Poraz u oblandama
Autor: Boris Jovanović
subota 25.10.2014.
10:09
Izvor: Sportske.net
Nije često da su matematika i logika suprotstavljene, ali nionski činovnici nemaju ni vreme, ni volju za asfaltiranje balkanskih gudure. Sebi smo pucali u nogu reakcijom na albansku provokaciju, pa ćemo ćopati do kraja kvalifikacija.
BETAPHOTO/BRANISLAV BOZIC/DR
Povezane vesti
Izgubili smo tri boda.
To je presuda, možda uvijena u oblandu kompromisa i nionske visoke politike, ali i slaba dvojka iz matematike će štiklirati prvu rečenicu.
Pretpostavka je da ćeš pobediti Albaniju u kvalifikacijama, ti crni orlovi ponekad polete kod kuće. U pravilnim razmacima, jednom u veku "dignu" nekoga na strani, a da nije San Marino.
Drugim rečima, svoju kvotu činjenja štete u gostima su ispunili protiv Portugala, Srbija je čekala te bodove kod kuće. Na kraju, imamo osećaj propalog kockara koji napipava džepove u nadi da će zateći neku zalutalu novčanicu i povaditi se u nastavku večeri.
Posle sudara na travi, u u vazduhu, sa dva najslabija tima u grupi imamo bod, nije izgubljeno, ali moraćemo da budemo bolji nego što jesmo kako bi se ugurali u parisku kompoziciju.
To je matematika, šta kaže logika?
Kultura nasilja koja se u poslednje dve decenije zapatila u ovom sluđenom narodu podrazumeva da na provokaciju odgovoriš šamarom. Dok uporno gurate tu činjenicu pod tepih prepun svakojakog otpada, znate li šta znači kada navijač udari igrača na terenu? Taj pravilnik stariji je od srpsko-albanskih razmirica posle pada zida u Berlinu.
Nemamo pravo da budemo nezadovoljni, UEFA je mogla lagano da izbaci, i nas, i njih. Mi bismo završili u kanti jer stalno padamo na popravnim ispitima, oni jer nisu došli da igraju fudbal već da provociraju. Kako sam vam već objasnio njih fudbal ne zanima, a mi smo rešili da se jednačimo u odsustvu viteštva.
Zbog čega kompromis?
Ima nešto sa brojanjem glasova u forumima, zapetljanom mrežom uticaja gde srpski glas nije baš prigušen u kombinaciji sa većim savezima.
Takođe, teško je raspetljavati balkanske čvorove, ko, šta, koga, ko je počeo, čije majke nose tamniju maramu i jače leleču.
Znam, zvuči grozno, ali je tako, teško je da će neko uložiti više od par popodneva švajcarske dokolice u razrešavanje istorijskih dilema. Nismo bitni, drugari, ma kako verovali da smo tačka u kojoj se univerzum zamisli o svojoj egzistenciji.
Nemojte se samo potpisivati onim što će vas okarakterisati kao bučne i slabomisleće, "kako oni", "što mi", "oni su prvi počeli". Nemojte o aršinima i zaverama, jer ne morate da ubeđujete sebe i svoje istomišljenike, to je krik koji neće izaći iz naše pećine. Razlog je što se ne pitamo ništa.
Uzgred, i nećemo naučiti ništa, Đenova, Kruševac, Humska, napisao sam vam formulu pre nekoliko godina.
Šok, neverica, bes, verbalni linč, razvodnjavanje, relativizacija, opravdavanje, odsustvo akcije, apatija i zaborav.
Nema to veze sa fudbalom, ima sa našim životima i onim što smo od njih učinili.
To je presuda, možda uvijena u oblandu kompromisa i nionske visoke politike, ali i slaba dvojka iz matematike će štiklirati prvu rečenicu.
Pretpostavka je da ćeš pobediti Albaniju u kvalifikacijama, ti crni orlovi ponekad polete kod kuće. U pravilnim razmacima, jednom u veku "dignu" nekoga na strani, a da nije San Marino.
Drugim rečima, svoju kvotu činjenja štete u gostima su ispunili protiv Portugala, Srbija je čekala te bodove kod kuće. Na kraju, imamo osećaj propalog kockara koji napipava džepove u nadi da će zateći neku zalutalu novčanicu i povaditi se u nastavku večeri.
Posle sudara na travi, u u vazduhu, sa dva najslabija tima u grupi imamo bod, nije izgubljeno, ali moraćemo da budemo bolji nego što jesmo kako bi se ugurali u parisku kompoziciju.
To je matematika, šta kaže logika?
Kultura nasilja koja se u poslednje dve decenije zapatila u ovom sluđenom narodu podrazumeva da na provokaciju odgovoriš šamarom. Dok uporno gurate tu činjenicu pod tepih prepun svakojakog otpada, znate li šta znači kada navijač udari igrača na terenu? Taj pravilnik stariji je od srpsko-albanskih razmirica posle pada zida u Berlinu.
Nemamo pravo da budemo nezadovoljni, UEFA je mogla lagano da izbaci, i nas, i njih. Mi bismo završili u kanti jer stalno padamo na popravnim ispitima, oni jer nisu došli da igraju fudbal već da provociraju. Kako sam vam već objasnio njih fudbal ne zanima, a mi smo rešili da se jednačimo u odsustvu viteštva.
Zbog čega kompromis?
Ima nešto sa brojanjem glasova u forumima, zapetljanom mrežom uticaja gde srpski glas nije baš prigušen u kombinaciji sa većim savezima.
Takođe, teško je raspetljavati balkanske čvorove, ko, šta, koga, ko je počeo, čije majke nose tamniju maramu i jače leleču.
Znam, zvuči grozno, ali je tako, teško je da će neko uložiti više od par popodneva švajcarske dokolice u razrešavanje istorijskih dilema. Nismo bitni, drugari, ma kako verovali da smo tačka u kojoj se univerzum zamisli o svojoj egzistenciji.
Nemojte se samo potpisivati onim što će vas okarakterisati kao bučne i slabomisleće, "kako oni", "što mi", "oni su prvi počeli". Nemojte o aršinima i zaverama, jer ne morate da ubeđujete sebe i svoje istomišljenike, to je krik koji neće izaći iz naše pećine. Razlog je što se ne pitamo ništa.
Uzgred, i nećemo naučiti ništa, Đenova, Kruševac, Humska, napisao sam vam formulu pre nekoliko godina.
Šok, neverica, bes, verbalni linč, razvodnjavanje, relativizacija, opravdavanje, odsustvo akcije, apatija i zaborav.
Nema to veze sa fudbalom, ima sa našim životima i onim što smo od njih učinili.
0 Komentara