Premijer Liga: Deseti vikend
Autor: Miloš Marković
ponedeljak 03.11.2014.
14:24
Izvor: Sportske.net, Vuk Bošković
Derbi Mančestera svakako jeste obeležio deseti vikend u engleskom fudbalskom takmičenju. Svoje utiske iznosi naš prijatelj Vuk Bošković.
Beta/AP Photo/Jon Super
Povezane vesti
MANČESTERSKI EL CHAOTICO
Derbi ne treba da izgleda ovako. Naučili smo, kroz mnogobrojne montažne sekvence sa Skaj-u i YouTube-u da je derbi o strasti, o davanju poslednjeg atoma snage, o inspiraciji koja luta iznad stadiona, između tribina i terena odakle posmatra i procenjuje koji od igrača je dovoljno vredan da ga pogodi kao grom i od njega načini heroja čiji će lik pijani navijači tetovirati u pola 3 ujutru u nekom prljavom studiju na Mauricijusu narednog leta.
Derbi treba da bude poseban, da znači nešto. U najmanju ruku da bude epska Pirova pobeda o kojoj će se dugo pričati (poslednji derbi na „Mejn Rodu“ koji je Siti dobio 3-1 u sezoni u kojoj je Junajted osvojio titulu i završio sa 32 boda više od gradskog rivala). Možda čak i da bude napeto, nervozno, za neutralce dosadno, mučenje.
Ali svakako ne ovo. Ne utakmica u kojoj Siti izgleda opasnije kada igra protiv 11 nego kada igra protiv 10 igrača. Ne utakmica u kojoj je jedini pravi razlog za nekontrolisani bes nesposobnost sudije da primeti čiste penale, a da čak ni to nije bitno jer nije uticalo na rezultat. Prošle nedelje sam napisao da se u derbijima ne osvaja titula, ali bi makar u njima trebalo da znamo saznamo nešto novo. Ali ne, sve što smo videli je ono što smo već znali: Siti je jako faličan konkurent za titulu, a Junajtedovo dno je šuplje.
Jedan trenutak, pred sam početak drugog poluvremena, kada su Sitijevi igrači stajali na ulazu u tunel, izgledao je jako važno.
Primali su poslednja uputstva od Pelegrinija i čekali da se svi okupe. Onda su energično izleteli su na teren, zajedno, kao da su NFL tim. U tom momentu, izgledali su kao lav koji će da proždere Junajted, samo da čuju pištaljku za početak. Ali onda je krenulo mučenje. Opet, kada je pao gol posle serije glupih, malih grešaka Junajteda u tranziciji i odbrani (Di Marijino neuspešno uklizavanje), na trenutak se opet činilo da ćemo gledati rimejk 6-1. Pelegrini je napravio ofanzivne izmene (Nasri zbog brzine protiv sporih krilnih bekova i Džeko da bi napao Felainija tokom Sitijevih korenra) ali umesto da dovrše Junajted, oni su jednostavno stali. Problem je ako tim sa 10 igrača dominira utakmicom u poslednjih 20 minuta, i da je Felaini uspeo da pogodi loptu glavom a ne ramenom, ili da je Runi bio dovoljno samopouzdan da šutne levom nogom posle prodora kojim je razbio Sitijeve linije kao dete zvečku, ili da Di Mariju nije zaposeo duh Nanija i njegova super-moć da pogodi prvog igrača pri izvođenju kornera, naslov iznad bi verovatno bio „Ubedljiva pobeda Junajteda od 1-1“. Ali nisu.
