Apsolutna podrška Saletu - Ima boljih od Gagija i Lučića!

Bilo je 'brdo' primedbi još kada je Aleksandar Đorđević saopštio preliminarni spisak od 24 igrača.

Najviše njih se ticalo izostavljanja Dejana Muslija, inače igrača sa najvećim prosečnim indeksom u ACB ligi ove sezone u kojoj je, ruku na srce, njegova Manresa jedva uspela da opstane. Međutim, ukoliko Sale ima garancije od trenera San Antonio Sparsa Grega Popovića da Bobi Marjanović ima 'zeleno svetlo' da nastupi na Olimpijskim igrama, onda je izostavljanje Muslija sasvim logična stvar. Razlog je i taj što je Raduljica proverena opcija, što je Jokić izabran u najbolju ruki petorku u NBA ligi, a sigurno ima i toga da je Nikola Milutinov, uprkos ne tako dobroj debitanskoj sezoni u inostranstvu u dresu Olimpijakosa, centar koji predstavlja budućnost naše košarke jer je tri godine mlađi od Muslija, plus iza sebe ima 'iskustvo' igranja na prošlogodišnjem Evrobasketu, tj. već je prošao Đorđevićev "dril".

Onda je bilo zamerki što na spisku nema Stevana Jelovca i Ivana Paunića, koji takođe iza sebe imaju dobre sezone u ACB ligi, posebno Paun koji je eksplodirao i možda je i najzaslužniji što se Fuenlabrada domogla plej-ofa u kom nema šanse protiv Barselone.

U oba slučaja nema potrebe mnogo da se duži, jednostavno ima boljih. Jelovac nije nit' četvroka nit' petica, igra za Saragosu koja je prosek ekipa u Španiji, Đorđević je upravo zbog te nedefinisnosti pozicija već dva puta izostavljao Milana Mačvana koji je, bez sumnje, bolji igrač.  Jelovac ima 27 godina i zaista nema šta da traži u konkurenciji Bjelice i Jokića, kao i već pomenutih 'klasičnih petica' Bobija i Raduljice.

Što se tiče Paunića, upitno je da li igrača od 29 godina pozivati da sedi na klupi i bude u senci igrača top klase kao što je Bodgan Bogdanović ili četiri godine mlađeg Nedovića, naročito iz razloga što obojica iza sebe imaju daleko više jakih utakmica ove sezone jer igraju za Evroligaše.

Budući da je Vladimir Micov sam sebi zatvroio vrata reprezentacije pre dve godine, isti razlozi kao i u slučaju Paunića bili bi primenjivi i za njegovo izostavljanje, a sličan je slučaj i sa Draganom Milosavljevićem, zbog čijeg otpisivanja se danas najviše lamentira po komentarima na portalima i na društvenim mrežama.

Kada je reč o Gagiju, on nije opravdao poziv u reprezentaciju prošle godine na Evrobasketu. Za igrača koji iima 26 godina i dosta evsroligaškog iskustva u dresu Partizana iza sebe u dresu sa državnim grbom delovao je dosta preplašeno i nesigurno. Podatak da nije šutnuo nijednu trojku u nokaut fazi najbolje svedoči o tome. Osim toga, povreda kolena nije mogla da ne ostavi traga i njegova igra u odbrani više nije i ne može da bude tako agresivana kao nekada. Milosavljević ima solidnu sezonu u Albi, ima fine brojke u Evrokupu, ali s obzirom da su 'Albatrosi' počišćeni već u 1/4 finalu plej-ofa Bundeslige od Frankurt Skajlajnersa uz njegov skroman učinak u toj seriji, takav epilog i nije baš najbolja preporuka za mesto u reprezentaciji.


Neki će možda izneti subejkivan stav da Gagi zaslužuje mesto u reprezentaciji pre Dangubića, Gudurića ili Zagorca. Njih trojica, kao i on, mogu da pokrivaju pozicije 'dva' i 'tri', ali prednost ove trojice je mladost i perspektivnost. Dangubić zbog svojih fizikalija može trenutno više da da u odbrani, to je momak koji je najbolje čuvao najkorisnijeg igarča Evrolige ove sezone Nanda de Koloa, Francuz pored njega nije mogao da diše i samo je zahvaljujući sudijskom kriterijumu i suđenju nepostojećih faulova Zvezdinom atleti na svakoj utakmici četvrtfinalne serije 'prodisao' i dobijao priliku da 'budži' svoju statistiku sa linije penala. Nemojte da mislite da Đorđević to nije video. Što se tiče Gudurića i Zagorca, obojica su bolji u igri '1 na 1', a osim toga što imaju veoma dobre sezone iza sebe, red je da budu nagrađeni kao glavne poluge mlade reprezentacije koja je prošle godine na EP u italijanskom gradu Linjanu osvojila zlatnu medalju.

Osim primedbi za izostavljanje Gagija, mnogi, naročito oni kojima je crno-bela boja u srcu, osipaju paljbu po selektoru što je otpao još jedan bivši kapiten Partizana - Vladimir Lučić.

Kod Lučića je stvar još jasnija nego kod Milosavljevića. Valensija je bila hit početkom sezone, nazivana je evropskim 'Voriorsima' zbog duge serije nepobedivosti, ali je Lučić bio epizodista u toj priči. Iz tog razloga, kao i zbog hroničnog problema sa povredama jasno je kao dan da je miljama daleko od reprezentativnog nivoa, iako je igrački gledano na 'trojci' konkurencija najtanja. Pored Nikole Kalinića i Marka Simonovića, za Lučića mesta, jednostavno, nema.


Istina je da ni Kalinić ne može da se pohvali 'bog zna kakvom' minutažom u svojoj debitantskoj sezoni u inostranstvu, ali imao je svoje blistave momente u uništavanju i čišćenju Real Madrida u četvrtfinalu Evrolige, kada je po specijalnom zadatku kao 'lažna četvroka' u odsustvu povređenog Jana Veselog bio jedan od odlučujućih faktora koja je donela prevagu Fenerbahčeu. Simonović je na prethodna dva velika takmičenja kupio Đorđevićevo poverenje, kao igrač iz senke, tj. džoker, spreman za 'specijalne operacije' u odbrani. Sjajan je u preuzimanju i višeg i nižeg igrača, tj. jednako dobro natupa u defanzivnim zadacima i spolja i unutra. Iza sebe ima dosta jakih utakmica za Zvezdu u Evroligi ove sezone, imao je sjajnih momenata da namesti ruku i veže nekoliko trojki u nizu i da bude čovek preokreta, ali ono što je možda i najbitnije svestan je svojih mogućnosti i limitiranosti, ne igra 'preko sebe' i selektor to ceni.

Đorđevićevi izbori su posledica trenutnih okolnosti, koje se tiču čisto košarke, ne emocija, a sve zarad višeg cilja - medalje u Riju. Ekipa ima ogroman potencijal i po imenima je sigurno najjača na svetu u ovom trenutku na svetu posle neprikosnovenog SAD.