Zbogom, doktore, i hvala na svemu

Braća Kličko su po mnogo čemu su bili jedinstvena pojava u svetu boksa. Obojica govore bar po četiri jezika, imaju (prave) doktorate, bili su jedina braća šampioni u istoriji teške kategorije, nisu se bavili jeftinim "treš tokom", poštovali su sport i svoje rivale. Ali, još jedna od stvari koja ih izdvaja od gomile je vrhunski odnos prema porodici i vrlo blag karakter.

Slika koju smo videli u jednom od brojnih propratnih emisija o njihovim borbama na najbolji način je opisala karakter braće. Stariji Vitalij je završio 12. rundu protiv otpornog Šenona Brigsa, jednog od retkih koji je izdržao svih 12 sa "Gvozdenom pesnicom", popeo se na konopce da pozdravi navijače, a onda je krenuo u turu pozdravljanja po ringu.

Za to vreme je njegov mlađi brat Vladimir, tada takođe šampion, a tu u ulozi pomoćnog trenera, otišao je na drugu stranu ringa, izvadio telefon i pozvao jedan broj.

"Mama, sve je u redu. Pobedili smo, nema povreda, ne brini ništa. Jesi li ti dobro?", govorio je brižni sin Vladimir svojoj majci, koja nikada nije imala snage da gleda borbe svojih sinova, već se za to vreme šetkala držeći telefon u ruci u iščekivanju vesti.

Čim je završio razgovor, Vladimir se setio nečega i odmah je ponovo okrenuo isti broj: "Mama, zaboravio sam da ti kažem da te volim", rekao je čovek od skoro dva metra, sa 110 kila mišića i više od 60 borbi u karijeri. Čovek koji je znan pod nadimkom "Doktor čelični čekić" (Dr Steelhammer), jer je slagao protivnike i levom i desnom.

Čovek koji ne može sebi da dozvoli da završi razgovor sa majkom dok joj ne kaže da je voli. Tako je i kada se Vladimir borio, a Vitalij mu bio pomoćnik u ćošku, u čiju dužnost spada i zvanje majke posle borbe.

O braći Kličko je mnogo toga ispričano i napisano, a saga o braći završena je krajem 2013. godine, kada je Vitalij objavio da se povlači. On je sada gradonačelnik Kijeva, daleko je od boksa, a slavu porodičnog imena je do danas nosio Vladimir. Kada su karakteri u pitanju, Vitalij je taj koji je rođeni borac, onaj koji "živi za fajt", sa agresivnim stilom koji lomi protivnike. Vladimir je skroz drugačiji. On je taj koji nema mentalitet borca, već koji je boksom počeo da se bavi da bi pravio društvo svom bratu.

Talenat se, međutim, nije mogao sakriti. Vladimir je briljantnu amatersku karijeru krunisao olimpijskim zlatom u Atlanti, a onda se otisnuo u profesionalce i brzo naučio da je to svet kome on teško da pripada. U svojoj jubilarnoj 25. borbi, iskusni veteran Ros Pjuriti ga je bukvalno "izradio" i zaustavio u 11. rundi, čime mu je naneo prvi poraz. Nema tu nikakve tajne. To je 22-godišnjem Vladimiru bila neverovatna deveta borba u godini. On je tada bio agresivan tokom cele borbe, bacao je udarce "kao blesav", ali je 10 godina stariji "Bos" uspevao da se brani i sačekao neminovno - umor Klička. Posle toga ga je pritisnuo u 10. rundi, da bi meč bio prekinut u 11. jer se Ukrajinac nije branio.

To nije promenilo Vladimirov stil, već ga je naučilo da mu treba više kondicije. U svojoj 42. borbi je naučio još jednu grešku. Limitirani, polupenzionisani Kori Sanders imao je samo jednog asa u rukavu - ubitačnu levicu, kombinaciju krošea i svinga. Južnoafrikanac je pustio Klička da ga pritisne i približi se, a onda je ispalio taj grom u levoj ruci i poslao Vladimira na pod. Do kraja druge runde i prekida, Kličko je još pet puta leteo na pod, jer jednostavno nije mogao da veruje da se neko "usudio" da ga baca u nokdaun.

Meč je prekinut u drugoj rundi pobedom Sandersa (boksera koji je pre pet godina tragično izgubio život kao heroj. On je u pokušaju da spreči oružanu pljačku u restoranu telom zaštitio svoju ćerku od metaka, da bi je povukao sa sobom na pod i rekao joj da se pravi da je mrtva. Rane nije preživeo.)

