Košarkaški Fergi!

CIA mnogo bolje procenjuje ljude nego situacije. Možda, jer veruje u sposobnost ljudi da kontrolišu događaje, a možda je i tajna u treningu, odnosno predvidljivosti ljudskih postupaka.

U slučaju Grega Popovića verovatno su ciljali na karakter i sposobnost da ostane ispod radara. Bio je izgleda toliko dobar za vreme probne službe, priča se u Turskoj, da je uspeo da im utekne. Valjda njegov široki pogled na svet ne može da se koncentriše na samo jednu stvar, tek odbacio je izvesnu, špijunsku karijeru.

Dok će drugi veliki treneri, kao nadgradnju pobede skretati pažnju na sebe skupim odelom, ili kofom gela u kosi, zen filozofijom sve pitajući se kako izgledaju u oku kamere, trenera Popa baš briga, njegov svet je vinograd i košarka, i mnogo toga još...

On nije fanatik, ali jeste perfekcionista, nije ni dosadni košarkaški propovednik, ali je čovekj terena. Kažu da  treninzi San Antonija umeju da se pretvore u dijalog koji na površini nema veze sa košarkom. Popović je tip renesansnog čoveka, spreman da svaštari. Mada, za razliku od većine, on to radi uspešno.

Čini se da je vojnička disciplina samo učvrstila njegovu tvrdoglavost, kada je rešio da uspe u košarci, u to ste se mirne duše mogli kladiti. Greg Popović je sa porodicom živeo u spavaonici trećerazrednog koledža koji je trenirao, hraneći se u kafeteriji sa studentima. Nije mu smetalo, kao ni čuvena zalivska trka trka sa Dankanom, profesionalnim plivačem, dok ga je ubeđivao da je San Antonio tim budućnosti.

Popović je pravio tim po sebi, to niko neće osporiti, umeo je da prepozna trenutak, ali i da zaigra va bank. Otpustio trenera Hila, popularnog kicoša koga je publika volela i postavio gubitnika, samog sebe.

Ankete prezire, tome se naučio na svom primeru, 90% navijača je želelo da Popović ode, kada je prvu sezonu priveo kraju sa katastrofalnim rezultatom. To ga nije pokolebalo, i na tom opskurnom, kalifornijskom, "No name" koledžu naučio je da gubi na početku. Posle su imali najbolju godinu u istoriji.

Sa "Admiralom" Robinsonom se na početku razumeo, vojnici znaju šta je subordinacija, i jedan i drugi su služili, nije postojala netrpeljivost između Popa pilota i marinca Dejvida, veterana koji je formirao sjajno partnerstvo sa Dankanom.

Sa Timijem je bilo lakše, njih dvojica su isti, nije ih briga. Ne za pobedu, u pitanju su surovi takmičari, već za sve što dolazi posle toga.

Savršeno se razumeju, Amerikanci kažu "soul mates", Timi u svojim širokim majicama i bez kravate kod Obame, i Popović, čovek koji veruje da je biti sam najveća privilegija.

Na neki način, Pop je košarkaški Ser Aleks, bio je blizu otkaza u onoj skraćenoj sezoni zbog lok-auta, i te 1999. osvojio titulu, ali ne i naklonost navijača. Njima je trebalo duže da shvate, možda do drugog prstena, da "Popa" nije briga šta misle o njemu.

Njegov košarkaški uspon je počeo uz legendarnog Lerija Brauna. Čak je godinu dana volonterski radio na univerzitetu Kanzas kako bi učio od košarkaškom "Kuma". Upijao je i od Dona Nelsona, svi ti treneri koji su porasli pod kapom tih ikona i danas su u ligi i oko nje. Popović vuče nekadašnju sabraću sa košarkaških početaka. To je vojnički princip, ne ostavljaj saborca u nevolji.

Putovao je kroz Kanzas u starom "Linkolnu" čiji krov nije mogao da se zatvori. Padao je sneg, Popović u kabrioletu, isplatilo se. Ta godina je pokazala i Leriju Braunu da je Pop predodređen da postane više od pomoćnika.

Uspeo je još u jednoj stvari koja je za sve te sujete NBA neverovatna, da postavi tim iznad pojedinca. U San Antoniju još čuvaju mejlove i pisma u kojima mu je patriotska Argentina pretila smrću kada je Manu završio na klupi, kao šesti čovek.

Pop je svojevremeno otpisao Rodmana, menjao ga za Vila Perdjua, čoveka koga ćete pamtiti jedino kao nekoga koga je Džordan ismevao u Čikagu. Ali, to je tako Popov stil, za njega je košarka posao, igra ozbiljnih ljudi.

Popovića volimo da svojatamo, istina je da je dete iz mešovitog braka, otac je Srbin, majka Hrvatica, perfektno psuje na našem jeziku, sjajno govori ruski, on je specijalista za nekadašnji Sovjetski Savez. I ne, ne mislim na košarku, već hladni rat.

Odbio je da preuzme klupu Rusije, u Moskvi su računali na to da voli rusku književnost i kulturu, ali nije želeo da govori o razlozima zbog kojih se zahvalio.

Kada postane "ludi Srbin", nije prijatno, Toni Parker kaže da se deo pobeđivanja tima svede da spreče Popovića da prigovara narednog dana na treningu. Francuz je jednom rekao da je sama tortura slušati trenera kako razlaže poraz.

Popović ne voli američke igrače, zato su Sparsi prave UN, njihovi kampovi su olimpijska sela. On smatra da američki igrači nisu spremni da rade kao košarkaši iz drugih zemalja, da se žrtvuju.

U psihološkom profilu ovog čoveka, ako takvo šta postoji u CIA, verovatno je više onoga što ne voli, od onoga što mu prija. Ali, kakav je Popović malo ljudi zna, ne voli kamere u blizini svojih dela. Ona su dobra, mrgodni Greg je mnogo učinio za slabe i nemoćne, ali pobesni kada o tome neko progovori.

Jednom ga je neko opisao kao komičara koji obožava da vređa publiku jer mu svetla scene ne prijaju.

Zaista je tako, mada je jednom na pitanje kako se oseća u San Antoniju koji ga ne voli, odgovorio:

"Nisam došao ovde da pobedim na izboru za kraljicu mature".

Ali, Sparsi pobeđuju, to je jedino važno.