A sada - Kako pobediti Amerikance?
Autor: Janko Glavonjić
nedelja 14.09.2014.
09:38
Izvor: Sportske.net
Retko ko je očekivao ovakav uspeh naše reprezentacije. Sve su nas iznenadili i ovi momci su samim plasmanom u finale stali u red naših košarkaških velikana. U finalu nas čekaju prvi favoriti turnira, koji su sve protivnike pobedili sa 20 ili više poena ra
Beta/AP Photo/Andres Kudacki
Povezane vesti
Već viđeno finale pre početka prvenstva između Španije i SAD neće se dogoditi. Umesto Španaca Amerikanci će morati da se suoče sa nama, a kako je njihov tim pravljen da odgovori španskoj fizici i tranziciji, moguće je da imamo nekoliko "kečeva u rukavu" koje bismo mogli da iskoristimo u sutrašnjem finalu.
Ovaj sjajan video je napravljen odmah posle utakmice između Turske i SAD, koju su Amerikanci dobili na kraju sa 20 razlike, ali su Turci vodili 25 minuta i zaista ogolili mnoge nedostatke igre Amerikanaca, što analiza u videu lepo pokazuje.
Što se tiče ofanzive, kao što vidimo, Amerikanci imaju problem kada se dobro odigra centralni pikenrol, pogotovo kada je na mestu pleja Kari, koji je poprilično loš defanzivac, i možda i jedini niski američki igrač koji je prosečan atleta. Teodosić i Krstić ili Raduljica bi mogli to da eksploatišu kada Amerikanci igraju u toj postavi.
Dodatno, kada je Harden na parketu, treba ga izolovati i napasti preko Bogdanovića ili Kalinića koji bi mogao da pobegne iza njegovih leđa pošto, kako vidite, Harden bukvalno ima pomračenja uma više puta u toku meča i ukupno gledano je loš defanzivac pogotovo kada rival igra "komplikovanu" akciju koja zahteva da on preuzme nekog drugog igrača, ili pomogne, jako slabo prepoznaje određene situacije.
Možete pogledati i ovaj zaista zabavni video koji je napravljen kao omaž Hardenovoj odbrani.
Dodatno, Amerikanci igraju preuzimanje "svi sve", što je, naravno, jedna od najvećih snaga američkog tima, ali postoje i određene boljke koje se mogu eksploatisati. Pojedini američki bekovi često imaju tendenciju da "previše" pomažu, poput Irvinga ili Karija, pa tako "polete" za nekim igračem za kojim ne bi trebalo, pa na drugoj strani neko ostane sam, a Rouz, koji ukupno gledano ima zaista očajan turnir, često je preagresivan i pravi jeftine faulove, čak i u bonusu.
Ono što je potpuno jasno svima koji su gledali Amerikance na ovom turniru je da u pozicionom napadu uopšte nisu bolji od ostalih, a da razliku prave tranzicijom i ofanzivnim skokom, zbog fizičkih predispozicija svojih igrača. Njihov deo kostura je bio mnogo lakši od našeg i veliko je pitanje da li su Slovenija, Litvanija i Turska, kao najbolji timovi sa kojima su Amerikanci igrali, bolji od Grčke, Brazila i Francuske koje smo mi pobedili na putu do finala. Kvalitet košarke u našem delu žreba je bio zaista očigledno na mnogo višem nivou, pa bi i to mogla biti naša prednost u finalu, jer su Amerikanci verovatno pomalo uspavani ovakvim putem do finala.
Recept za pobedu na papiru deluje jednostavno - treba zaustaviti tranziciju Amerikanaca i uvesti ih u ritam koji im ne odgovara, kao što su to uspeli Turci. To je, naravno, lakše reći nego uraditi, plus takav način igre iziskuje veliku potrošnju igrača i pitanje je da li ćemo izdržati. Sinoć smo odigrali u neverovatno visokom ritmu, ali smo u poslednjoj četvrtini jako pali i umor se video na licima naših igrača.
