''Orlovi'', hvala što ste nam vratili veru, a sad poderite i te Baćuške!

Ovo nije tekst o sportu, ovo nije čak tekst ni o fudbalu. Ovo je priča o svima nama. O svima koji smo imali detinjstvo. Barem jednu, neprobušenu, Tigrovu Bubamaru. Jednog starijeg brata. Četiri cigle. Parče betona. I oba krvava kolena koja smo poderali makar po jednom, svakog dana, na betonu ili onoj tvrdoj zemlji gde je nekad bila trava.

Biću iskren. Nisam znao mnogo o našim futsalerima (ako možemo da pišemo i kažemo Buskets, možemo i naše majstore u 4+1 da zovemo tako). Tačnije, izuzev ''svojih'' Zrenjaninaca Bobe i Janjeta, za poreklo ostalih, morao sam da se podobro raspitam. 

I priznajem da me je, kao žestokog fudboholičara, užasno sramota zbog toga. Zato sam odlučio da im dam omaž. Jer, jesam ponosan, i jer su i mene, kao i svakog na tribini Arene, a i kraj malih ekrana - vratili u detinjstvo. I podsetili zbog koje igre se najviše radujemo.



Mali fudbal je sve, samo nije mali. Mali je možda samo zbog terena, ali kada smo bili mali, on je za nas bio veliki. Najveći. Osim ukoliko niste ‘’profesionalno’’ igrali fudbal, teško je bilo okupiti 22 igrača, naći teren otprilike 100x60 i opikati fucu. Ne, naprotiv. To nam nikad nije bila draž. Ima li šta zanimljivije od toga da nađemo dve, tri, četiri ekipe od 4+1 ili 5+1 i pikati na ispadanje? Pobednik ostaje? E, u tome je odgovor. Zato su nas naši futsaleri, između ostalog, obradovali. Vratili su nas u detinjstvo. U lepše, fu-db/t-alske dane i podsetili da bilo koji fudbalski oblik lopte može I DALJE da nas čini srećnim na reprezentativnom nivou.

Nole, vaterpolisti, košarkaši, odbojkaši, DA, Vi nas činite ponosnim i radujemo se Vašim uspesima odavde do Melburna, Njujorka, Atlante, Atine, Pariza, Sidneja, Istanbula, Indijanapolisa pa sve do Beograda. Ali, kad Vaš sport bude imao neku manju verziju, a jednako dragocenu za onu ludačku masu u Areni, tada ćete nam biti još draži, kao što su nam sada futsaleri. Ipak, nismo samo mi takvi, takav je ceo svet i zato nam ne zamerite zbog toga.



Nego da prevrnemo palačinku i da otvorimo dušu i kažemo naglas zbog čega su nas Miodrag, Nemanja, Marko, Aleksandar, Janje, Vladimir, Miloš, Stefan, drugi Marko, Dušan, Prške, Kocić, Stojković i Boba – toliko obradovali?

Zato što je ovo igra koji počinje na ''FU'', a završava se na ''AL'', a naša zemlja nam je u sportu sa tim slogovima posle mnogo godina ponovo vratila osmeh na lice.

Zato što, koliko god se zavaravali, taj sport volimo više nego bilo koji drugi. Nebitno u kom obliku.

Zato što smo se zaželeli da u bilo kom obliku tog sporta gledamo aktere na terenu kako izgaraju ko Spartanci.

Zato što posle dužeg vremena, za naše sportiste koji se bave tom igrom koja počinje na ''FU'', a završava se na ''AL'', možemo da kažemo da smo ponosni kao letos na ‘’novozelandske kondore’’.

Zato što smo, nažalost, tek sada saznali da su njihove priče toliko slične našim.

Zato što njihov lebac nije kao ‘’u ostalih sportista’’, pa čak i iz naše zemlje, a uspeh je jednak kao ‘’u onih’’ koji o lebu ne moraju da razmišljaju.

Zato što se ovom ''profesijom'' bave iz ljubavi. Ne žive od nje koliko zaslužuju kao gotovo svi sportisti koji su među četiri najbolja u Evropi.