Junajted ima svog žrtvenog jarca u Smolingu, koji je za razliku od većine jaraca u njegovoj poziciji, u potpunosti odgovoran za svoju sudbinu. Ali Smoling neće biti najuren iz kluba, kao što bi skoro svi (uključujući verovatno i Van Gala) želeli. Neće biti jer Junajted ne može to sebi da dozvoli, jer koliko god da je jasno da Smoling neće uspeti kao Junajtedov igrač, on će uskoro opet igrati jer nema ko drugi. Džons će uvek naći način da se povredi, Evans takođe, dok su Blaket, Mekner i Torp lepe priče o „verovanju u mladost“ ali nemaju vrhunski potencijal (bar ne još uvek). Roho je najbolja opcija za centralnog beka Junajteda, a on je prirodno levi bek- i biće van stroja nekoliko nedelja.
Junajted može da se oseća dobro zbog poslednjih 20 minuta meča, i četvrto mesto je samo 4 boda daleko trenutno, ali vreme je da počnu da pobeđuju, u seriji, i to ubedljivo. Imaju dobar raspored do Nove godine i moraju nešto u tom periodu da stvore, pre nego što Vudvord potroši previše novca na pojačanja za odbranu u januaru (Pike/ Vlar/ Šokros).
LIVERPUL: TOTENHEM REMAKE, ONLY BIGGER
Jedan od razloga zašto nema opšte panike među Junajtedovim navijačima je što njihov najveći rival i glavni konkurent za četvrto mesto igra još gore od njih. Ne radi se samo o rezultatima, nego ceo tim, od golmana do napadača, izgleda razglobljeno, rašafljeno, kao ekipa u parku napravljena od ljudi koji se međusobno ne poznaju. Naravno, svi su već odlučili da je za sve kriv Baloteli, jer „reasons“, ali koliko god on bio zgodna deflekcija za tim, navijače, i sve novinare i komentatore koji su proveli prethodnih godinu dana proglašavajući Rodžersa za novo otelotvorenje Šenklija, u tri leta koliko je u klubu, od svih njegovih transfera, samo dva igrača su uspeh: Staridž i Kutinjo. Za nekoliko dovedenih ovog leta jošš postoji nada, ali za većinu ne (ni najpristrasniji navijači Liverpula ne idu unaokolo i pričaju „Čoveče, kako je Džo Alen bio genijalan transfer!“). Ako se igra i rezultati ne poprave, „Totenhem rimejk“ će postati narativ, ali transferi nisu Rodžersova jača strana.
Takođe, situacija u klubu ne izgleda baš dobro s obzirom da je u danima pred Njukasl, kapiten tima sam pozvao novinare i rekao im, bez i da su mu postavili pitanje, da mu klub nije ponudio novi ugovor koji bi on hteo, sa akcentom na „igraću naredne sezone, u Liverpulu ili negde drugde“, što su ispratile priče o „Sitiju i MLS“ od strane novinara koji su mu inače bliski.
Naravno da navijači neće napasti jednog od najboljih igrača u istoriji kluba, i da je prva reakcija bila bes prema upravi kluba što ne nije uradila ono što Džerard hoće, ali nije baš preterano lojalno od kapitena da manipuliše emocijama navijača kroz intervjue čija je jedina poenta pritisak tokom pregovora o ugovoru. Pogotovu što nije kao da igra na nekom visokom nivou već neko vreme.
SAUTEMPTON: BOLJE SREĆAN NEGO PAMETAN
Niko nije znao da je ovog leta Sautemptonu sekira upala u med. Konsenzus nakon „seobe“ u celom fudbalskom svetu je bio „borba za opstanak“, tako da sada, kada se ispostavilo da je ta procena bila jako pogrešna, svi gledaju da kompenzuju hvaljenjem tima preko svake mere.
U suštini, Sautemton je uradio najviše što je mogao sa prethodnim timom i menadžerom prošle godine. Jedini pravi gubici su bili Šo i Čembers, ostali igrači su bili ili na vrhuncu (Lalana), ili su ga odavno prošli (Lambert). Igrom slučaja, em su ih prodali za prevelike pare, em su ih zamenili igračima koji su ili jednaki (Tadić), ili bolji (Pele)- koje će takođe moći da prodaju za prevelike pare kada dođe vreme za to. Sa težim rasporedom krenuće i lošiji rezultati ali to nije ni toliko bitno. Čak i da se na proleće bore samo za ulazak i Ligu Evropa, svi u klubu će izgledati kao genijalci.
