Upoznajte Sašu Grujića, čoveka koji voli fudbal...

  • Autor: Miloš Marković

  • 01. april 2015.

  • 09:59

  • Izvor: Miloš Marković

  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Znam, kazaćete mi 'Volim ga i ja, šta je tu toliko posebno'. Saša Grujić ima jake argumente.

Upoznajte Sašu Grujića, čoveka koji voli fudbal...
Pitaću vas, drugari, kako iskazujete svoju ljubav prema fudbalu?

Tako što u toplini svoga doma, fotelje udubljene cenjenom vam zadnjicom i rukom zabijenom u šerpu slanih kokica pratite derbi? Tako što sa drugarima u kafiću na ćošku nazdravljate uz kriglu omiljenog na svaki postignuti pogodak? Tako što gubite živce i grizete nokte čekajući u ćošku kladionice da Keln postigne gol i da vam zanosna brineta za pultom isplati tri hiljade na tiketu?

Možda ste od onih entuzijasta koji prkose svakakvom vremenu i sa tribina troše svoje glasne žice? Ili, ne daj Bože, jedni od onih što svoju ljubav mere slomljenim stolicama i razbijenim glavama?

Fudbalska, kao i svaka druga kategorija ljubavi, teško se izmeri. Parametri su jednostavno isuviše različiti.

Ipak, lično tvrdim, nisam upoznao čoveka koji svoju ljubav prema fudbalu eksplicitnije iskazuje od Saše Grujića, junaka ove priče.

Dobro, hajde više, požurićete me - Ko je taj momak?

Pustiću ga da vam se, za početak, sam predstavi...

"Zovem se Saša Grujić."

"Rođen sam sredinom sedamdesetih kada se još mogla osetiti fudbalska groznica na dan utakmice. Tada se tražila ulaznica viška, svi su  nosili šalove, kape i zastave, svaka je utakmica bila derbi i igrao se nekako drugačiji fudbal. Stadioni su bili toliko puniji nego danas da bi nakon završetka utakmice reka ljudi zaustavljala saobraćaj. Nije bilo teško zavoleti igru u kojoj svi imaju istu ulogu i gde razlike iz stvarnog života postaju beznačajne."

"Ne sećam se prve utakmice, dok mi je pomalo u sećanju prva međunarodna kada je na stadion Spartaka u Subotici došla mlada reprezentacija tadašnjeg DDR-a. Za ljubav prema fudbalu mogu zahvaliti ujaku koji me je obično vodio na utakmice, na kojima su tranzistori bili neizostavan dekor tog vremena. Naravno, kao i sva deca kupovao sam albume za sličice, ali sam čak i vodio neke svoje evidencije klubova, rezultata. Imao sam neku svoju svojevrsnu enciklopediju fudbala u kojoj je bilo mesta i za ligu sa Tahitija, možeš misliti kako je bilo u vreme pre interneta doći do takvih informacija."

"Normalan sled stvari je bio treniranje u mlađim kategorijama, posle kojeg je usledila i kratkotrajna karijera fudbalskog sudije nakon čega sam ostao u fudbalu kao gledalac, uostalom kao i većina nas, ali sa malom razlikom što ne idem uvek na isti stadion i što nosim fotoaparat sa sobom."
, rekao mi je na početku našeg razgovora.

Ono što Sašu izdvaja od svih nas je to što je on jedini 'groundhopper' u Srbiji.

"Da, jedini sam groundhopper u Srbiji.", potvrdio je.

groundhopping

Za one kojima je ovaj termin nepoznat, objašnjenje.

'Groundhopping' je disciplina, reklo bi se i sport, a više hobi. Jedinstven fudbalski stil života koji u svojoj suštini odlikuje obilaženje stadiona. I to što više stadiona moguće. Nije u pitanju puko sakupljanje broja kako biste se hvalili pred ortacima u kafani, u pitanju je uživanje u iskonskim čarima fudbala.

Groundhopping je disciplina ustanovljena u Engleskoj sedamdesetih godina prošlog veka, neformalna i dalje. Ukratko, obilaziš stadione, bez obzira na nivoe takmičenja, fudbalski putopis, moglo bi se reći.

groundhopping

Saša ima divnu 'umetničku definiciju'.

"Jedinstveni stil života formiran na osnovu slobodnog vremena, a ne definisan profesijom. Strast, jaka i jedva kontrolisana emocija."


groundhopping

Odakle mu uopšte ideja da počne ovim da se bavi? Kada je shvatio da postaje 'groundhopper', kada je počeo da obilazi stadione, kako je došlo do toga? jednostavno, kaže, ljubav se rodila.