Mlađi Kličko je sledeće godine izgubio od Lamona Brustera na sličan način kao od Pjuritija - jednostavno nije vodio računa o svojoj kondiciji i do šeste runde je ostao bez snage. Negde u to vreme počeo je da radi sa legendarnim trenerom Emanuelom Stjuardom, jednim od najvećih imena u svetu boksa.

Odmah posle meča sa Brusterom, Stjuard ga je uzeo pod svoje, a Kličko, pasioniarni šahista, odlučio je da se ne penzioniše, već da nauči nešto iz sva ta tri bolna poraza. Posle toga je došlo ono što svi znamo: mašina sa besprekornim radom nogu, prednjim direktom na punoj distanci, savršenim ritmom i osećajem za udarac. Ali, sa vrlo malo agresije, što je navelo mnoge da njegov stil nazivaju "dosadnim" i "robotskim".

Kako god, to mu je donelo rezultate i auru nepobedivosti. Pokušavao je Meni Stjuard da promeni Vladimirov karakter, da ga učini atraktivnijim. Svima je u sećanju borba sa Edijem Čejmbersom, mnogo manjim protivnikom, koga je Kličko držao na distanci i sigurno dobijao runde. U pauzi pred poslednju rundu, Stjuard se uneo Vladimiru u lice i zaurlao čuvenu rečenicu: "Opusti ruke više! Ne treba nam još jedna usrana sudijska pobeda!", što je rezultiralo levim krošeom koji je bacio Čejmbersa u nesvest.



Vladimir nije izbegavao nikoga, što je vrlo retka osobina u modernom boksu, tukao se sa svima i sve je pobeđivao. Nažalost, 2012. godine je Stjuard umro, što je ostavilo mlađeg Klička bez savršenog trenera, ali i mentora, očinske figure i prijatelja. Trenersku ulogu preuzeo je Džonaton Benks, aktivni bokser koji je bio deo Stjuardovog trenerskog tima.

Vladimir posle Menijeve smrti više nije bio isti. Pokušavao je da bude agresivniji, ali je bilo jasno da to nije isti borac bez svog trenera. Distanca mu često nije bila dobra, leva ruka je lutala i padala, prednji direkt je bio kraći, a nekad besprekorni klinčevi postali su nekontrolisani i pomalo očajnički. Padali su i protivnici posle toga, ali je Vladimir kao borac, tehnički, bio u padu.

To se najbolje videlo novembra 2015. u borbi sa vrlo potcenjenim Tajsonom Fjurijem. Britanac je odličan bokser i on se tada prosto igrao sa Vladimirom, koji je delovao potpuno pogubljeno i nemoćno, ni malo nalik sebi. Fjuri je pobedio sigurno na poene, dao je Kličku novu temu za razmišljanje i poslao sebe u propast. "Kralj Cigana" je odložio prvi meč zbog povrede (da bi tri dana posle toga bio viđen kako se u Francuskoj napija sa engleskim navijačima tokom Evropskog prvenstva u fudbalu), a onda je i završio karijeru.

U međuvremenu je "sazrelo" i za borbu sa Džošuom, mladim šampionom koji je jak kao konj i udara kao mazga, u aprilu je pokazao da ima i srce lava. Kličko je ponovo bio onaj stari, spreman, pametan i jak, ali je propustio svoju šansu da posle šeste runde dokusuri grogiranog rivala, što ga je koštalo i poraza.

Kada se sve sabere i oduzme, ovo je verovatno i prava odluka. Vladimir sigurno može još da se bori, jer je ceo život živeo zdravo. Telo mu je spremno, ali ako um nije prisutan, onda nije to - to. Lepo je zaradio i za sebe i za porodicu, povukao se bistra uma, bez ozbiljnih oštećenja tela i mozga, i sada sa 41 godinom može da se prepusti uživanju u životu.



O Vladimiru, ali i Vitaliju, dovoljno govore reči Brustera, koji je o braći rekao sledeće: "Boks je surov sport. Ako nemaš pamet, posao i ne znaš ništa drugo da radiš, nemaš porodicu i nikog bližnjeg, bavi se boksom. A oni su pametni, obrazovani. Oni su stvarno mogli da budu lekari, advokati, političari, šta god da su poželeli, ali su postali bokseri. Oni su jedinstveni, ne postoji niko sličan njima".

Zbogom, doktore. Hvala na svemu.