Slatki mamurluk pobede

Euforija?

Svakako.

Fudbalski uspeh je opijum, sad dok nam je slatka izmaglica pred očima, lako je zamisliti da smo bolji nego što jesmo.

O nama pričam, ne o ovoj deci, ona imaju dokaz klase.

Kada su Hrvati igrali polufinale "Mondijala za one koji se briju" mrzeo sam svaki trenutak, ne njihovih pobeda, već naše nesavršenosti.

Teško je bilo progutati nedovoljnost onog dela "Čileanaca" koji nije uspeo da se okupi oko zajedničkog cilja, onih koji su mogli, nisu hteli. Bilo da im je nametnut general sa strateškim znanjem brkatog, zaslužnog zastavnika, bilo da su se te sujete sudarale kao elektroni u svlačionici, oni su najčešće bili kao i njihov narod, smoreni i zauzeti izmišljanjem opravdanja.



Hrvati su bili tamo, u onoj večeri kada je Lilijan Tiram upao poput Obeliksa u tajni napitak Gala i počeo da postiže golove.

Mi nismo. Nismo nikada bili ni blizu. I priznajem, bazdilo je, taj očaj koji nekako uvek isijava iz tima koji zovemo svojim.

Zbog toga ovo danas, makar tom prvenstvu tepaju Mundijalito, jeste katarza, nešto što će u rebus baciti sva ona piskarala navikla da neznanje maskiraju lažnim patriotizmom, ili neuspeh premažu kukavičlukom i opštim mestima.



Da se ne lažemo, mi Srbi retko pobeđujemo, u bilo čemu. Bilo da smo šićardžije ili smele neznalice, bilo da se ložimo bez razloga ili patetišemo, mi smo specijalisti za kombinaciju nesrećnog poraza i naredne, istorijske prilike.

Ovo je novo.

Biti prvak sveta podrazumeva da je ispred ove generacije čistina, nema nikoga. Nema potrebe da se upoređuješ, niti razloga, sebi si protivnik i inspiracija.

Imaš i saveznika, samopouzdanje, svest da si već pobedio.

Jasno je da ćemo morati, kao i svako ko hoće da pobeđuje u seriji, da se menjamo. Sad učimo iz pobede, što je osveženje.

Kako učiti? Razmišljati o posledici pobede?

Pa ne, ona će doći, kroz masu što skandira nekoj budali umesto igračima na balkonu, kroz grebanje okoline za zlatnu prašinu koju će ova deca rasipati kad stignu u Srbiju.



Ne, nije to, od toga ne možeš da pobegneš.

Kod pobede seciraš uzrok. Nalaziš način da sačuvaš glad. Kad se najedeš trijumfa, to je najveći problem, kako da pronađeš "razlog za opet". Da ponovo grizeš, da igraš za nešto više od potrage za lagodnijim životom.

Nemojte biti licemerni, ovi momci su sada najskuplji eksponati u izlogu. Jer, prvenstva za mlade su rudnik dijamanta. Niko neće kupiti robu koja se predugo habala po livadama ovdašnjim.

Sledeći put, oni više neće biti dobro čuvana tajna. Neće deliti ni sudbinu nas što ih volimo jedino kad pobeđuju.

Oni što bi posle poraza uzimali pasoše i državljanstvo, bi ih jednostavno gurnuli u kotao seniorskog fudbala sve sa Paunom koji se nekako izmigoljio kalupu zlatiborske škole jagnjetine i gubljenja vremena na trenerskim školama.



Moram da vas razočaram, nema lakih rešenja, to je nada benavih.

Jedino što se može iskoristiti u ovom uspehu je metod, niti ćemo biti prvaci sveta u Rusiji 2018. niti nas ovo približava rimejku u "A" produkciji.

Ali imamo nacrt, know-how, inspiraciju i poziv za primenu na gornjim spratovima Olimpa.

Bili smo glupi da naučimo iz poraza, daj da probamo kad se otreznimo od pobede. Možda nam i krene...

U suprotnom, makar imamo ovu pobedu, kao  logorsku vatru da se ogrejemo u polarnom dobu srpskog fudbala.

Uživajte, dejstvo ne traje dugo...