekao. Atletiko nikada VISE do Simeonea nije bio blizu trofeja, a sada ga i brani sto znaci da ga je lane i osvojio...