Zato što se nikada u istoriji našeg sporta nije desilo da nas je toliko neko osvojio, a da o njima toliko malo znamo.



Zato što igraju, uklizavaju, grizu, izgaraju, plaču, skaču po reklamama sa kojih mogu da se okliznu kao onomad veliki Zizu u najavi nedeljnog Kalča od 15 sati.

Zato što igraju srcem. Bez želje da dobiju išta zauzvrat. Bez i najmanje ideje da će biti nagrađeni zbog toga.

Zato što ovu igru, koja počinje na ''FU'', a završava se na ''AL'', i dalje/oduvek igraju bez bilo koje druge želje osim da se - IGRAJU i POBEDE.

Zato što su nas ponovo podsetili na našu staru zajedničku manu - da kasno, tek nakon uspeha, skontamo da su naši i u tome među najboljima u Evropi.

Zato što znamo da je ceo Kragujevac slavio Simketa, i što se u bivšoj srpskoj prestonici skandira njegovo ime danima unazad.

Zato što je moj ''Zrenjaninac'' Janje uklizao Kociću nakon one brzopotezne asistencije, a moj drugi ''Bečkerečanin'' Boba pozdravom sa majkom Pece Brzakovića rasplakao sve roditelje širom Srbije i dijaspore.

Zato što je kapiten Perke asistirao Simketu kao Falkao i zaplakao kao Vule Jovanović i probudio nam nadu da ponovo možemo da osvojimo neku od medalja u sportu koji počinje na ''FU'' i završava se na ''AL''.

Zato što je naš goša Aksentijević lud k'o struja i zato što je pristao da se bavi najgorim zanatom na svetu - zamislite da vas napucavaju na onom golu bez rukavica i zaštita? A on nas još, posle svake odbrane, podseti na onu čuvenu scenu ''This is Spartaaaa''.

Zato što, kao što je selektor Kovačević sve lepo objasnio u najdražoj rečenici za naše fudboholičarske uši - naša snaga jeste VELIKO srce i to je naše glavno oružje protiv najjačih.

Zato što u sportu koji počinje na ‘’FU’’, a završava se na ‘’AL’’, možemo ponovo da kažemo da smo ponosni zbog uspeha naših.



Još jednom, oprostite naši teniseri, odbojkaši, košarkaši, vaterpolisti, i svi oni koji imate daleko više uspeha od onih naših sportista koji počinju sa ''FU'', a završavaju se na ''AL''- ALI - I Vi kada ste bili mali - niste se igrali malog tenisa, male košarke, malog vaterpola, male odbojke. Svi mi smo, makar jednom, svakog dana, opikali fucu na dva gola, sa četiri cigle. Na parčetu betona u školskom dvorištu. To je naša zajednička prva ljubav.

E, upravo zbog toga, utakmicu protiv ''pobrazilenih'' Rusa, a potom i naredne protiv Španije i Kazahstana, netremice će pratiti ceo Zrenjanin. Jaša Tomić. Kragujevac. Prokuplje. Niš. Kruševac. Aleksandrovac. Smederevska Palanka.  Beograd. Novi Sad.

Ona mesta u kojima ste odrasli. Prvi put poderali kolena, trenerke, patike, izlizali prve ''univerzalke'' na spoljnim delom peta, skoro do čarape, ali ste nastavili da gazite. Do ovog trenutka koji je sada pred vama.

Medalja je vaša. Zlatna, srebrna ili bronzana, pa čak i ona ''četvrta'' mnogima nevidljiva, nemaju takav sjaj kao što je naš osećaj posle svega što ste probudili u nama.  

E zbog toga - svi u Arenu. Ne štedite grla, dlanove, tabane i sve čime možete da lupate i navijate. Ovi momci su nas vratili u najlepši deo detinjstva. Oni su zaslužili da zbog njih poderemo svoja grla kao što su oni poderali sve što su mogli na putu do ovog trenutka, najvećeg u njihovim karijerama.

Mali fudbal? Najlepša igra koju je igrao svako od nas. Makar jednom. Svaki dan.