"Svaka dobra ideja dođe iznenada, neočekivano. Činjenica je da su me fascinirali stadioni i dok sam na njih kao klinac istrčavao po Vojvodini. U vremenu pre digitalnih aparata kada si imao film sa 36 snimaka uvek bi se našla neka fotografija na kojoj stojim ponosno na nekoj livadi sa golovima bez mreža. Prosto je uvek postojala neka magija između mene i tog mesta koja me privlači i očarava. Već sam posedovao neke fotografije stadiona kada sam slučajno otkrio groundhopping. Shvatim sam da ja to radim samo nisam znao da postoji ime za to. Otvorio mi se jedan novi svet kada sam uvideo da nisam sam i koliko se ljudi bavi sa tim na globalnom nivou. Volim fudbal, volim putovanja i jednostavno sam spojio to dvoje i krenuo u avanturu. Blog sam otvorio kao neku vrstu dnevnika na tom putovanju uopšte ne razmišljajući gde me to može odvesti."

Svaki fudbalski 'skakavac' koji sebe naziva 'groundhopperom' nije ograničem pravilima po kojima beleži svoja putovanja.

groundhopping

Ipak, Saša sve svoje avanture dokumentuje na veoma slikovit način, ali i pored toga tačan broj stadiona na kojima je bio ne zna.

"Ne mogu sa tačnošću da odredim jer ih je bilo i ranije, ali u poslednjih pet godina koliko se dokumentovano bavim ovim hobijem obišao sam preko 200 stadiona u nekoliko zemalja. To je znatna cifra ako pogledaš da jedan prosečni fudbaler retko u svojoj karijeri može da nastupi na toliko stadiona, a opet sa druge strane u odnosu na neke groundhoppere iz inostranstva to i nije neki broj. Naravno, razlikuju nam se i resursi, nama koji živimo na ovim prostorima i drugima."

groundhopping

Znam o čemu razmišljate. Odakle mu vremena, novca, strpljenja da ovo radi. Koliko ga to košta?

"Nekada je bolje ne razmišljati o tome da ne zaboli glava.", odgovara kroz smeh.

"Svako od nas koristi slobodno vreme kako mu odgovara i po tome se razlikujemo. U vreme kada sreća nekog pojedinca zavisi o konzumaciji dobara i usluga, svako se trudi da pronađe nešto po svojoj meri. Lepota fudbala je što ne znaš kako će se završiti na kraju, a groundhoppinga što ne znaš šta ćeš zateći tamo gde si se uputio. Sigurno da ovo nije jeftin hobi pa se moraš truditi da smanjiš troškove. Ako sam krenuo negde na odmor svakako ću se potruditi da obiđem stadione u okolini. Ako nekada postoji društvo zainteresovano za neku zajedičku avanaturu, što da ne! U našoj zemlji moraš biti dovitljiv, strpljiv, dobro sve proveriti unapred pa opet ne možeš biti siguran kako ćeš proći i to daje dodatnu čar avanturi. Nedefinisani termini, neažurnost u objavljivanju podataka, pomeranje čitave polusezone zbog odlaganja prvog kola čine pokušaj planiranja uz definisanje načina transporta gotovo nemogućim. Često nisam siguran na koju stranu ću krenuti do samog polaska. Definitivno nije lako baviti se ovim hobijem u Srbiji."

Sa pozamašnom cifrom stadiona koje je video, nije mu lako da izdvoji omiljenu posetu.

"Ako bih morao da izdvojim neku mogla bi biti ona u Pazaru kada sam bio sa nekoliko groundhoppera iz Austrije. Kada navikneš da na gostovanju „večitih“ više od pola stadiona navija za njih, nađeš se zatečen ambijentom koji osetiš kada se desi suprotno. U bukvalnom smislu reči vrela, zapaljiva atmosfera, čuje se huk sa tribina. Teško je to još negde doživeti u Srbiji."

"Bio sam u raznim situacijama kao na primer kada mi se čovek iz domaćeg kluba obrati uzvikujući nešto u smislu ti si taj koji kači slike na fejsbuk. Ja pokušavam da mu objasnim da sam prvi put ovde i da nemam pojma o čemu priča da bi se na kraju ispostavilo da postoji neko ko ih ne voli pa svašta ružno piše o klubu. Desilo mi se i da mi se na poluvremenu obrati čovek sa pričom kako on ima sina koji daje gol sa pola terena, ali nema mesta u ekipi, pa ja ako mogu da mu pomognem nekako. Postoji puno neispričanih priča zbog kojih mi nekada bude žao što ih ne objavim."


Anegdote poput ove sastavni su deo i daju posebnu čar 'groundhoppingu'.

groundhopping

Kao nepoznato lice Saša po definiciji privlači nepodeljenu pažnju 'lokalnih meštana' kada se pojavi na seoskom derbiju. Kako ga ljudi doživljavaju, kako reaguju kada im kaže ko je i šta je to što radi?

"Nemam naviku da fotografišem ljude kada razgovaram sa njima, mada bi tu bilo zanimljivih izraza lica. Obično ljudi odmah prepoznaju da nisam lokalni meštanin, ali često misle da sam došao sa gostima pa kada im objasnim otkuda ja zapravo ovde ostaju u čudu i najčešće pitaju otkuda ti ovde ili jel´ te neko plaća. Reakcije su različite od oduševljenja do čuđenja. Često dobijem e-mail od klubova nakon objavljivanja fotografija sa pitanjem zašto se nisam javio i obavezno da svratim drugi put da se počastimo. Postoje i otvoreni pozivi nekih klubova, čak i preko granice koje ću sigurno posetiti u dogledno vreme. Interesantno je upoznavati ljude pogotovo iz drugih sredina."