Ipak, svaku tranziciju treba seći u korenu faulom ako nije moguće drugačije, ne dozvoliti Amerikancima da se rastrče jer ih takve igre crpe sigurnost, prave razliku, a onda je lakše i šutirati, prirodno.
Što se tiče pozicionog napada Amerikanaca, oproban i dobro dokazan recept su zonske odbrane koje treba često menjati i sa kojima se Amerikanci ne susreću često. Oni zonu uglavnom napadaju šutem, čak i nerezonskim, a u takvim situacijama najbolje je provocirati šut Derika Rouza, koji na ovom turniru šutira neverovatnih 1 od 17 za tri poena. Naravno, promašaj treba i uhvatiti, a zna se kakva opasnost preti u skoku od Farida i Dejvisa. Tu bi mogao da leži ključ naše pobede - ako uspemo da iskontrolišemo ofanzivni skok rivala, kako smo uspeli sinoć, ali i protiv Brazila protiv zaista sjajnih skakača, možemo se nadati čak i trijumfu.
Dodatno, kada su u igri Plamli, Dramond ili Kazins, koji ima najveću minutažu kod njih, treba koristiti svaku situaciju kada smo u bonusu da ih pošaljemo na liniju za slobodna bacanja. Plamli šutira 2 od 9, Dramond 2 od 7, dok Kazins šutira 13 od 22, što je i dalje poprilično loše, a i Rudi Gej je slab sa 5 od 9.
Posebna opasnost preti od Kleja Tomsona, koji je sigurno najmanje poznat prosečnom košarkaškom fanu iz Srbije od čitave bekovske linije Amerikanaca. Čini se da se Klej u košarci po FIBA pravilima snalazi kao riba u vodi, uz Karija je najbolji trojkaš ekipe, sa 20 od 48 pokušaja i najbolje napada i razbija zonu protivnika, tako da je on poslednji čovek kojeg bi smeli da ostavimo samog kada igramo zonsku odbranu.
Siguran sam da naš stručni tim vidi sve ovo, pa i mnogo više, što mi ne možemo ni naslutiti, i samo nam preostaje da našim momcima poželimo sreću i da odigraju kako su odigrali ostale eliminacione utakmice i bez obzira na ishod, učiniće nas ponosnim.
NAPRED SRBIJA!
Ovaj sjajan video je napravljen odmah posle utakmice između Turske i SAD, koju su Amerikanci dobili na kraju sa 20 razlike, ali su Turci vodili 25 minuta i zaista ogolili mnoge nedostatke igre Amerikanaca, što analiza u videu lepo pokazuje.
Što se tiče ofanzive, kao što vidimo, Amerikanci imaju problem kada se dobro odigra centralni pikenrol, pogotovo kada je na mestu pleja Kari, koji je poprilično loš defanzivac, i možda i jedini niski američki igrač koji je prosečan atleta. Teodosić i Krstić ili Raduljica bi mogli to da eksploatišu kada Amerikanci igraju u toj postavi.
Dodatno, kada je Harden na parketu, treba ga izolovati i napasti preko Bogdanovića ili Kalinića koji bi mogao da pobegne iza njegovih leđa pošto, kako vidite, Harden bukvalno ima pomračenja uma više puta u toku meča i ukupno gledano je loš defanzivac pogotovo kada rival igra "komplikovanu" akciju koja zahteva da on preuzme nekog drugog igrača, ili pomogne, jako slabo prepoznaje određene situacije.
Možete pogledati i ovaj zaista zabavni video koji je napravljen kao omaž Hardenovoj odbrani.