Derbi ne treba da izgleda ovako. Naučili smo, kroz mnogobrojne montažne sekvence sa Skaj-u i YouTube-u da je derbi o strasti, o davanju poslednjeg atoma snage, o inspiraciji koja luta iznad stadiona, između tribina i terena odakle posmatra i procenjuje koji od igrača je dovoljno vredan da ga pogodi kao grom i od njega načini heroja čiji će lik pijani navijači tetovirati u pola 3 ujutru u nekom prljavom studiju na Mauricijusu narednog leta.
Derbi treba da bude poseban, da znači nešto. U najmanju ruku da bude epska Pirova pobeda o kojoj će se dugo pričati (poslednji derbi na „Mejn Rodu“ koji je Siti dobio 3-1 u sezoni u kojoj je Junajted osvojio titulu i završio sa 32 boda više od gradskog rivala). Možda čak i da bude napeto, nervozno, za neutralce dosadno, mučenje.
Ali svakako ne ovo. Ne utakmica u kojoj Siti izgleda opasnije kada igra protiv 11 nego kada igra protiv 10 igrača. Ne utakmica u kojoj je jedini pravi razlog za nekontrolisani bes nesposobnost sudije da primeti čiste penale, a da čak ni to nije bitno jer nije uticalo na rezultat. Prošle nedelje sam napisao da se u derbijima ne osvaja titula, ali bi makar u njima trebalo da znamo saznamo nešto novo. Ali ne, sve što smo videli je ono što smo već znali: Siti je jako faličan konkurent za titulu, a Junajtedovo dno je šuplje.
Jedan trenutak, pred sam početak drugog poluvremena, kada su Sitijevi igrači stajali na ulazu u tunel, izgledao je jako važno.
Primali su poslednja uputstva od Pelegrinija i čekali da se svi okupe. Onda su energično izleteli su na teren, zajedno, kao da su NFL tim. U tom momentu, izgledali su kao lav koji će da proždere Junajted, samo da čuju pištaljku za početak. Ali onda je krenulo mučenje. Opet, kada je pao gol posle serije glupih, malih grešaka Junajteda u tranziciji i odbrani (Di Marijino neuspešno uklizavanje), na trenutak se opet činilo da ćemo gledati rimejk 6-1. Pelegrini je napravio ofanzivne izmene (Nasri zbog brzine protiv sporih krilnih bekova i Džeko da bi napao Felainija tokom Sitijevih korenra) ali umesto da dovrše Junajted, oni su jednostavno stali. Problem je ako tim sa 10 igrača dominira utakmicom u poslednjih 20 minuta, i da je Felaini uspeo da pogodi loptu glavom a ne ramenom, ili da je Runi bio dovoljno samopouzdan da šutne levom nogom posle prodora kojim je razbio Sitijeve linije kao dete zvečku, ili da Di Mariju nije zaposeo duh Nanija i njegova super-moć da pogodi prvog igrača pri izvođenju kornera, naslov iznad bi verovatno bio „Ubedljiva pobeda Junajteda od 1-1“. Ali nisu.
Junajted ima svog žrtvenog jarca u Smolingu, koji je za razliku od većine jaraca u njegovoj poziciji, u potpunosti odgovoran za svoju sudbinu. Ali Smoling neće biti najuren iz kluba, kao što bi skoro svi (uključujući verovatno i Van Gala) želeli. Neće biti jer Junajted ne može to sebi da dozvoli, jer koliko god da je jasno da Smoling neće uspeti kao Junajtedov igrač, on će uskoro opet igrati jer nema ko drugi. Džons će uvek naći način da se povredi, Evans takođe, dok su Blaket, Mekner i Torp lepe priče o „verovanju u mladost“ ali nemaju vrhunski potencijal (bar ne još uvek). Roho je najbolja opcija za centralnog beka Junajteda, a on je prirodno levi bek- i biće van stroja nekoliko nedelja.