Kao iskusni 'skakavac', Saša je bunar mudrosti ovoga sporta. Šta je to što svaki fudbalski entuzijasta mora da zna pre nego što se odluči na to da postane ozbiljan groundhopper?

"Neko bi odmah rekao moraš imati para i bio bi u pravu. Jeste uporedo sa vremenom su neophodne, ali ti one trebaju i da sediš u zadimljenom kafiću. Za nekoga ko ne voli da je u stanju hibernacije, a voli fudbal groundhopping je sjajan motiv da se pokrene. Sa druge strane pruža ti priliku da upoznaš zaista sjajne ljude i tu ne mislim samo na lokalne ljude u mestima u koje ideš već i na mnoštvo ljudi iz inostranstva koji dođu u našu zemlju samo zbog jedne stvari, fudbala. Prosto je neverovatno koliko ljudi nas poseti i naposletku ponese predivne utiske o onome što ovde doživi. U svakom slučaju moraš imati pokraj sebe osobu koja te razume i shvata koliko ti znači ono što radiš ma koliko to u nekom trenutku izgledalo besmisleno."

Kao što imate priliku i sami da se uverite, Sašine fotografije na zaista slikovit način hvataju lepotu trenutka, prenose iskonsku čar 'neiskvarenog' fudbala koji korporacijska ruka nije još dotakla. Šta je to što njega samog najviše ispunjava i daje mu snagu da nastavi?

"U početku kada sam krenuo sa groundhoppingom želeo sam samo da fotografišem stadione, arene, terene ili kako god nazivali naša igrališta sa svih strana kako bi predstavio sliku nekome ko nije prisutan kako to tamo izgleda, jer često sam provodio vreme istražujući neki klub, neko mesto, a da nisam mogao pronaći nijednu fotografiju vezanu za njega. Kako je moje druženje sa fotoaparatom sve duže trajalo počeo sam da primećujem neke detalje ili momente na koje niko ne obraća pažnju, a koji čine suštinu ne samo fudbala već života uopšte. Stadioni i njihova okolina su slika i prilika ekonomskog okruženja u kojem živimo i koje je veoma uticalo na sve aktivnosti kako pojedinaca tako i klubova bez obzira na rang u kojem se takmiči. Nijedna utakmica na televiziji ne može da se meri sa lokalnim navijačima na oronulim tribinama ako one uopšte postoje, sa kotlićem iza gola, poljupcem na tribini ili momentom kada se nečija glava promalja iza ograde jer nema za ulaznicu. Toliko interesantnih lepih i tužnih stvari se dešava oko tog magičnog četvorougla da je prosto greh da ostanu nezabeleženi. Kada neka od tih situacija koje pokušavam da ovekovečim svojim fotoaparatom doživi dobar prijem, jer posredstvom interneta i socijalnih mreža nju vidi zaista veliki broj ljudi to mi daje snage da nastavim dalje. Kroz reakcije tih ljudi shvatam koliko moje fotografije čine Srbiju posebnom, a sa druge strane privlačnom i poželjnom destinacijom."

groundhopping

Za kraj sam Sašu pitao gde je granica? Ima li neki zacrtani cilj? Brojku? Kada će znati da si ispunio svoju misiju? Odgovor sam mogao i da predvidim...

"Sama srž groundhoppinga je brojati posete, možda sam u početku razmišljao o nekim brojkama, ali sam došao do trenutka kada mi to nije bitno. U svakom od nas postoji potencijal za nešto i neprestano se razvija. Imam želju da dostignem nivo nekih poznatih fotografa kao što su Federiko Pedreti (El otro futbol), Hans van de Mer (European Fields) ili Stjuart Klark (Homes of Football). Ne znam dokle ću doći, ali nisam još obišao ni Srbiju u celosti, a još je čitav svet ispred mene. Kao što neko reče svet je kao knjiga pa ako ne putuješ čitaš samo jednu stranu. Ako u datom momentu zaokružim neku celinu možda će doći trenutak da pomislim da sam svoju misiju završio, a do tada ću nastaviti da crtam fudbalske pejzaže.", rekao mi je za kraj našeg razgovora.

Eto, drugari, nadam se da ste dobili i više nego dovoljno argumenata.

Saša Grujić je neiskvareni entuzijasta, čovek koji svoju ljubav prema fudbalu pokazuje na divan način. Njegova dokumentacija koju inače možete videti OVDE ostaje u amanet novim generacijama fudbalskih zaljubljenika kojima čari fudbala nisu isključivo blistava svetla najvećih evropskih stadiona.

Zaljubljenika koji razumeju suštinu. Srž.
  • facebook
  • twitter
  • linkedin
  • email

Komentari