Dodatno, Amerikanci igraju preuzimanje "svi sve", što je, naravno, jedna od najvećih snaga američkog tima, ali postoje i određene boljke koje se mogu eksploatisati. Pojedini američki bekovi često imaju tendenciju da "previše" pomažu, poput Irvinga ili Karija, pa tako "polete" za nekim igračem za kojim ne bi trebalo, pa na drugoj strani neko ostane sam, a Rouz, koji ukupno gledano ima zaista očajan turnir, često je preagresivan i pravi jeftine faulove, čak i u bonusu.
Ono što je potpuno jasno svima koji su gledali Amerikance na ovom turniru je da u pozicionom napadu uopšte nisu bolji od ostalih, a da razliku prave tranzicijom i ofanzivnim skokom, zbog fizičkih predispozicija svojih igrača. Njihov deo kostura je bio mnogo lakši od našeg i veliko je pitanje da li su Slovenija, Litvanija i Turska, kao najbolji timovi sa kojima su Amerikanci igrali, bolji od Grčke, Brazila i Francuske koje smo mi pobedili na putu do finala. Kvalitet košarke u našem delu žreba je bio zaista očigledno na mnogo višem nivou, pa bi i to mogla biti naša prednost u finalu, jer su Amerikanci verovatno pomalo uspavani ovakvim putem do finala.
Recept za pobedu na papiru deluje jednostavno - treba zaustaviti tranziciju Amerikanaca i uvesti ih u ritam koji im ne odgovara, kao što su to uspeli Turci. To je, naravno, lakše reći nego uraditi, plus takav način igre iziskuje veliku potrošnju igrača i pitanje je da li ćemo izdržati. Sinoć smo odigrali u neverovatno visokom ritmu, ali smo u poslednjoj četvrtini jako pali i umor se video na licima naših igrača.
Ipak, svaku tranziciju treba seći u korenu faulom ako nije moguće drugačije, ne dozvoliti Amerikancima da se rastrče jer ih takve igre crpe sigurnost, prave razliku, a onda je lakše i šutirati, prirodno.
Što se tiče pozicionog napada Amerikanaca, oproban i dobro dokazan recept su zonske odbrane koje treba često menjati i sa kojima se Amerikanci ne susreću često. Oni zonu uglavnom napadaju šutem, čak i nerezonskim, a u takvim situacijama najbolje je provocirati šut Derika Rouza, koji na ovom turniru šutira neverovatnih 1 od 17 za tri poena. Naravno, promašaj treba i uhvatiti, a zna se kakva opasnost preti u skoku od Farida i Dejvisa. Tu bi mogao da leži ključ naše pobede - ako uspemo da iskontrolišemo ofanzivni skok rivala, kako smo uspeli sinoć, ali i protiv Brazila protiv zaista sjajnih skakača, možemo se nadati čak i trijumfu.
Dodatno, kada su u igri Plamli, Dramond ili Kazins, koji ima najveću minutažu kod njih, treba koristiti svaku situaciju kada smo u bonusu da ih pošaljemo na liniju za slobodna bacanja. Plamli šutira 2 od 9, Dramond 2 od 7, dok Kazins šutira 13 od 22, što je i dalje poprilično loše, a i Rudi Gej je slab sa 5 od 9.
Posebna opasnost preti od Kleja Tomsona, koji je sigurno najmanje poznat prosečnom košarkaškom fanu iz Srbije od čitave bekovske linije Amerikanaca. Čini se da se Klej u košarci po FIBA pravilima snalazi kao riba u vodi, uz Karija je najbolji trojkaš ekipe, sa 20 od 48 pokušaja i najbolje napada i razbija zonu protivnika, tako da je on poslednji čovek kojeg bi smeli da ostavimo samog kada igramo zonsku odbranu.
Siguran sam da naš stručni tim vidi sve ovo, pa i mnogo više, što mi ne možemo ni naslutiti, i samo nam preostaje da našim momcima poželimo sreću i da odigraju kako su odigrali ostale eliminacione utakmice i bez obzira na ishod, učiniće nas ponosnim.
NAPRED SRBIJA!
0 Komentara