Junajted može da se oseća dobro zbog poslednjih 20 minuta meča, i četvrto mesto je samo 4 boda daleko trenutno, ali vreme je da počnu da pobeđuju, u seriji, i to ubedljivo. Imaju dobar raspored do Nove godine i moraju nešto u tom periodu da stvore, pre nego što Vudvord potroši previše novca na pojačanja za odbranu u januaru (Pike/ Vlar/ Šokros).
LIVERPUL: TOTENHEM REMAKE, ONLY BIGGER
Jedan od razloga zašto nema opšte panike među Junajtedovim navijačima je što njihov najveći rival i glavni konkurent za četvrto mesto igra još gore od njih. Ne radi se samo o rezultatima, nego ceo tim, od golmana do napadača, izgleda razglobljeno, rašafljeno, kao ekipa u parku napravljena od ljudi koji se međusobno ne poznaju. Naravno, svi su već odlučili da je za sve kriv Baloteli, jer „reasons“, ali koliko god on bio zgodna deflekcija za tim, navijače, i sve novinare i komentatore koji su proveli prethodnih godinu dana proglašavajući Rodžersa za novo otelotvorenje Šenklija, u tri leta koliko je u klubu, od svih njegovih transfera, samo dva igrača su uspeh: Staridž i Kutinjo. Za nekoliko dovedenih ovog leta jošš postoji nada, ali za većinu ne (ni najpristrasniji navijači Liverpula ne idu unaokolo i pričaju „Čoveče, kako je Džo Alen bio genijalan transfer!“). Ako se igra i rezultati ne poprave, „Totenhem rimejk“ će postati narativ, ali transferi nisu Rodžersova jača strana.
Takođe, situacija u klubu ne izgleda baš dobro s obzirom da je u danima pred Njukasl, kapiten tima sam pozvao novinare i rekao im, bez i da su mu postavili pitanje, da mu klub nije ponudio novi ugovor koji bi on hteo, sa akcentom na „igraću naredne sezone, u Liverpulu ili negde drugde“, što su ispratile priče o „Sitiju i MLS“ od strane novinara koji su mu inače bliski.
Naravno da navijači neće napasti jednog od najboljih igrača u istoriji kluba, i da je prva reakcija bila bes prema upravi kluba što ne nije uradila ono što Džerard hoće, ali nije baš preterano lojalno od kapitena da manipuliše emocijama navijača kroz intervjue čija je jedina poenta pritisak tokom pregovora o ugovoru. Pogotovu što nije kao da igra na nekom visokom nivou već neko vreme.
SAUTEMPTON: BOLJE SREĆAN NEGO PAMETAN
Niko nije znao da je ovog leta Sautemptonu sekira upala u med. Konsenzus nakon „seobe“ u celom fudbalskom svetu je bio „borba za opstanak“, tako da sada, kada se ispostavilo da je ta procena bila jako pogrešna, svi gledaju da kompenzuju hvaljenjem tima preko svake mere.
U suštini, Sautemton je uradio najviše što je mogao sa prethodnim timom i menadžerom prošle godine. Jedini pravi gubici su bili Šo i Čembers, ostali igrači su bili ili na vrhuncu (Lalana), ili su ga odavno prošli (Lambert). Igrom slučaja, em su ih prodali za prevelike pare, em su ih zamenili igračima koji su ili jednaki (Tadić), ili bolji (Pele)- koje će takođe moći da prodaju za prevelike pare kada dođe vreme za to. Sa težim rasporedom krenuće i lošiji rezultati ali to nije ni toliko bitno. Čak i da se na proleće bore samo za ulazak i Ligu Evropa, svi u klubu će izgledati kao genijalci.
0 Komentara